Јован Мирић: Извори ужаса

Многи преживели казивали су једно: нисмо веровали да ће нас побити. Притом то неверовање везују или за комшије или за државу. Никад није било да држава кажњава невини народ.

Од свих покоља Срба у црквама најпознатији је покољ у Глинској цркви Пресвете Богородице који се десио 29. јула 1941. године. Поклано је неколико стотина одраслих  мушкараца. О томе покољу сведочио је једини преживели Љубан Једнак, са једне стране, и Хилмија Берберовић, један од кољача, са друге.

По завршеном покољу, када су окрвављени делатници кренули да гледају има ли ко жив и да износе мртве, устао је насред цркве старији човек:

– Ево, ја сам жив! Ја нисам ништа крив!

Усташе су му, уз подругљиве коментаре, запалиле бркове, мрцварили га неко време и најзад убили.

Шта је овом човеку? Зашто се није притајио као Љубан, покушавајући тако да преживи покољ? Није ваљда мислио да су сви поклани око њега били криви? И зашто он баш усташама кољачима говори да је жив и невин? Та се питања свакоме намећу.

Бројни су примери колона Срба које мали број наоружаних усташa спроводи до јаме и баца у њу, живе или убијене. Или их води до друкчијег стратишта. Од многих примера навешћу само један.

Бракусова драга је мали засеок у Лици, код Врховина. Ту су дошли наоружане усташе 12. јуна 1944. године, позвале становнике, Србе, да дођу на одређено место ради неких саопштења. Сви су се одазвали, да би били побијени из пушака и митраљеза, затим потрпани у једну кућу и спаљени. Преживело је само троје од њих 57.

Очигледно, ради се о усташкој превари помоћу које су мирно, без великог труда, сакупили људе, побили их и спалили. Мноштво је примера сличних превара од првих дана усташке државе до краја рата. Али овде имамо превару насталу после више од три године, имамо преварене људе који су одавно сазнали за то шта усташе раде, који су не  једном бежали и склањали се од усташа. Иако су усташе били наоружани, нико није покушао да побегне, осим оно троје који су утекли тек из ватре.

Са чиме су се то сусрели наши земљаци у поворкама до смртних места, шта је то подигло нашег бркатог чичу са пода глинске цркве?

Нама данас тешко је да се уживимо у њихово стање. Можда наша емпатија промашује, или не дохвата. Њихова искуства изгледају нам гранична, те можемо само да их споља донекле реконструишемо.

Многи преживели казивали су једно: нисмо веровали да ће нас побити. Притом то неверовање везују или за комшије или за државу. Где ће комшија комшији зло чинити? Никад није било да држава кажњава невини народ.

Било је људи у ходу ка јами и пред јамом који су сачували трезвеност и гледали како да измакну смрти. Милош Зелен из Мокронога код Дувна преживео је захваљујући „студирању“. У лето 1941. године усташе су довеле групу Срба из села до ивице јаме, ударали их у потиљак чекићем и сваљивали у јаму. Милош је пред јамом оставио све у што је дотле веровао и прибегао елементарном сналажењу. Пажљиво је посматрао шта се ради. Дошавши на ред он се, баш кад је усташа замахнуо чекићем, придигао на прсте, готово поскочио, тако да је примио ударац у врат а не у главу. Доле у јами нашао је живу и своју кћер, па је сутрадан и њу успео да извуче из јаме.

Међутим, сигурно је да су многи у колонама, знајући да иду у сусрет неком злу, неком удесу, доспевали у посебно стање свести, тешко за описати и још теже за носити. Страх од погибије – толико велики да треба рећи: ужас – мора бити основна потка таквог стања свести. Ужас који паралише, растура све канале контакта са непосредном стварношћу, прикива човека за обамрлу послушност, гаси му инстинкт самоодржања, елиминише сналажење.

Али ужас пред непосредним губитком живота није једини. Можда чак није ни највећи.

Други ужас извире из сазнања да први комшија диже нож, пушку, маљ, секиру… на нас, који нас тера и баца у јаму. Комшија којег познајемо толико година, који говори истим језиком, с којим смо се испомагали у пословима и невољама, комшија који је, најзад, човек као и ми што смо. Кад бисмо сазнали да такав човек некоме трећем чини исто такво зло, и то би нас ужаснуло. Како уз људски лик човека везати такво нељудско зло? И како такву везу задржати у трајању, и са том везом живети? И како, најзад, живети очекујући, или не очекујући, да се понови исто зло?

Извор трећег ужаса је држава. Онај оквир човековог живота који од кад је света и века кажњава криминалце и непријатеље, никада невине. Да држава, која мора бити таква, крене на свој невини народ – то је неподношљиво сазнање: да је свет „скроз наопак“, а не онакав какав треба да буде и какав мора да јесте. То сазнање уздрмава темеље нашег људског света, разара не само егзистенцију потенцијалних жртава, него целокупно њихово поимање, веру у праведан свет. Јер живи се у држави – или у дивљем стању.

Изгледа да је овај трећи ужас запретио нашем брки у Глини. Тачније речено, он се недоклан подигао из крви покланих заправо не ни да протествује, него да укаже на ту чињеницу да је невин, верујући да ће се то узети у обзир, да је он ту неком грешком и да ће се грешка увидети и отклонити. Он се не обраћа ни с молбом ни са жалбом. Он не схвата кољаче ни као своје непријатеље, камоли нељуде. Они су униформисани, они су држава, па то што чине мора да је кажњавање. Као праведни Јов пред Богом, он се нада да ће држава увидети његову невиност и признати грешку.

Његова вера у базичну праведност државе  и у своју невиност толико је укорењена да су то за њега чињенице, пре него вера. Од њега је далеко свака помисао да би могло бити и друкчије. Он одбија такав свет и пре него што помисли на њега. Неки су се, слабији од њега, суочени са таквим светом повлачили у лудило.

Нису му, наравно, казали ни да јесте ни да није крив. А кад су му се насмејали и кренули да му пале бркове и да га касапе, тада је заиста и доживео пун ужас. Можда није стигао ни бол да  осећа, ни страх за живот.  Тренутак пре него што ће му се замрачити свест нестао је и праведни свет у који је тврдо веровао. Нестао је у пренеражености.

Прочитајте још:

• Свједочанство Стеве Бракуса о злочину усташа над Србима у Бракусовој Драги 16. јуна 1944. године (Јадовно 1941.)

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ