Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Učinilo mi se da vidim poklane đedove ujake, o kojima sam slušao priče. Mislio sam o babinim pričama o Jasenovcu i jamama po Hercegovini.
Već danima druga djeca se ne igraju sa nama. Srbi smo i to je dovoljno da se niko više ne druži sa nama. Druga djeca odlaze svaki dan u šumu iznad kuća i tamo provode dane. Buraz i ja ostajemo kući. Tako nas je otac zamolio.
Nema ni našeg psa Bedžija sa kojim bi kratili vrjeme i koji je brata slušao kao robot. Nestao je prije nekoliko dana. Proljeće je i mislili smo da je otišao u kucaniju. Imao je i ranije običaj da nestane na dan ili dva.
Nedelja je i otišao sam preko potoka, da vidim gdje idu druga djeca. Išao sam i ranije za njima, ali bezuspješno. Nijednom ih nisam našao tamo gdje bi obično bili, dok smo se svi skupa igrali.
Taj dan su mi ponovo utekli i nisam ih našao. Mislio sam da prave rovove. Ali, nisam mogao da ih nađem. Možda i jesam, ali otkrili bi me i istukli. Sigurno drže straže i paze da ih neko ne otkrije.
Pošto mi je propako pokušaj da otkrijem šta rade u šumi, vraćao sam se kući. Iz neke dosade nisam odmah otišao kući, već sam lutao livadama. Bio sam nekih par stotina metara od kuće. Švrake su pravile gnijezda i obilazio sam da vidim ima li jaja u gnjezdima.
Odjednom primjetih nešto nalik na mali grob od kamenja. Prišao sam i nogom šutnuo ono kamenje. Provirila je Bendžijeva noga. Skamenio sam se i čučnuo. Obuzela me neka hladnoća u stomaku. Pomislio sam da su ga ubili i uhvatila me neka tuga.
Niko kući nije mogao da priđe od njega. A i baba je odmah to rekla kad je Bendži nestao. Tvrdila je baba, da su to isto radili i u prošlom ratu. Prvo bi dan ranije pobili pse, a onda bi poklali selo. Nisam se bojao tih babinih priča. Navikao sam na te priče i sve sam ih znao napamet. A znao sam da imamo oružje i da je kuća pored kasarne JNA.
Brzo sam ustao i pribrao se. Otišao sam kući i burazu ispričao za Bendžija. Krenuo je sa mnom da vidi. Kad smo prišli blizu pokazao sam mu gdje je zakopan. On se ukočio i rekao mi.
-Neću da ga otkopavamo!
Prišao sam tamo gdje je Bendži zakopan, a Miljan je gledao za mnom. Zabio sam neko drvo da znam gdje je zakopan. Miljan mi reče.
-Hajmo kući, sad će mama i tata doći.
Pogledao sam ga i vidio da mu niz lice idu suze. Volio je tog psa. Zajedno su od kako je Miljan prohodao. Svaki dan ga je pratio u školu i čekao na istom mjestu. Ludo su volili jedan drugoga. Bilo mi je žao brata, ali i psa. Dugo je bio sa nama i bio je ludo odan i pametan pas.
Brzo smo krenuli i ja sam Miljanu rekao da ću naći onog ko je ubio Bendžija. Miljan je samo čutao i plakao.
Kad smo došli kući otišao je i odma babi ispričao sve. Baba ga je grlila i govorila da će se tetkina Buba okotit i da će mu brzo donjeti drugoh psa. Miljan joj reče kroz plač.
-Neće nijedan bit pametan ko Bendži.
Sjeo sam ispod kuće i mislio ko bi mogao da ga ubije. Znao sam da je u to umješan neko iz komšiluka. Na njih laje kad prilaze kući ali drugim glasom i znamo da nije stranac u dvorištu, već neko od komšija. Tako je sigurno prišao i ubio ga. Sinu mi misao da ga otkopam i vidim ima li rupe od metka.
Za minut sam ponovo sletio niz livade do mjesta gdje je Bendži zakopan. Rukama sam razgrnuo kamenje i izvadio Bendžija. Bio je ukočen, ali još nije počeo da smrdi i raspada se. Uzeo sam neki prut i njim prebirao po dlakama. Nema krvi ni rupe od metka. Samo modrica na njegovom malom vratu. Bilo mi ga je žao i potekle su mi suze.
Ponovo sam ga zakopao i čuo babu da me doziva.
-Bojaneee, hajde kući sad će ti mama i tata doći!
-Eto me baba, dolazim!
Rekoh i odma krenuh kući. Samo što dođoh na naše imanje vidim tatino auto da ide prema kući. Čekam da se parkiraju ispred garaže i da im kažem šta je sa Bendžija bilo. Tu se stvoriše baba i Miljan. A čim oni izađoše iz auta poznah na licima da nešto ne valja. Tata odma kako izađe iz auta upita babu.
-Milko jeste gledali televiziju?
Baba reče da nismo i da smo napolju čitav dan. Još nešto pođe da kaže, ali je tata prekinu.
-Ubili svata na Čaršiji, presreli svatove i pucali!
Baba se udari rukom u grudi i glasno reče.
-Gotovo je, krv je pala, kukala nam svima majka!
Tata je zagrli i reče nam svima da uđemo u kuću.
Krenusmo u kuću a baba se nadoveza.
– A sve sam se nadala da će se nekako smirit i da neće bit rata, ali krv je pala.
Otpuhnu kako je to samo ona znala i dodade.
-Nema više mira, pazite se draga djeco!
Kao smo ušli u kuću tako sam ispričao šta se desilo sa Bendžijem. Tata kao da se skamenio, baš, kao i Miljan kad smo prišli mjestu gdje zakopan naš Bendži. Pogleda me i zabrinuto upita.
-Da ga nisu lovci slučajno ubili?
-Nisu tata, nema krvi ni rupe od metka, vadio sam ga da vidim.
Tata klimnu glavom i reče da idem oprat ruke. A on nešto babi poče da na uho priča. Pokušavao sam da čujem ali nisam čuo. Mama je nešto Miljanu govorila, a on se tek sad pravo rasplakao.
Posjedali smo svi u dnevnom boravku. Nastala je tišina. Đed je ušao i vidio da nešto nije u redu. Upalili smo televizor i pratili vjesti. Bilo je jasno da počinje rat.
Telefon je neprekidno zvonio. Zove rodbina i prijatelji. Niko ne zna šta da radi i kako da se organizuje. Svi su u nekom strahu. Jedino je đed Drago potpuno isti kao i svaki dan. Umiruje babu i govori joj da nam je blizu kasarna i da ćemo brzo tamo moći da pobjegnemo
U prvi mrak dođoše iz kasarne čika Milan koji je bio poručnik i tatin veliki prijatelj. Došli su i zastavnik Stevo i vodnik Jelisavac. Malo iza njih došao je striko Đoko i Dragan. Oni su iz Tračina i u istoj smo situaciji. Pokušavao sam da čujem razgovor, ali tek sam po neku riječ razumio. Kada su krenuli kući, vladala je neka veselija atmosfera. Smijali su se i vidio sam da Milan stavlja mami nešto u džep. Znao sam da je ili bomba ili municija.
Kada su svi izašli prišao sam mami i pipnuo kutiju u džepu. Bila je to municija za pištolj. Mama se brecnula i zagrmila na mene.
-Sve li ti vidiš i ništa ti ne promakne!
Izvadila je onu kutiju metaka i dala tati. A ja joj rekoh.
-Zar vi niste rekli da ste pištolj vratili? Sve krijete i šta kad vas nema kući niko ne zna gdje je oružje, mogu nas pobit dok se snađemo.
Tata me samo oštro pogleda. A mene obuze radost jer pištolj je negdje u kući. Kriju ga kako sam ga odnio u školu. Taj dan sam dobio batine ko malo kad. Ali, morao sam jer su muslimanska djeca bila naoružana noževima i bajonetama od automatske puške. Kad sam pokazao pištolj više nije bilo kurčenja i postali su ljubazni. Odala me baba, jer sam joj to ispričao.
Poslije dnevnika tata je otišao na sprat. Nije ga bio nekih petnestak minuta. Krenuo sam gore da vidim gdje je. Vrata od spavaće sobe su bila oškrinuta i vidilo se svjetlo. Prišao sam i povirio. Vidio sam tatu kako pokušava da rasklopi automatsku pušku. Vidio sam i izvađen radio iz uzglavlja bračnog kreveta. Svuda sam tražio oružje, ali tu nisam. Mislio sam da se taj radio ne može izvaditi. A onda sam upitao tatu.
-Hoćeš da je ja rasklopim?
Stari podiže glavu i poče njemo da gleda u mene, sigurno nekih pola minute, te reče.
-Znaš li je rasklopit?
A ja sav sretan rekoh.
-Pa, bolan tata svaki dan ih u kasarni rasklapam.
On nekako tužno otpuhnu i reče.
-Znam da znaš, svaki si dan s vojskom, od kako si prohodao.
Zgrabio sam je i rasklopio u tren oka. A kako da je ne rasklopim, kad sam ih do tada na poligonu kasarne, koja se nalazila 50 metara od moje kuće, rasklopio na hiljade. Posebno onim lijenim vojnicima, što smo im mi dječaci čistili oružje.
Kad smo završili stari reče.
-Znaš Bojane, počinje rat i molim te počni me slušat. Nemoj nikog izazivat i molim te mani se priče o ratu i Srbima kad si s drugom djecom. Znaš da smo sami ovdje i moramo se pazit. Ako bude pucanja budi spreman da sa mamom i bratom pretrčiš u kasarnu. Ja, đed i baba, polako ćemo za vama. Noćas ja i đed dežuramo, vi spavajte, a ti po danu dežuraj.
A ja se nekako brecnuh i upitat starog.
-Što dežuramo?
Tata se uozbilji i reče.
-Da nas ne pokolju i ne zarobe, vidiš da su danas ubili čovjeka jer je Srbin. Molim te počni slušat Bojane, ovo nije igra. A sad idi u sobu sa bratom i nikom ni riječ o ovom večeras.
Otišao sam, ali sav okamenjen i u ušima mi je samo zvonilo, da nas ne pokolju i ne zarobe. Malo poslije tata je zovnuo đeda da dođe na sprat. Dao mu je pušku papovku, a đed samo jedno te isto pita.
-Gdje kočnica?
Tata mu pokaza, a đed uze pušku i nišani. Tata mi reče.
-Pokaži đedu kako se rasklapa i puni. Nemam živaca da mu objašnjavam, vidiš da samo kočnicu traži.
U sekuni sam uzao pušku i đedu objasnio kako se puni. Rasklopio je i očistio. Đed me pomilova i reče.
-Sve znaš oko oružja, ali pazi se da ne opuca. Đe rekoste da je kočnica?
Nasmijah se đedu i ponovo mu pokazah. A onda sve trojica siđosmo da gledamo Jutel.
Išli su snimci svatova i razni ljudi su komentarisali ubistvo. Baba je ponovo govorila da su isti svi i da nema razlike nikakve među sadašnjim muslimanima i Hrvatima i onima iz 1941.
Ubrzo po tome tata nam reče.
-Idete svi na sprat na spavanje. Ovdje nije sigurno. Mogu nam bombu ubacit. Od danas gore spavate, a ja ću da dežuram. Đede tebe ću probudit u zoru da dežuraš. Moram do posla i u Hadžiće da vidim šta se govori.
Razišli smo se po sobama. Ja i Miljan smo legli u našu sobu na spratu gdje boravimo ljeti. Miljan je ustao poslije par minuta i otišao kod babe i đeda u sobu. Ostao sam sam i upalio svjetlo. Izvadio sam svu opremu vojničku koji imam. Šljem, opasač, prsluk i bajonet. Sišao sam dole i rekao tati.
-Daj mi pištolj, samo ja nemam oružja.
Tata me pogledao i iz mamine torbe izvadio pištolj. Dao mi je i rekao da ga sakrijem u sobi. A ja sam se vratio u sobu.
Nakon rasklapanja pištolja legao sam, a u ušima su mi zvonile tatine riječi „Da nas ne zarobe i ne pokolju“.
Skupio sam se od neke zebnje i straha. Bilo mi je hladno. Prvi put sam osjetio pravi strah. Žao mi je bilo Bendžija i slika njega mrtvog me ježila. A kako bi sklopio oči, tako bi počeo da misliom o svemu što su nam pričali đed i baba.
Učinilo mi se da vidim poklane đedove ujake, o kojima sam slušao priče. Mislio sam o babinim pričama o Jasenovcu i jamama po Hercegovini. Vrati mi se slika babe koja plače kad govori o svojoj majki Cvjeti, koja je sina Stanišu sama iz Igmana svukla mrtvog da ga zvjeri ne pojedu i teroru koji je zbog toga prošla idući kroz Hadžiće.
Sve što sam nekada slušao posta mi stvarno i jasno. Trznuo sam se i stegao onaj pištolj. Hladan čelik mi je davao neku sigurnost. Laknulo mi je kada sam čuo tatu da budi đeda. Znao sam da je noć pri kraju. Zaspao sam.
Bila je to prva noć u kojoj me mučio strah. Sutra dan su nas vratili iz škole. Postalo mi je jasno da je počeo rat i da nije onakav kakvog sam ga do tada zamišljao.
NAPISANO 01.03.2023.
Od istog autora:
Bojan Vegara: DAN KOJI JE MIRISAO NA POBJEDU U RATU
Bojan Vegara: NIJE MALA NAŠA MUKA
Bojan Vegara: HLjEB ZA PREMJESIT
Bojan Vegara: NAJMLAĐI LOGORAŠ SILOSA
Bojan Vegara: Logor Silos – sarajevski Aušvic
Bojan Vegara: NISAM NEŠTO AL’ SAM SRBIN
Bojan Vegara: BROVING I ČOKOLADA
Bojan Vegara: GLADNE OČI I FETA SIR
Bojan Vegara: DANAS HLjEBA OD JUČE NE MOGU
Bojan Vegara: RECI ĆAĆI DA TRAŽI KAMION
Bojan Vegara: MITIG NA KRAJU RATA
Bojan Vegara: JEDAN SKORO PA MIRAN DAN
Bojan Vegara: MUJICA I BROVING
Bojan Vegara: Dok sam živ boriću se protiv svakog ko umanjuje i zatire naše Svete Mučenike
Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije
