Đurđica Dragaš: Zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir

Slučaj je hteo da mi baš istog prepodneva stignu poruke od dvojice poštovanih prijatelja sa Fejsbuka, dvojice istomišljenika i, na neki naš način, saborca.

Predsednik udruženja „Jadovno 1941.“ Dušan Bastašić mi je prosledio mejl koji mu je stigao iz Danske. Poslao mu ga je sin Anđelke Dragaš koja je nekim čudom, kao dete u kolevci, preživela ustaški pokolj na padinama Trebevića.

Čovek je, pretražujući internet, pronašao tekst objavljen na sajtu udruženja u kojem je opisan i od zaborava otrgnut zločin nad njegovom porodicom (Krstovdan porodice Dragaš).

Zamišljam njegovo iznenađenje, radost, tugu, more pomešanih osećanja kad je pročitao ove redove. Mi, potomci čudom preživelih, najbolje znamo šta znači jedno takvo svedočanstvo. Kroz njega govore davno ugašene oči, miluju ruke isprepletene s korenjem drveća, raduju mu se duše što lutaju beskrajem našeg stradanja.

Nezaborav!!! To je jedino što traže od nas! I to je jedino što im možemo dati!

Dug nezaboravu tog prepodneva odužio je i moj zemljak Đorđe Pražić. Poslao mi je tekst „Spasite naše duše“ o ustaškom pokolju u selu Kosinj, u Lici.

Kroz potresno „svedočanstvo“ svirepo ubijene devojčice Milice, njene dečje misli, brige, nedosanjane snove saznajemo razmere zločina koji se odigrao tog krvavog ličkog avgusta 1941. godine, a o kojem se godinama ćutalo.

Svaka žrtva, svaka izbeglica, svaka dečja suza ostavlja nam trag na duši.

Mutile su mi se oči, grčio stomak, stezale pesnice, dok sam čitala Đorđev tekst.

Teško sam došla do kraja, ali znala sam da moram. Moram, jer to je jedino što mogu da učinim za Milicu, njenog brata, roditelje, za sve naše žrtve. Morao je i Đorđe da ovo napiše, morao je da krene u tešku i neizvesnu borbu da se popišu kosinjske žrtve, iskopaju njihove kosti i dostojanstveno sahrane, da njihove duše pronađu mir.

Borba još traje, ali Đorđe ne odustaje. Valjda je tako negde zapisano!

Baš kao što je Bog, neka viša sila ili šta već upravlja našim sudbinama, odlučio da podari život našim precima, kako bi svedočili o Pokolju, tako je prstom pokazao na Đorđa i Dušana, na sve znane i neznane borce za istinu. Oni su izabrani da tragaju, da skinu prašinu zaborava, da dušama ubijenih pruže večni mir.

Teško je, ali i časno nositi taj krst. Shvatila sam to kad sam i sama počela da pišem o stradanju krajiških Srba tokom devedesetih, ali i o pokolju koji se na istom prostoru desio pedesetak godina ranije. Teško je otvarati kolektivne, a posebno lične rane i iznova proživljavati strašne trenutke naše istorije.

Svaka žrtva, svaka izbeglica, svaka dečja suza ostavlja vam trag na duši. Dok istražujete i pišete, one vas prate, žive kroz vas i traže da ne odustajete. Traže da nastavite iako stvarnost, sadašnjost u kojoj živimo, traži drugačije. To su oni ljudi oko vas koji vam govore da prestanete da živite u prošlosti, da se „manete ćorava posla“, da se okrenete budućnosti, mislite o svojoj deci umesto što „prekopavate“ kosti predaka.

Radujte se duše što lutate beskrajem našeg stradanja.

I često to nisu ljudi koji ne dele vaše poreklo i sudbinu već upravo oni čije su porodice doživele slična iskušenja i stradanja.

Zaboli to ponekad, zapitate se da li zaista preterujete i ima li smisla istrajavati, ali onda dobijete poruku poput one koja je Dušanu stigla iz Danske, zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku uz jedno veliko hvala od mladića koji je kao dete preživeo Oluju, stigne vam pozitivan odgovor na zahtev da se istraži neko mesto srpskog stradanja.. i vi nastavite!

Kažete sebi još jednom da to činite zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir. I odgovorite onima koji vas gledaju u čudu – da mislite o svojoj deci, da su vam ona sve na svetu, ali da bez poštovanja prošlosti ni za njih nema budućnosti.

Prihvatite da ste izabrani za to što radite i nastavljate, najbolje što umete jer… mnogo je još neispričanih priča, mnogo dečjih očiju koje nisu dočekale jutro i spasenje, mnogo duša koje traže samo nezaborav!!!

Od istog autora:

Đurđica Dragaš: Nikola Tesla genije iz mog komšiluka

Đurđica Dragaš: Daro, Deso, Jovane…krivi smo! Praštajte!!!

Đurđica Dragaš: Gde vam je dom?

Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza

Đurđica Dragaš: Koridor mog života

“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa