Бојанић: ИСТОРИЈА НИЈЕ СПОРЕДАН ПРЕДМЕТ – ОНА ЈЕ ТЕМЕЉ НАЦИЈЕ

Постоје тренуци у историји једног народа када је неопходно поставити једноставно питање: шта желимо да оставимо својој деци?

Да ли желимо генерације које ће знати све о европским интеграцијама, а мало о Немањићима, Карађорђу, Милошу Обреновићу, Церу, Кајмакчалану, Јасеновцу и страдању сопственог народа?

Да ли желимо ученике који ће знати називе европских институција, а неће знати зашто су Призрен, Пећ, Дечани и Грачаница темељи српске духовности и државности?

То нису политичка питања. То су питања опстанка националне свести.

Последњих година сведоци смо да је наставни програм историје у основним школама претрпео значајне измене. Формално гледано, циљ је био модернизација наставе и прилагођавање савременим образовним токовима.

Међутим, у пракси се показало да су многе кључне теме из националне историје потиснуте на сам крај школске године, када пажња ученика природно опада, када су оцене углавном закључене и када је највећи део деце већ мислима на распусту.

У шестом разреду ученици се тек пред крај године сусрећу са темама као што су Пећка патријаршија, исламизација, данак у крви, Велика сеоба Срба и друга питања која су обликовала историјску судбину српског народа.

У седмом разреду слична судбина задесила је Балканске ратове и Први светски рат. Тако се један од најславнијих периода српске историје обрађује у време када је наставни процес већ у завршници.

У осмом разреду и даље немамо издвојену тему о страдању Српског народа у 20. веку.

Историја није само списак датума

Суштина наставе историје није у памћењу година и догађаја. Њена сврха је да ученик разуме ко је, одакле потиче и какав је пут прешао народ којем припада.

Сваки народ на свету посебну пажњу посвећује сопственој прошлости. Французи уче о Француској револуцији. Енглези о својој монархији. Руси о својој државности. Јермени о свом страдању. Јевреји о Холокаусту.

Само се код нас често води расправа да ли је национална историја уопште важна.

Наравно да ученици треба да уче светску историју. Без разумевања великих цивилизација, револуција, научних открића и глобалних процеса није могуће разумети свет.

Али основна школа није факултет. Она треба да постави темеље знања и идентитета.

Зато је неопходно пронаћи равнотежу између опште и националне историје.

Народ који заборави своје жртве ризикује да изгуби и своју будућност

Посебан проблем представља недовољан простор који је посвећен култури сећања.

Српски народ је у двадесетом веку претрпео огромна страдања. Од масовних злочина у Првом светском рату, преко геноцида у Независној Држави Хрватској, до страдања током ратова деведесетих година.

Међутим, ученици често завршавају основну школу без довољног знања о местима као што су Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Глина, Шушњар, Стари Брод, Дракулић, Мотике, Шарговац, Велебитске јаме, Корићка јама, Добој или Сурдулица.

То није позив на мржњу према било ком народу.

Напротив.

Истина о страдању треба да буде темељ разумевања прошлости и поштовања свих жртава. Народ који познаје своју трагедију мање је склон да понови грешке које су до ње довеле… а код нас су се грепке пинављале више пута.

Јевреји су изградили снажну културу сећања. Јермени такође. Зато и ми морамо систематски неговати сећање на своје жртве и своје мученике.

Време је за озбиљну расправу о наставном програму

Неопходно је покренути широку јавну расправу у којој ће учествовати наставници, професори, историчари и педагози.

О наставном програму не би требало да одлучују само чиновници и комисије. Они који свакодневно раде са децом најбоље знају шта је могуће реализовати у учионици, а шта остаје само лепо написано на папиру.

Потребно је растеретити поједине области, боље распоредити наставне јединице и обезбедити више времена за националну историју.

Такође, требало би размотрити могућност повећања фонда часова историје у петом разреду… или у осмом да буду три часа, што би било најефикасније, а да у петом остане један као и до сада. Тешко је очекивати да ученици стекну дубље разумевање сложених историјских процеса ако је време за обраду ограничено.

Данас се не отимају само територије

Живимо у времену када се не воде борбе само око територија.

Воде се борбе око тумачења прошлости.

Борбе око манастира, културне баштине, историјских личности, језика, писма и идентитета.

Сведоци смо покушаја присвајања српског средњовековног наслеђа, прекрајања историјских чињеница и релативизације страдања српског народа.

У таквим околностима образовање постаје прва линија одбране историјске истине.

Не одбране митова, већ одбране чињеница и истине.

Зато школа мора ученике учити како да разликују историјски извор од пропаганде, чињеницу од политичке интерпретације и науку од идеологије.

Шта морамо да мењамо као друштво?

Пре свега, морамо престати да посматрамо историју као споредан предмет.

Историја није само прича о прошлости.

Она је прича о томе ко смо данас и шта желимо да будемо сутра.

Морамо више улагати у образовање наставника, у квалитетне уџбенике и јединствене (један уџбеник  историје за целу Србију), школске посете историјским местима, музејима и меморијалним центрима (које би требали да изградимо што пре).

Морамо подстицати ученике да истражују породичну и локалну историју, јер се љубав према отаџбини не гради великим речима већ разумевањем сопствених корена.

Коначно, морамо створити друштвени консензус да су српски језик, историја, географија и култура темељи националног идентитета.

Без тог темеља нема ни здравог друштва ни сигурне будућности.

Суштина

Историја није терет прошлости.

Она је компас будућности.

Народ који познаје своју прошлост умеће да препозна опасности које долазе. Народ који заборавља своју историју препушта другима да му је пишу.

Зато питање наставног програма историје није питање једног школског предмета.

То је питање националне свести, културе сећања и односа према сопственом наслеђу.

Ако желимо да наша деца знају ко су, одакле долазе и шта су њихови преци стварали и бранили вековима, онда је време да историји вратимо место које јој припада.

Не због прошлости.

Већ због будућности.

Светосавски и Лазарев завет као путоказ

Када говоримо о настави историје, не говоримо само о лекцијама, датумима и уџбеницима. Говоримо о вредностима које преносимо будућим поколењима.

Свети Сава нас је учио да без знања нема слободе, без просвете нема напретка, а без духовног и моралног темеља нема ни трајне државе. Зато је Светосавски пут пут знања, мудрости, саборности и одговорности према свом народу и отаџбини.

Кнез Лазар нам је на Косову оставио завет да постоје вредности које су веће од пролазне користи и тренутног интереса. Његов избор није био позив на сукобе, већ сведочанство верности, части и спремности да се брани оно што је свето и наслеђено од предака.

Управо зато историја мора да буде један од стубова нашег образовања.

Не да бисмо живели у прошлости, већ да бисмо разумели садашњост и мудро градили будућност.

Деца која знају ко је био Свети Сава, зашто је подигнута Жича, шта су значили Дечани и Грачаница, зашто су се Срби селили под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, како су брањени Цер, Кајмакчалан и Колубара, и зашто је важно памтити Јасеновац и друга стратишта – таква деца ће знати и ко су они сами.

То није окретање прошлости. То је изградња будућности.

Зато је наш путоказ јасан: Светосавско знање, Лазарева верност завету, Његошева слободарска мисао и непрестана борба за истину засновану на чињеницама и историјским изворима.

Зато учимо историју, не да бисмо живели од старе славе, већ да бисмо били достојни предака и одговорни према потомцима.

И зато, историја мора да буде и обавезан предмет на завршном испиту (мала матура) поред српског језика и математике.

Живела Србија!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја