Дани(ј)ел Симић: Свети Сава као родоначелник великосрпског геноцидаштва

Најбољи начин за вршење агресије на нацију која је претрпила тежак геноцид, јесте замјеном теза и нападом да је она геноцидна. Друштвенополитичка криза у Дејтонској Долини Плача је управо посљедица крајње фазе тог опсежног, међународног процеса преумљења српског народа у безусловно покоран. Очито противно животним националним интересима, а са становишта своје тобоже неискупиве колективне грешности.

Циљ тзв. „Инцковог закона“ је то. Мисаоно забетонирати да је убиством ратних заробљеника противно Женевској конвенцији у јулу 1995. године почињен, кобајаги, злочин геноцида од стране српске војске и полиције. Затворски запријетити било коме ко би научним доказима и научним начином размишљања оборио ту тезу (што уопште није тешко), да са тим подацима изађе у јавност. Исту функцију имају и америчке и сличне санкције. Довољно је да вас, уколико се не слажете са њима, означе као екстремисту и мрачњака.

На данашњи дан Срби славе творца аутономне српске цркве и зачетника српског школства. На исто црвено слово, Јевреји обиљежавају Холокауст. Дан страдања свог народа у Другом свјетском рату. Дужност ми је да укажем како Срби немају никакав сличан датум. Стигли смо измислити нови благдан који пада 15. септембра. У календар заједничких празника, Српска и Србија уписале су и Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Годишњица пробоја Солунског фронта у Првом свјетском рату, озваничила је планско усмјерење историјског сјећања нације на овај период.

Тежиште памћења, у циљу данашње идентификације, премјешта се са неистраженог Другог свјетског рата и геноцида од којег се нација није опоравила до данас, на вријеме када је Краљевина Србија уз покличе „не дамо Истру“ свој епски поход преко Албаније и Кајмакчалана платила главом сваког трећег становника.

Али није фокус српске историјске популаризације измјештен због тога што је са својих 1.110.000 жртава Србија имала више мртвих од Британије (733.633) или скоро као величином исто тако несразмјерна Француска (1.415.800). Још мање јер је тај број због учешћа 650.000 мртвих српских цивила у односу на 30.633 британска и 40.000 француских.

Нажалост, не питамо се и за будућност не процјењујемо је ли се исплатило да 1918. годину и Краљевину Југоносталгије сваки други становник Краљевине Србије дочека или мртав, или рањен. Први свјетски рат је подесан само јер у том периоду нема четника и партизана, а данашњи агресори у виду Сједињених Америчких Ентитета и Велике Британије, Француске и слично; били су нам савезници заједно са Руским Царством. Зато Амбасада САД у Београду наставља са емитовањем упутстава „Ви сте свет“, са својом интерпретацијом српских ратних хероја и џендер првобораца каква је Милунка Савић.

Имамо ми свакаквих датума, па и општесрпских. Изузимајући Црну Гору која од свесрпских аката не може постлитијски да потпише ни митски темељни споразум са СПЦ. Поводом 15. септембра, парламенти у Бањој Луци и Београду су усвојили Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма. Назвао сам га тад Закон о језику и писму са посебним потребама, што је његова каснија примјена и потврдила. Како очекиваним заглављивањем у уставно наметнутим, колонијалним ОХР-органима Народне скупштине РС, тако посебном мртвоћом тог ћириличног слова на папиру у Србији, у којој је Веран Б92 Матић специјални изасланик предсједника републике. За било шта.

Срби треба да усвоје свој Дан сјећања на геноцид који је починила Независна Држава Хрватска и њени савезници. Тај дан треба престати везати за Јевреје и Роме, односно за појмове као Холокауст/Шоа или Самурдарипен/Порајмос, јер ти народи имају и своје једнолексемске термине, и посебне датуме који се односе на њихово страдање. Без обавезног помињања Срба, или другог састрадалног народа у НДХ.

Предлажем још једном јавно да за назив тог историјског процеса узмемо ријеч Покољ, а да датум буде дан када је затворен логор Јадовно, а отворен логор Јасеновац – 20. август. Толико се бавимо дефанзивом, да ништа не одлази на истраживање и развој. Док неко као ја поброји и, ако стигне, прокоментарише све противрспске појаве, посебно у умјетности и науци, мимо политике; не остаје ни времена, ни простора за било каква побољшања и иницијативе. Зато увијек има снаге за јалово унутарспско гложење и надгорњавање.

Незнање и некултура у овој области, призива култ понављача у историји при доношењу политичких одлука. Шта очекивати од свјетовне власти, када у научним установама Српске и Србије, те у врху Српске православне цркве; јавно заговарају ревизију броја жртава Јасеновца са 700.000 утврђених 1946. године, на малоумних 80.000 колико данас признаје Загреб?

Након више од осам вијекова, дакле од 1219. године када је краљевић Растко Немањић као монах Сава постао архиепископ српски, Срби убрзано губе своје писмо и језик. Ускоро ће можда и само помињање његовог имена, посебно као школског празника, бити забрањено по логици увредљивости двоглавог орла и химне Боже правде.

Али, признајте, не звуче ли и вама стихови „Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози,“ исувише великосрпски?

Извор: ФРОНТАЛ