Đurđica Dragaš: Jesu li svi Crnogorci direktori, a Dalmatinci snalažljivi trgovci

Svi su Crnogorci direktori, svi „Kosovari“ su prodali imanja Albancima za velike pare, svi Hercegovci i Dalmatinci su snalažljivi trgovci, svi Ličani potomci partizana koji su terorisali beogradsku buržoaziju, a svi Srbijanci ugroženi u svojoj zemlji baš zahvaljujući ovim prethodno pomenutim „dođošima“!

To smo mi, mali, podeljeni, često potpuno nesposobni da izađemo iz tog, tako suvišnog, začaranog kruga netrpeljivosti.

E pa da vam kažem… dosta mi je toga!!!

„Ako bude sreće, vratićemo vas nazad onim istim traktorima na kojima ste dojahali“…

Ovo je samo deo komentara koji sam na jednoj društvenoj mreži nedavno dobila na tekst o Danu primirja čiji je naslov, gle ironije, bio – Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu…

Iako znam da su društvene mreže odavno postale surovo bojno polje na kojem su uvrede, nažalost, normalna stvar, priznajem da mi je zaigralo srce, a bogami i prsti… Već sam bila krenula da pišem odgovor (pristojan, ali oštar), ali sam na vreme odustala. Hvala Bogu!!!

Zahvaljujem na tom trenutku razuma jer znam da bi me prepiska s dotičnim gospodinom samo uznemirila, naljutila i, što je najgore, jako rastužila. Odustala sam i nisam više ni otvarala komentare strahujući od onog što bih u njima mogla da pročitam.

Ipak, razmišljam od tad šta je ovog čoveka nateralo da ispiše one redove. Kakvo je to mračno iskustvo imao sa nama, koji smo na tim traktorima danima putovali ka Srbiji, tražeći spas?! Pa čak i da mu je neka izbeglica nanela zlo, zar je moguće da baš ovo želi svima nama?!

I koliko god da razmišljam, ne mogu da donesem neki pametan zaključak osim onog da su stereotipi sigurno utočište. Zahvaljujući njima, svet u kojem živimo verovatno mnogo lakše „varimo“. Sve što nas zbunjuje, podstiče na razmišljanje ili ostavlja prostor za nove spoznaje, brišemo posežući za stereotipima. Mnogo nam je lakše da lepimo etikete nego da razmišljamo!!!

Tako su svi Crnogorci direktori, svi „Kosovari“ su prodali imanja Albancima za velike pare, svi Hercegovci i Dalmatinci su snalažljivi trgovci, svi Ličani potomci partizana koji su terorisali beogradsku buržoaziju, a svi Srbijanci ugroženi u svojoj zemlji baš zahvaljujući ovim prethodno pomenutim „dođošima“! To smo mi, mali, podeljeni, često potpuno nesposobni da izađemo iz tog, tako suvišnog, začaranog kruga netrpeljivosti. E pa da vam kažem… dosta mi je toga!!!

Znam da kao pojedinac ne mogu mnogo da učinim, ali podeliću s vama sopstveno iskustvo koje, verujem, pobija bar neke od ovih predrasuda.

O ljudima i neljudima 

U onoj tužnoj koloni, na onim traktorima, položila sam neke važne ispite i otkrila životne istine koje i danas „potpisujem“. Jedna od njih bila je i da ljude ne određuje mesto gde su rođeni već to kako su rasli, šta su ih učili roditelji ili jednostavno ono šta nose u srcu i glavi.

Nekad ih, nažalost, određuje i situacija, nevolja, zlo sa kojim su suočeni.

Verujem da je baš to bio razlog zbog kojeg su u onoj mračnoj noći između 4. i 5. avgusta 1995. naše dojučerašnje komšije pobegle i ostavile mene, sestru i mamu same kraj auta na kojem je pukla guma. Verujem da je strah i nagon za sopstvenim opstankom bio jači od komšijskih i ljudskih osećanja koje smo samo dan ranije imali.

Nisu naši zemljaci, Krajišnici, pomislili u tom trenutku da su nas možda, svojom sebičnošću, osudili na smrt. Mislili su samo na sebe i ja to, u suštini, razumem! Našli su se, međutim, na našu sreću, i oni spremni da pomognu. Opet isti, naši zemljaci, ali drugačijeg kova, vaspitanja, srca. Jednom rečju, drugačiji ljudi!

I jedne i druge smo sretali tokom tih desetak dana. Od onih koji su zatvarali dvorišta, vrata i prozore krijući se valjda od nevolje koju je naša nesrećna kolona nosila sa sobom, preko onih koji nisu hteli da nam daju vodu i prodaju veknu hleba, do onih koji su nas u kišnoj noći pronašli na napuštenom autobuskom stajalištu i prvi put posle nekoliko dana pružili krov nad glavom, topli obrok i kupatilo. Sve su to bili naši zemljaci, „prekodrinski“ Srbi, ljudi koji su imali ratno iskustvo iza sebe ali eto…nisu se isto ponašali zato što jednostavno nisu bili isti ljudi.

Srbija je bila naš cilj, ali sećam se vrlo dobro koliko smo strahovali.

Plašili smo se kako će nas primiti zemlja već umorna od ratova, izbeglica i sankcija. Ipak, nismo imali kud i bili smo spremni na sve. Nismo, međutim, bili spremni na ono što smo doživeli na samoj granici, ali i kasnije, na putu ka našem konačnom odredištu u Vojvodini.

Nismo očekivali suze onih koji su nas usput dočekivali, gomile hrane i pića koje su nam bukvalno bacali na traktorske prikolice. Ni u snu nismo mogli da pretpostavimo da će nas u jednom slovačkom mestu primiti kao najrođenije, da će nam dati da prespavamo u njihovom Vatrogasnom domu i uporno nas nutkati čuvenim slovačkim kulenom. Kad god prođem kroz Bački Petrovac setim se tih divnih ljudi koji su nam bar na trenutak vratili veru, dostojanstvo i optimizam.

Kad se u Novom Sadu, kraj našeg traktora, zaustavio skupi auto, nismo očekivali da će čovek u istom takvom odelu, pružiti meni i sestri nekoliko, iznenađujuće velikih novčanica.

Nismo očekivali da će mirno, sa suzama u očima, odgovoriti na besne reči jedne devojke. Znao je da ne mislim ništa loše i da me je samo sramota, zbog „milostinje“, zbog toga što mi je kosa užasno prljava, što se vozim na traktoru kroz centar Novog Sada i što niko u meni ne vidi studenta, budućeg novinara, već samo nesrećnu izbeglicu na prljavoj traktorskoj prikolici.

Sve što se dešavalo u tih desetak dana koji su me zauvek obeležili, nastavilo se i u narednih 25 godina. Bilo je ljudi i neljudi, bilo je saosećanja, humanosti i podrške bez kojih ne bih bila ono što sam danas, ali bilo je i poniženja, neshvatljive mržnje, uvreda u prepunom autobusu kad progovorite na ijekavici. Bilo je reči i postupaka koji se ne opraštaju. Ima ih i danas, ali shvatila sam odavno – ne vole me svi Krajišnici i ne mrze svi Srbijanci!!!

Vole me ili ne vole ljudi, dobri, loši, ljubomorni i nesrećni, ispunjeni i dobronamerni, oni na istim „talasnim dužinama“ i oni koji me nikad neće razumeti. Nekad to i zavisi od rođačkih i zemljačkih veza, ali najčešće je samo plod one iskonske čovekove potrebe da nađe srodnu dušu ili da se kloni one koja mu ne odgovara.

Verovatno zahvaljujući svim ovim, manje ili više bolnim iskustvima, odavno sam prestala da verujem u stereotipe. Umesto u njih, verujem u život i, uprkos povremenim razočaranjima, u ljude!

Nadam se da će do takvog saznanja i katarze nekada stići i autor onog uvredljivog komentara s početka priče!

Izvor: RTS

Od istog autora:

Đurđica Dragaš: Zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir

Đurđica Dragaš: Nikola Tesla genije iz mog komšiluka

Đurđica Dragaš: Daro, Deso, Jovane…krivi smo! Praštajte!!!

Đurđica Dragaš: Gde vam je dom?

Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza

Đurđica Dragaš: Koridor mog života

“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa