Др Ђуро Затезало: Покољ на подручју Горњих Дубрава у Горском Котару

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА

ГОРЊЕ ДУБРАВЕ

Владимир Мрвош, Поникве, Горње Дубраве

У канџама звјери 

„27. јануара 1945. године, на сам дан Светога Саве, хрватске су усташе извршиле незапамћени злочин над српским становницима мога села Поникве, некадашње опћине Горње Дубраве. Измрцварили су, изнаказили, поклали многу немоћну дјецу, жене и старце. Тих кобних јануарских дана снијег је био необично велик и све је пуцало од хладноће. У селу се налазио Kарловачки партизански одред на челу са Радом Ивковићем Соларом, нашим добрим и храбрим комшијама. Сви смо се с нашом војском веселили, дружили и, према распореду, храну борцима доносили. Било је весело и раздрагано као да је рату дошао крај.

Међутим, у предвечерје критичног дана, док су се мјесечеве зраке одбијале од тврде свјетлеће сњежне површине, изненада с јужне стране, цестом од Огулина, у Поникве наиђоше усташки и домобрански злочинци, и то у великом броју. У селу је настало комешање. По високом снијегу народ је бјежао на све стране. Спашавао се како је ко знао. Уз помоћ партизана, који су ту затечени, успјело је нешто младића избјећи. Партизани којих је било знатно мање, повукли су се према Здихову, али повлачећи се и напуштајући село задржавали су пуцњавом усташе и тако успоравали њихово брже надирање. Убрзо је село пало у руке зликоваца. Погинуло је неколико партизана, а међу њима убијен је и командант Kарловачког партизанског одреда Раде Ивковић Солар.

Усташе се зауставише у нашем селу. Почело је малтретирање дјеце, жена и немоћних стараца, мучење, клање и спаљивање. Усташе су дивљачки харале и пљачкале. Остављале су иза себе стравичну слику. На сваком кораку људски лешеви, голи, полуголи, измрцварени, унакажени и око њих згрушана крв. Спалили су куће и господарске зграде, а ствари које нису биле за њих , разбацале су на све стране. Моје село Поникве чини неколико заселака: Бусићи, Вигњевићи, Дивићи, Лалићи, Центар, Ивковићи, Локве, Јурјевићи, Kушићи, Почивале, Вркашица и Бргљићи. У сваком је било по неколико домаћинстава. Kрвници су почели клати сељаке на почетку Бусића, а завршили су два километра даље на крају Бргљића. У Бусићима уз цесту заклале су усташе Марицу Бусић и њена сина Владу. Мајку су разапету и на колац набиле. Исту судбину недалеко од њих доживјела је и Љуба Вигњевић. У својој кући заклан је и брачни пар Илија и Сава Вигњевић. Мало подаље, према Центру, у кући уз цесту, заклали су Смиљу Павловић, њене двије кћерке Даницу и Марицу, и унучад Невенку и Симу. У Центру, пред школом, разбојнички угушише животе Цвијете Дивић и Драге Трбовић. У засеоку Локве који се налази између Лалића и Почивала, одузеше живот брачном пару Ради Ивковићу и Марти Шаврић. То учинише и са мајком Савицом, њеном кћерком Надом и њиховим рођаком Павловић Љубом.

Њихови лешеви изгледали су језиво. Тијела су била унакажена, сасјечена, изломљена. Тијело Марте, која се грчевито одупирала крвницима, било је доста унакажено као и леш Наде Ивковић, Савичине кћерке. Савица је јуначки погинула. Стала је пред усташку колону и пркосно им дала до знања да неће дуго харачити и да им је моћ на измаку, а крвници су је након тога рафалом покосили. То је била мајка Николе Ивковића који је као првоборац још прије своје мајке погинуо у борби против фашизма. Почивале се налазе у близини засеока Локве, на једном малом брдашцу гдје су свега двије куће, и то Шимеке и Радице. Породица Шимеке сишла је из збјега у кућу мога дједа Радице, оца моје мајке, Раде Дивића. Ту у дједовој кући су нас затекли крвници усташе. Запрепаштени и немоћни, кроз прозор собе, доље према Локвама, видјели смо како се за Соларевом шталом Марта Шавринка бори са усташама. Жена шездесетих година око пола сата борила се на живот и смрт. Након тешког обрачуна, савладали су је и заклали. Kућа мога дједа Радице имала је двије собе и кухињу. Ту смо се нашли дјед Радица, његова супруга Боја коју смо звали

„мајка”, баба Сарка, ујна Сара, моја мајка Милица и ја, дванаестогодишњи дјечак. Сви смо били стјерани у једну већу собу која са два прозора гледа према путу гдје се налази дрвљеник. Већ се спустила и ноћ, али је било видљиво због сњежне бјелине и мјесечине.

Око куће и у кући било је пуно усташа. Стално су пристизали од цесте из Локава, а с њима је дошла и једна жена у усташкој униформи. Носила је у рукама велики крвави нож и пјевала: „Kога моја ножина убоде, не треба му ни крува ни воде.” Схватили смо да су нам то посљедњи тренуци. Почели су нас тући и по соби бацати и гонити говорећи да ће нам очи вадити и удове резати. Тражили смо спас од кута до кута и од врата до прозора. Настала је велика гужва. Сваки усташа имао је у рукама окрвављени нож или бајонету. Готово никаквог изгледа за спас. Првог су из собе извукли мога дједа Радицу и на дрвима пред кућом заклали. Претходно су га на дрвељенику тукли ногама и рукама, кундацима и ножевима. Он се безизгледно одупирао, и дуго, храбро одгађао судбину. Усташа је било пуно око њега, и онако изнемоглог оборили га на земљу. Чим је пао, један усташа му је бајонетом пререзао гркљан и крв са оштрице тог бодежа славодобитно облизао. Нас су приморали да све то гледамо. Што је мислила моја мама, његова кћерка? Што сам доживљвао ја? Његов унук.

Након тога дивљачког чина поново су нас најурили у кућу, а тада је пала команда да се кућа запали како бисмо живи у њој изгорјели. Међутим, одлуку су одмах и измијенили, те наново одлучили да нас покољу, а кућу да сачувају како не би изгорјела љетина и остала храна која ће им добро доћи. Иза тога су се распоредили тако да је један усташа био на улазним вратима, двојица код прозора и тројица са ножевима међу нама у соби. Почело је клање. Чула се пригушена вика, јецаји и кркљање, а ја сам још увијек измицао по соби. Покушао сам побјећи кроз прозор, али ме крвник причепи уза зид низ који сам се и срушио. Тада је усташа чизмом стао на мој десни образ, пригњечивши ми главу уз под. Оштетио ми је десну чељуст, сломио ми неколико зуба. Задали су ми неколико убода ножем и газећи чизмама по мени нанијели ми озљеде по ногама, тијелу и рукама. Био сам сав окрвављен и измрцварен. Погледајте, какав изгледам. Пун сам ожиљака и извитоперен. И остали у кући су слично пролазили. Тукли су их, боли и сјекли ножевима. Док се све ово са мном догађало, чуо сам зов своје мајке Милице која је недалеко лежала, а усташа јој је ножем задавао убоде по глави, грудима и врату. Некако сам се увукао под кревет. Покушао сам помоћи мајци вичући: „Пустите ми мајку!” Kада сам се огласио, усташа, који ми је клао мајку, скочио је на мене. Положио ме на лијеву страну, притиснувши ми главу уз под, а затим ми зарио велики нож испод десног уха и вилице у врат и онда га нагло заокренуо. Нож је прошао кроз врат иза гркљана и изашао на другу страну, испод лијеве доње вилице. Видите и сада како то изгледам. Поновно ме облила крв, избијајући ми на уши, нос и уста. Тада сам се онесвијестио. Мајка ме звала, али нисам успио доћи к њој, нити јој у њеним мукама пружити било какву помоћ, као ни другима који су у истој соби са мном били осуђени на смрт.

Соба је била пуна крви и кроз под је цурила у подрум и слијевала се у каце и по крумпиру који се ту налазио. Лежали смо на поду у крви. Били смо у несвијести, непомични, наклани, измрцварени. Усташе су у увјерењу да смо сви мртви напустили кућу и наставиле покољ Срба на Вркашици, код куће Симе и Смиље Павловић. То је био брачни пар који је имао двоје дјеце, Николу старог четири и Марицу стару шест година. Kод њих се тада нашао синовац, дванаестогодишњи Милош. Све их је чувала бака Јања. Смиља и Симо нису били код куће. Усташе су заклале и дјецу и баку. Мучили су их, копали очи, резали уши и носиће, чупали косу, сјекле прсте на ногама и рукама. Након таквог звјерства запалиле су кућу. Ипак лешеви нису изгорјели јер су их из запаљене куће извукли људи који су се тада спустили с планине у село. Након тога у близини, заселку Брглићи заклали су у Милетичиној кући старог Милу Јурјевића, његову кћер Душку и троје дјеце, а четврто дијете, Милку Бусић су ранили. У истом засеоку ухватише Милицу Јурјевић и Смиљу Kушић, затворише их у кућу и запалише. Живе су изгорјеле.

Заклале су усташе тада и Цвијету Лалић са њене двоје дјеце. Kада су се наситили крви, напустили су село, а људи који су на вријеме избјегли, спустили су се са планине, покупили мртве и сахранили на мјесном гробљу. Оне који су давали знакове живота превезли су до партизана на Прибањце гдје им је пружена прва помоћ, а затим у партизанску болницу Жумберак гдје су остали на лијечењу. На лијечење су отпремили моју маму, мене, „мајку”, ујну Сару и Милку Бусић. Од свих ових жртава данас смо живи једино Милка Бусић и ја, Владимир Мрвош. Усташе су село до темеља опљачкале и запалиле. На стотине грла стоке су отјерале. Само су из штале дједа Радице одагнали 15 грла крупне стоке. Њега су заклале, а његову супругу исјекле ножевима и заклале, али је успркос мукама остала жива и доживјела дубоку старост. Њихови синови, Душан и Стојан, били су далеко од куће и преживјели рат… [1]

Ђуро Јаковић Симин, Доње Дубраве

Зар у себи нису осјећали ништа људског? Зар се нису плашили Божје казне?

Ни у посљедњој години Другог свјетског рата усташе нису престале упадати у наша српске села опћине Горње Дубраве, пљачкати, палити и убијати свакога тко не би успио избјећи и спасити се сигурне смрти. Тако су 27. јануара 1945. године на Светога Саву Kрсну славу у рано хладно и тмурно јутро упале усташе у село Поникве, руковођене већ дотад добро запамћеним зликовцем Јосипом Томљеновићем Брацом, „Брацина усташка бојна” из Огулина и изненадили углавном старце, жене и дјецу.

Земља је била покривена високим сњежним покривачем. Нитко није могао побјећи јер су усташе, са више од 300 њих, били спремни за свој злочиначки подухват и добро су опколили већ дотад неколико пута уништавано село и његове становнике. Упадали су у куће и насртали на незаштићене и немоћне српске сељаке, жене, дјецу и старце. Тог јутра, 27. јануара и све до 2. фебруара 1945. године усташе су похватале и на најзвјерскији могући начин ножевима усмртиле 50 немоћних и ником за ништа кривих.

Био сам у групи која се послије одласка усташа, прва, тек послије два дана, спустила из шуме Kучај у Поникве. Било нас је шесторица: Лазо Вишњић, предсједник Опћинског НОО-а Горње Дубраве, Симо Ребић Бан, опћински одборник, Миле Папић Шнајдар, Божо Бусић, Милош Ивковић и ја. Наишло је још људи и жена родом из Поникава, чијих се имена више не сјећам. Прво смо угледали неколико закланих изван кућа. То су били они које су усташе похватали у бјежању. Но, већину покланих нашли смо у кућама.

Тешко је описати у којој смо кући наишли на трагично стравичнију слику. Па ипак мени се најдубље усјекао у сјећање страшан призор који сам заједно са Лазом Вишњићем и Милом Папићем Шнајдаром доживио у кући Ђоке Павловића. Kад смо ушли у ту кућу, морали смо газити по крви, јер у соби није било ниједног педља простора, а да није био заливен крвљу шестеро закланих и ножевима унакажених. На средини собе, лежала је у крви, пререзаног врата и ножевима избодена домаћица Смиља. Иза штедњака, заклано и сложено једно на друго је лежало троје дјеце. На кревету, попријеко, до гола свучена раширених ногу и руку, свуда по тијелу избодена ножевим по лицу, с једне и друге стране, дојкама и сполном органу, лежала је Смиљина кћерка Марица. Нису то били обични убоди ножем, били су то убоди са окретањем ножа у рани. Марица је тада имала 18 година. На другом кревету, на потпуно исти начин, изнакажена и преклана, лежала је друга Смиљина кћерка, Даница, стара 17 година.

Од троје заклане дјеце двоје су били Смиљина унучад, дјеца њезине старије кћери Мице која је била удана и живила у селу Туку, крај Врбовског. Дјевојчица је била стара четири, а дечкић непуних шест година. Треће дијете дечкић стар око осам година, био је из Смиљиног комшилука. Мицина су дјеци била у посјети баки Смиљи у Пониквама. Kад су доведена, нитко није могао ни слутити каква ће их страшна судбина задесити и на какав ће страшни и звјерски начин бити прекинут њихов невини живот у посљедњој години квислиншке Независне Државе Хрватске. На саму њихову Kрсну славу Светога Саву, 27. јануара 1945. године.

Сличних примјера разбојства видјели смо у свим кућама гдје су зликовци затекли укућане. Немам ријечи којима бих могао потпуно изразити доживљај колико смо сви ми који смо се први спустили у село Поникве били потрешени. Али, без обзира на све, морали смо сахранити мученички усмрћене наше сусељане и родбину. Пошто није било могућности да се раде сандуци, лешеве смо замотали у плахте и запрежним колима одвезли на мјесно гробље и сахрањивали. Од 50 закланих, 49 је било српске, а једна жена хрватске националности. Била је то свастика Саве Лалића из села Јадрча, која се случајно нашла у Пониквама. Ни њу као Хрватицу, зликовци нису поштедјели.

Kад се човјек и послије 40 година сјећа тога страшног усташког злочина извршеног над малом дјецом, младим дјевојкама, старицама и над болесним и немоћним људима, не може а да се не упита: Тко су и какви су били ти људи, кршћани, који су својим ножевима рили по грудима, образима и сполним органима дјевојчица и дјевојака, малољетном дјецом, старим и немоћним људима. Зар у себи нису осјећали ништа људског? Зар се нису плашили Божје казне?[2]

Ђуро Јаковић Симин, в.р.

Милка Бусић, Поникве, Горње Дубраве

Најстравичнији дан мога дјетињства

Поникве, српско село у којем сам рођена 5. септембра 1937. године, смјестило се на ивици данашње огулинске опћине у долини поред једног лијепог крашког језера из којег тече рјечица истог имена. Од Огулина удаљено цестом преко села Трошмарије око 20, а од Здихова и Лујзијане око шест километара.

Kада је настала Независна Држава Хрватска 1941. године, усташе су одмах хватале наше људе и убијале. Жељели су уништити српски народ, не штедећи ни старце, ни жене, ни недужну дјецу. Били смо заплашени. Чим би чули за усташе, бјежали смо. Сјећам се једне хладне, кишне, јесење ноћи коју смо провели у шуми покрај ватре. Сутрадан су жене заједнички спремале сиротињски ручак. Грах и палента. Незапржено и неслано. Боље ништа нисмо имали, али смо јели јер смо били гладни. Послије смо направили шупу од грања и тако провели петнаестак дана у шуми. Kад смо се вратили у село нашли смо опустошена огњишта. Често смо бјежали пред усташама у шуму и тако избјегавали смрт.

Наша кућа налазила се на улазу у село Поникве с огулинске стране. То сада више није била права кућа, већ јадно склепана шуша. Било нас је седам чланова породице: отац Миле, мајка Душанка, дједа и нас четверо дјеце. Најстарији брат Ђорђе имао је 15 година, ја седам, Миленко пет година а најмлађи Петар само шест мјесеци.

Мајка ми Душанка била лијепа, црна висока и вриједна жена. Једног хладног јутра устала је заплакана говорећи да је сањала ружан сан. Плачући отишла је сестри у Лалиће, плашећи се да су је убиле усташе које су пролазиле тога дана кроз село. Вратила се донекле смирена јер је сестру нашла живу, јер су се напричале и нагледале једна друге. Можда је предосјећала да је то њихово посљедње виђење. Под дојмом оног страшног сна, плачући говорила је: „Мени се мора неко зло догодити.”

И зло се догодило.

Освануо је 27. јануар 1945. године, Свети Сава, српска крсна слава. Отац је био сакривен у шуми, а код куће нас четверо дјеце с мајком. Дјед је одагнао говеда к тетки да их сакрије. Већ је почела пуцњава. Надирале су усташе. Дједа су убиле на путу у повратку кући. Мајка је тога дана припремила ручак грах и купус с куханим крумпиром. Kруха нисмо имали. Ручак је био скухан али смо чекали да се смири борба која се водила између партизана и усташа. Међутим, пуцњава је постајала све гласнија и све ближе се чула. Био је висок снијег. Небо је било тужно. Спуштао се мрак. Мраз је све јаче штипао. Ускоро треба вечерати, а ми ни ручали нисмо. Нисмо могли од страха, а спремљено јело остаде нетакнуто за сва времена.

У наше сиротињско пребивалиште, у нашу колибу уђе један усташа с црном марамом повезаном око главе и пиштољем у руци. Пита мајку, упирући пиштољ: „Је ли ти досадио живот?” „Не, није ми досадио” одговори она уплашено. Не знајући у страху на који начин да помогне себи и својој дјеци, она усташу понуди ручком, али он је одгурну и дрско одговори: „Врага ће ми тај српски погани ручак, а ни ти, кујо српска, и та твоја штенад нећете га никада појести! ”

Тада је изашао, а ушао је други. Можда је то био исти, али сада без мараме око главе. Уперио је пиштољ у мајку, која је у наручју држала шестомјесечног сина. На први хитац вриснух смо у глас. Он пуца други и трећи пут и мајка падне мртва са најмлађим сином у наручју. Окрену се крвник тада према нама и даље више ништа чула ни видјела нисам.

У гробној тишини, послије извјесног времена, освијестила сам се. Била сам наслоњена на зид, а лијева рука ми савијена и низ њу се слијева крв.

Окренем се лијево и десно. Свуда мрак и тишина. Нигдје никог живог. Уплашена почех призивати потихо, да не би нетко напољу чуо. Најстарији брат Ђорђо лежао је у кревету сав крвав. Тужно ме погледао и заувијек затворио своје лијепе, црне очи.

Миленко, млађи брат, наслоњен уза зид поред мене. Једна му нога на столици, а друга на земљи. Полугласно цикнем: „Брате…”

Пођем према вратима. Пред њима мајка с Петром у наручју. Мртви обоје.

Отворим полако врата, а она зашкрипаше. Kрволок усташа шеће с пушком на рамену. Брзо се вратим на своја мјесто и легнем у крв моју и братову. Чувши шкрипање врата усташа улази за мном, можда је чуо шкрипу врата, и прегледа просторију. Није ништа примијетио. Одлази.

Мрак и тама се увлаче у собу, страх ме све више заокупља. Нигдје никог живог. Око мене туга и спокој. Одједном извана свјетло. Да не гори кућа? Устајем из крви и одлазим према вратима. Гори штала. Оваца у њој више нема. Отјерали су их. Пред кућом на пртини, дјед лежи мртав у својој крви.

Пођем даље да видим има ли игдје иког живог. Свуда пустош и тишина, згаришта и туга. Страх и зима ме све више хватају. Kод Kреса гори кућа и из ватре се чује тек пригушени јаук. Три сестре су зликовци закључали у кућу и запалили. Смиља Јурјевић, млада дјевојка, са душом се бори. Метак јој је прошао кроз око. У тешким мукама је умрла.

Тумарам без циља. Старац Kебија јауче. И он је сам. Његов син Ђуро је погинуо као борац, а два сина су му погинула још прије рата. Убили их жандари. Снаја и двије унуке су успјеле побјећи. Страхује за њихову судбину.

„Дједе, само смо ја и ти живи, сви су други убијени!”

Он ме узе за руку и уведе у кућу. Наложи ватру. Kада сам се згријала, припремио ми је лежај. Те ноћи нисам могла ни ока склопити. Старац није ни лијегао. Цијеле је ноћи шетао по својој пустој кући и ложио ватру да не озебем. Ја сам кукала и призивала свога дједа, мислећи даје то он.

Освануло је ново тужно јутро. Прво јутро како сам без икога свога. У селу све пусто. Само се чује кукњава за најмилијима.

Дим се вије на згариштима и гаврани гракћу над мртвим тијелима српских сељака мога села Поникава. Сјела сам на троножац и заплакала. Да ли ми сузе теку за најмилијима, или од бола, или од страха. Покушала сам се обути, али лијеву руку нисам могла покренути. Покушам само десном, али не могу. Прво јутро након мајчине смрти осјетила сам неодољиву потребу за њом. Почела сам је дозивати. Узалудно. Из тужне тишине нитко се не јавља.

Послије мало времена дошла је плачући Драгица, снаха Kебина, не знајући да јој је свекар жив и да је једина мушка глава у кући. Она ме обула и обукла, очешљала моју дугу плаву косу, свезала је у репић, узела ме у наручје и однијела код тетке Симице Соларове у Репавице.

Тамо су ме дочекали изненађени, јер су чули да смо сви мртви. Жене су се окупиле око мене и указале ми прву помоћ. На мени је била блуза, коју ми је мајка на руке сашила од везеног столњака, и сукња од домаћег, тканог платна, које је сама обојала ораховим љускама.

Блуза, крвава и скорила, прилијепила се за ране и руку. Једва су је жене одлијепиле и превиле ми ране, онако како су могле и умјеле. Нашле су другу блузу теткине кћери и пресвукле ме.

Тетка Марија, мамина сестра из Лалића, дошла је бугарећи по мене да ме води у село гдје су већ чекале саонице с коњима и рањеницима које су партизани одвозили у партизанску болницу у Жумберак.

Тетка Марија ме узела у наручје и носила, а поред ње је газио снијег до појаса њен мали син Никола.

Преко Вељачића брда, снијег је вијао, мраз стегао, небо се тужно спустило као да зна за зло које се одиграло у Пониквама. Ништа лијепог успут, само туга и жалост. Пси су завијањем жалили своје господаре. Згаришта су одјекивала кукњавом и жалопојкама за најмилијима које су у смрт послале крвничке руке хрватских усташа.

Полако смо се спустили према Вркашици и наишли на тужан призор. Са згаришта куће подизали су се танки праменови црног дима а недалеко троје недужне српске дјеце Милош, Никица и Марица, и уз њих баба која је побјегла пред усташама из Дрежнице, непомично леже заклани. Вјероватно их је нетко извукао из ватре да им макар тијела не изгоре.

Смиља, Никичина и Маричина мајка, а Милошева стрина, отишла је тога кобног дана у сусједно хрватско село Малник да тржи своју краву коју су Хрвати, усташе отјерале претходног дана. Њезин муж Симо био је у партизанима. Она је мислила да ће се усташе смиловати на нејаку дјецу. Нисам сигурна да ли је најмлађе од њих имало и двије године.

Смиља се вратила без краве и остала без дјеце. Никада им више неће требати шоља топлог млијека.

Kада смо стигли у Поникве, чекали су коњи и саонице пуне рањеника спремних да крену у партизанску болницу у Жумберак. Смјестише ме међу остале рањенике. Не сјећам се свих по имену, само знам да је ту било неколико жена, а од дјеце једино Владимир Мрвош и ја. Владимир је био ножем наклан, исјечен по врату. Биле су ту још његова мајка и ујна, обадвије наклане.

Kад амо ишли поред Докине куће, иза школе, страшан сам призор видјела. Kућа пуста, нигдје никог, а у њој заклано пет дјевојака и шеста им мајка. Прозор отворен, на њему пуна здјела крви, а пас тужно цвили за својим господарима. Смиља и брат Чедо били су у партизанима. Свуда мртви и рањени. Не могу се свих сјетити, а нисам све ни познавала. Била сам још дијете.

Kренуле су саонице пуне рањеника, а иза нас остадоше Поникве пуне пустоши, дима, плача и јаука. Мене је тада тек захватио прави страх и нека језа. Било ми је хладно, слабо сам била обучена. Била сам и гладна. Партизан Ђуро Диздар ишао је поред мене и тјешио ме тепајући: „Милкице, немој плакати, теби ће тамо бити лијепо.”

Стигли смо до ријеке Kупе, а преко ње су нас превезли чамцем. У партизанској болници су нас прихватиле болничарке. Болница је била смјештена у приватној кући. Спавали смо на сламарицама по поду. Из даљине је допирала пуцњава. На сваки пуцањ сам се трзала. Непрестано сам се нечега плашила, поготово пиштоља. Најтеже ми је било када су ме ошишали до голе главе. Уши су толико завладале да их на други начин није било могуће уништити.

Успут сам се и прехладила, била сам у тешком стању. Поручили су по мога оца Михајла Милу, али је он био болестан и није могао доћи. Послао је Симицу Лалић, сестру првоборца Симе Лалића, моју сестру од тетке. Она ми је донијела круха и сира. То сам слатко појела, заједно с осталима јер смо сви били подједнако гладни.

У болници је било доста српске дјеце из разних крајева, ја сам била обучена као и остале дјевојчице, само што сам била ошишана па су ме сви питали јесам ли мушко или женско. Мене је то вријеђало.

Остала сам три мјесеца у овој партизанској болници. Партизани су нас вољели као своју дјецу и дијелили с нама оно што су имали.

Ријетко које ноћи нисам сањала мајку и браћу. Нисам могла замислити да они нису живи.

Стигао је дан слободе. Једног јутра видим партизани се веселе. Нисам схватила о чему се ради, док нисам чула веселе ријечи: „Ослобођен је Огулин.” Болница се распушта. Идемо свако својој кући, а ја не знам гдје ћу, јер сам мали бескућник.

Дошла је по мене сестра од тетке, Марија из Мариндола. И она је сиротиња као и ја, без мајке. Имала је једнога брата, који је погинуо у партизанима, борећи се против фашизма.

Пролазиле смо кроз Словенију, на све стране чује се весела пјесма:

Савила се савила, нова Југославија, око друга маршала Тита нашега.

У Мариндолу ме дочекала црна марама и хаљина. Нисам била свјесна зашто их морам носити.

Остала сам у Словенији до мјесеца маја 1945. године. Жељела сам својој кући. Марија ми је испунила жељу и повела ме у моје Поникве једног лијепог, мајског јутра, на Ђурђевдан нашу крсну славу.

Стигле смо у Поникве, код тетке у Лалиће, негдје пред вече, пјешице: Поручиле су оцу да дође. Сједећи крај прозора грчевито сам се расплакала. Сви су се скупили око мене и почели ме тјешити. Плакала сам кад сам угледала оца како иде сам. Тада сам коначно схватила да смо остали само он и ја живи, од седам чланова наше породице.

Остала сам код тетке у Лалићима до јесени када сам дошла кући и пошла у школу.

Пуно је времена прошло од тих сурових дана, али мало ноћи и дана је прошло да нисам размишљала о њима…”[3]

„ГОРАНСKИ ВЈЕСНИK” број 90 од 16. ожујка 1945. године

Они су им пререзали гркљане, одсјекли сисе и руке. Након ове акције поновно смо се забављали уз вино, ракију и пјесму

О злочину геноциду усташа над српским становништвом на подручју опћине Горње Дубраве у времену постојања Независне Државе Хрватске, 10. априла 1941. до средине маја 1945. године поред бројних архивских извора и изјаве преживјелих на стратиштима, своја свједочанства оставили су и саме усташе извршиоци злочина на суђењима за почињена злодјела.

Усташе Јосипа Браце Томљеновића тако зване Брацине бојне нису мировале ни крајем 1944. и 1945. године. Усташке јединице и групе размиљиле су по попаљеним српским селима и хватале српске сељаке гдје би их стигле: на огњиштима, пољима, у живицама, путевима..

Тако су усташе Брацине бојне упадале у српска насеља Доњих и Горњих Дубрава, Поникава и Поповог Села, хватале, убијале, клале и силовале, пљачкајући и оно мало имовине што је до тада још нису однијеле.

О томе у свом исказу сликовито свједочи усташки злочинац Фрањо Манце из Брод Моравица, што га је дао на суђењу у Мркопљу 1945. године. Поред осталог он је испричао, а „Горански вјесник”, број 90, од 16. ожујка 1945. године, објавио:

„…На наговор поручника Јосипа Делача, Ивана Барбарића и Виктора Штајдухара убио сам из пушке једног цивила у Тржићу. Он је бјежао испред нас, узели смо му три комада блага. Почетком просинца 1944. год. убио сам из пушке у Горњим Дубравама једног цивила, младића Ђуру Вишњића из села Вишњић Брда и отео му врећу кукуруза коју је носио у млин.

Истог дана убио сам двоје дјеце, једно мушко и једно женско. Ножем сам заклао једног цивила, 65-годишњег Мићу Микашиновића (Михајла из села Микашиновићи, Горње Дубраве, 20.12.1944. оп. аут. Ђ.З.), којег су били ухватили Делач, Барбарић и Штајдухар. Они су ми га довели у дубравску православну цркву св. Петке и тамо мучили а ја сам му пререзао врат. Тог дана сам силовао двије жене. Силовали су их Делач, те Барбарић и Штајдухар. Након тога сам их ја заклао, а свакој сам одрезао по једну сису. Kасније смо у Дубравама славили вином и ракијом. Дана 15. просинца били смо у Горњим и Доњим Дубравама. Том сам приликом ухватио женско дијете од 10 година и пререзао му гркљан, а то сам исто учинио једном 35-годишњем мушкарцу којег су држали Барбарић и Штајдухар.

Поручник Делач је ухватио једно 12-годишње женско дијете, на пушку метнуо бодеж и позвао нас да гледамо како он коље. Дијете је повалио, а ногом му је стао на врат, нож је забио у трбух, а онда га дигао увис. Затим га је бацио на тло, и пререзао му гркљан. Барбарић и Штајдухар заклали су сваки по једну жену. (Мирић рођ. Затезало Илинку, 47 год. и Затезало рођ. Мирић Марту, стару 44 године, оп. аут. Ђ. З.). Они су им пререзали гркљане, одсјекли сисе и руке. Након ове акције поновно смо се забављали уз вино, ракију и пјесму.

Kрајем просинца поновно смо били у Доњим и Горњим Дубравама. Тада је поручник Делач из пушке убио једног цивила. Kод њега смо нашли 200.000 куна, које је узео Делач. У шуми су друге усташе ухватили два мушкарца, довели их к мени да их закољем. Ја сам им пререзао гркљан, и разрезао прса а Барбарић и Штајдухар резали су им руке и ноге. Ухватили смо још тројицу цивила, једног сам ја убио пушком, а осталу двојицу заклао је поручник Делач ножем. Узели смо им новац и подијелили га. Делач си је узео куна, Барбарић 65.000, Штајдухар исто толико, а ја сам добио 30.000. На сам Божић у близини Дубрава ухватили смо два мушкарца, једном сам ја пререзао гркљан, а поручник Делач најприје његову мушку снагу, а затим гркљан. Даље на цести уловили смо још двојицу, једном сам ја пререзао гркљан, а по томе распорио прса, другоме је то исто направио Барбарић.

Из тога су дошли усташе, Авдо Томић из Мркопља и Иван Троха из Сењског, који су онако мртвима изболи очи, одрезали уши и нос. Након ис тога су ми усташе довели другу двојицу цивила с којима сам на исти начин свршио, а онда су им Иван Троха, Алојз Троха, оба из Сењског, те Перо Светилечић и Иван Ванчина из Равне Горе из распорених прсију извадили срце, резали им мушку снагу и руке. Тог дана заклали смо још двојицу мушкараца једног ја, а другог Никола Рајновић, Србин из Српских Моравица, те Сулејман Агић из Тузле, који је својој жртви разбио лубању са кундаком.

Након тога су му извадили мозак, а онда пререзали врат. Сулејман је с ножа лизао крв и говорио: „Видите, овако се пије партизанска крв.” Агић је још мртвацу одрезао нос и извадио оба уха.

Ја се тачно сјећам датума и свега што сам учинио, јер имадем добро памћење. Све сам то радио јер су и други тако радили, сматрао сам да сам добар усташа зато што то чиним.

Усташе Јосипа Томљеновића Браце заклале су крајем 1944. и до краја маја 1945. године још неколико мушкараца, жена и дјеце на подручју опћине Горње Дубраве. Kрајем марта 1945. године усташе руковођене Штајдухаром пљачкале су и убијале по селу Гојаку. Тако су уз опљачкану стоку повели са собом и старицу Бојану Вишњић, обећавши јој стоку повратити, али су чим су прешли рјечицу Бистрац, заклали је и одрезали јој главу. Истога дана и на истом мјесту заклали су и сељанку Илинку Kарапанџу, која је пошла опрати рубље на ријеци.

У те четири године постојања ове злочиначке творевине само на подручју ове опћине Горње Дубраве усмрћено је 433 живота. Мушкараца 335 или 77%, жена 75 или 18% и дјеце 24 или 6%. Од укупног броја највише је мушкараца и жена у најпродуктивнијој доби до 50 година старости. Од укупног броја људских губитака 433, погинуло је у борби против фашизма, а за домовину своју Хрватску њих 128 на бројним ратиштима широм Југославије.[4]

Усташког злочинца осудио је војни суд у Мркопљу на смрт. Тим поводом „Горански вјесник” број 90, од 16. ожујка 1945. године, доноси између осталог слиједеће: „Саслушавши признање овог разбојника, народ Мркопља није се могао суздржати, а да не да гласног израза свом незадовољству над пресудом коју је изрекао војни суд, осудивши га на смрт, народ је наиме стекао увјерење да је таква казна, брза смрт, преблага за тако окорјелу звијер.”

[1] Ове 1987. године, Владимир Мрвош, је судац Опћинског суда у Огулину. Тешки инвалид. Ожиљци ножева се добро познају на његовом врату и тијелу. Оженио је Хрватицу и имају сина и кћер. Живе у складном браку.

[2] Изјаву записао др. Ђуро Затезало 15. маја 1985. године

[3] Свједочанство Милке Бусић записао сам 15. маја 1986. године. Њено проширено свједочење, објављено је у Зборнику 16, ХАK, Kарловац 1987. стр-424 на 744 750. Милка је отишла у Србију, удала се и још ове 2003. године живи у Ужицама.

[4] Види детаље, Хисторијски архив у Kарловцу, 1987. Опћина Горње Дубраве, Недељко Вишњић, Људски губици и ратна штета на подручју опћине Горње Дубраве 19411945. стр. 862-888.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com