Đurđica Dragaš: Nidžo, Velebit te pamti, sigurna sam

Dragi Nidžo, bila sam ti skoro u Smiljanu. Bilo je plavo nebo, bez oblačka. Onako prozračno i široko kako samo ličko može da bude. Sećaš se sigurno tog neba… svi ga sa sobom po svetu nosimo.

Kosila se trava i talasalo žito. Mirisalo je baš onako kako pamtiš. Znaš kad lička zemlja diše….

Zelenio se Velebit plavičasto. Težak i moćan. Savršen i strašan. Velebit kojeg u krvi i kostima nosimo, planina što naraste i oteža od krvi naše i kostiju po utrobi njegovoj rasutih. Pamti starina sve naše tajne, pamti i ćuti. Kako li je njemu Nidžo moj?! Bole li ga rane naše il’ mu život i smrt dođu na isto…?!

Tebe pamti, sigurna sam. Samo si mu ti početak i kraj mogao da vidiš. Samo si ti mogao da dodirneš nebo sa njegovih vrhova i prodreš u tamu njegovih jama. Samo ti, što si došao u olujnoj noći, mogao si da ukrotiš munje koje su se o njegov kamen razbijale. Samo ti… najbolji od nas, izabrani, belegom večnosti označeni.

Javili smo ti se, Nidžo, zvonom sa crkve u kojoj ti je otac veru pravoslavnu propovedao. I tebi i Velebitu, majci našoj, zemlji ličkoj. Pojalo se i molitvom ka nebu uzdizalo. Verovalo se i nadalo, od zle stvarnosti ljubavlju branilo.

A zla je mnogo Nidžo… Narod tvoj strada i nikad kraja mukama našim. Rasejani smo kao one sitne, paperjaste latice maslačka. Lutamo, tražimo mesto da koren ponovo pustimo, al’ nema zemlje poput ličke. Svaka je samo uteha lažna.

Zaboravljen je tvoj narod. Ničiji… I kad se tebe sećaju, zaboravljaju čiji si, ko ti je život dao, ko te je svetu poklonio.

Čuvaj se Nidžo, zla su vremena! Čuvaj i nas i oprosti što bolji nismo! Kad se zavičaju vratimo, ponovo ćemo ti se zvonom javiti.

Više: KOLUMNISTI – PRIJATELJI: Đurđica Dragaš