Bojan Vegara: Znate, mi taj rat nismo izgubili

Junački smo krv prolivali u tom ratu, u duplom obruču i protiv čitavog svijeta. Mi smo svima donijeli mir i Republiku Srpsku, a onda su nas svi zaboravili.

Kad sam se noćas vratio iz Sarajeva kući u Bratunac, nisam bolovao za rodnim gradom. To mi je prvi put da odem, a da neki teret na leđima, velik ko Bjelašnica, ne donesem u sebi i da ne bolujem za tom vodom i tim zrakom, bar, nekoliko dana.

Zato valjda za ovih 28 godina nisam ni bio više od desetak puta tamo, od toga sam samo četri puta otišao tamo gdje sam proveo djetinjstvo i rat. Sva četri puta sam se umacupao od suza, a ko me zna, zna da sam težak na suzama.

Jednostavno, pred oči mi se vrati prekinuto djetinjstvo. Slike rata se zaredaju i na kraju egzodus. A on mi je gori i bolniji od prekinutog djetinjstva i rata. Jer, znate, mi taj rat nismo izgubili.

Junački smo krv prolivali u tom ratu, u duplom obruču i protiv čitavog svijeta. Mi smo svima donijeli mir i Republiku Srpsku, a onda su nas svi zaboravili. Juče sam išao u naše novo i na livadi niklo Srpsko Sarajevo, na veče posvećeno sjećanju na egzodus nas sarajevskih Srba i promociju publikacije “ Reci ćaći da traži kamion“.

Ukazana mi je velika čast da zajedno sa Sašom Kneževićem, Darkom Đogom i Brankom Pjevićem, poneku kažem o egzodusu i da pročitam priču po kojoj se zove knjiga i da baš na toj večeri postanem pisac. Jer, prvi put su se na papiru našle moje priče.

U toku promocije kroz glavu mi je svašta prošlo i lupalo mi je srce ko ludo, da sam vazduha hvatao dubokim dahom, a nisam mutav, niti sam tremaroš.

A kako i neću taj dah hvatat, kad vidim ispred sebe neke od junaka mojih priča, koje nisam vidio svih ovih 28 godina.

Kad vidim ratnike i heroje mog djetinjstva ponosne na mene i moje ratne priče.

Kad ti ruku rukom stisnu sestre iz bolnice Žica, kojima su hiljade rana ratničkih previle.

Kad se suza otme drugarici iz razreda, koju nisi vidio 25 godina.

A moram vam reći da sam od svega ovoga Gospoda zvao da mi pomogne, da mi mi glas ne pukne dok sam govorio i čitao. Prošlo mi je kroz glavu pred kraj promocije da sam Darka na parastosu upoznao, Sašu na sahrani i da sam prvi put nakon rata na nekom skupu sa ljudima iz Sarajeva, a da nije parastos ili sahrana.

Od toga me obuze neki mir i nada da će se kroz vjekove govorit o podvigu i žrtvi Srba iz Sarajeva u stvaranju Republike Srpske.

A kad kući dođoh ne bolovah za gradom u kojem sam rođen i u ušima mi umilno zazvoniše riječi pokojne mati Darije. -Piši Vegara, ti istinu pišeš, ništa ti ne mogu, mogu te samo ubit!

Od istog autora:

Bojan Vegara: PRVI STRAH I 1. MART 1992.

Bojan Vegara: DAN KOJI JE MIRISAO NA POBJEDU U RATU

Bojan Vegara: TETRIS

Bojan Vegara: NIJE MALA NAŠA MUKA

Bojan Vegara: Njeno veličanstvo PRAGA je čudo od oružja i najviše su je se muslimani bojali od sveg oružja u ratu

Bojan Vegara: HLjEB ZA PREMJESIT

Bojan Vegara: NAJMLAĐI LOGORAŠ SILOSA

Bojan Vegara: ĐED DRAGO

Bojan Vegara: Logor Silos – sarajevski Aušvic

Bojan Vegara: PRDEŽ I VBR

Bojan Vegara: NISAM NEŠTO AL’ SAM SRBIN

Bojan Vegara: BROVING I ČOKOLADA

Bojan Vegara: GLADNE OČI I FETA SIR

Bojan Vegara: DANAS HLjEBA OD JUČE NE MOGU

Bojan Vegara: RECI ĆAĆI DA TRAŽI KAMION

Bojan Vegara: MITIG NA KRAJU RATA

Bojan Vegara: JEDAN SKORO PA MIRAN DAN

Bojan Vegara: MUJICA I BROVING

Bojan Vegara: KUMOV PAKET

Bojan Vegara: Vi pišite vaše lažljive istorije, kome god hoćete, samo nama nemojte, mi znamo kako cvilite

Bojan Vegara: Dok sam živ boriću se protiv svakog ko umanjuje i zatire naše Svete Mučenike

Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije

Bojan Vegara: Ja se moj prađede i sad borim