Бискуп бањалучки Алфред Пихлер и Срби

Враћајући се прошле јесени са пута из Гламоча за Босански Петровац, прелазећи преко Оштреља и његових кривина, за име бањалучког бискупа Алфреда Пихлера (Алфред Пицхлер) сам први пут сазнао од једног сапутника. Од тог земљака, иначе заљубљеника у историју и балканску проблематику чух следеће: „И он је рођен овдје, на Оштрељу…“

Пробуђено интересовање за личност бањалучког бискупа отада није замирало. Истраживања су ме другим пословима водила по разним архивским збиркама, а идеја о портрету овог бискупа је са пронађеном фактографијом коначно могла да се оствари.

Такође, истраживања такве врсте нису непотребна, поготово не данас када званична политика Римокатоличке цркве спроводи планску и систематску рехабилитацију свештеника и фратара који су учествовали у злочинима над Србима у Другом светском рату. Сведоци смо како штампа у којој „Глас концила“ предњачи из броја у број форсира култ Алојзија Степинца као жртве комунистичког тоталитарног режима, изостављајући притом сву његову подршку и благослове које је давао усташком режиму. Управо оном систему који је према нехрватима био сурово крвав и патолошки окрутан.

Недавно је Београдска надбискупија протествовала када је лист „Блиц“ пренео написе једног европског часописа о приликама у НДХ, одбацујући моралну одговорност Римокатоличке цркве тобожњом њеном оградом од фра Сотоне. И што је још горе, велечасни Милутин Новаковић својим позивањем на екуменски покрет и дијалог треба да нас убеди да пођемо у светлу будућност…

Још увек српски народ није дочекао официјелно извињење за Јасеновац, Јадовно, Глину, Ливно, Пребиловце, Драксенић, Мотике, Шарговац… Посета папе Ивана Павла ИИ Петрићевцу 2003. само је долила црквено-политичку со на стару историјску рану. Уосталом ни скорашња посета кардинала Јосипа Бозанића Јасеновцу није донела јасну и недвосмислену осуду злочина и нечасну улогу представника клера у физичкој ликвидацији логораша, и то не само у Јасеновцу. Овај текст је прилог проучавању међусобних односа Српске Православне Цркве и Римокатоличке цркве и почетака екуменског покрета.

БИОГРАФИЈА

Један од изузетака у редовима високе римокатоличке хијерархије, заједно са кардиналом Евгенијем Тисераном, који је имао снаге да јавно осуди ватиканску политику у Другом светском рату, био је бискуп бањалучки Алфред Пихлер. Пихлер је по пореклу био Немац који је рођен у српској средини. Родио се у немачкој колонистичкој породици 1913. године на Оштрељу код Дрвара. Истоимено месташце на планини Оштрељ, било је дом за бројне немачке породице који су у Западну Босну дошли ради развоја дрвне индустрије. Немачки индустријалац Ото фон Штајнбајс (Отто вон Стеинбеис) је од 1893 улагао у дрвну индустрију у уначком крају, експлоатишући природна богатства Клековаче, Осјеченице, Црвљивице и Вучјака. Оштрељски и Дрварски Немци су сарађивали са Србима у времену и после пада Аустро-Угарске, а по томе је Дрвар био пример мултиетничке и мултиконфесионалне средине и спонтано остварене толеранције без трагања за усиљеним и неискреним хуманизмом. Пихлер је тамо имао прилике да добро упозна Србе, да види како живе тежаци, радници у Фабрици целулозе и Штајнбајсовој пилани. Могао је изблиза да испрати последице њиховог победничког националног заноса 1912. и 1913. и страдање 1914–1918. Честити крајишки свет је морао да остане у срцу хришћанина и господина који своје Богом дано подобије није упрљао примитивном конфесионалном мржњом, коју је Крајина виђала нарочито 1941. године.

Неколике податке о Алфреду Пихлеру сазнајемо из Опћег шематизма Католичке цркве у Југославији. Рођен је уочи Никољдана 18. децембра 1913, на Оштрељу у тадашњем котару Босански Петровац. За мисника је заређен, односно рукоположен је за свештеника 13. марта 1937. године. До избора за бањалучког бискупа, пошто је врло млад постао свештеник, у 24. години, обављао је дужност катихете у Грађанској женској стручној, Шегртској и Основној школи у Бања Луци. Даља Пихлерова каријера је била у успону. За бискупа бањалучког је именован 22. јула 1959. године, а посвећен 18. октобра исте године. Пензионисан је 15. маја 1989, упокојио се 17. маја 1992. уочи новог верско-грађанског рата који се распламсавао у Босни и Херцеговини.

Пихлерови су и данас угледна породица која даје свештенике Римокатоличкој цркви и која има традицију богословског стваралаштва. Сам Алфред Пихлер је био човек и архипастир слободног духа. Као члан Друштва есперантиста у неким приликама је служио мису управо на том језику!

Старији људи бањалучког краја памте да је пред усташе који су рушили цркву у Маглајанима, излазио голорук убеђујући их да се окану зла и да не руше богомољу. Фанатизовани Павелићевци су зазирали од Пихлера као угледног духовника, али пре свега Немца кога су као комплексирани сателити морали да респектују.

ЕКУМЕНИЗАМ У ЈУГОСЛАВИЈИ

Југословенским властима је у циљу остваривања политике братства-јединства било добродошло отварање Римокатоличке цркве према свету, прокламованом у аггиорнамент-у 1962 године. Контакти са поглаваром Српске православне цркве су постигнути већ 1963, када монсињор Јоханес Вилебрандс, као изасланик Свете Столице бива гост српског патријарха од 4. до 8. септембра. Тада Српску цркву посећују и бискупи из Канаде Максим Теси и Жак Ламбриол. Патријарх Герман је знао и саопштавао је јавно да се не може живети гледајући уназад, да ритам савременог живота упућује на зближавање, али је имао на уму и морални значај контаката са Римокатолицима, поготово могућу негативну реакцију народа из западних крајева „у црно завијених“. Када се екуменистички покрет примакао трећој деценији свога развоја, односно када су се политички односи у Југославији заоштрили средином осамдесетих година 20. века, српски патријарх је могао да оцени улогу СПЦ у екуменском покрету.

Пријатељи са загребачког Каптола су нам љубазно доставили преписе дела кореспонденције председника бискупске конференције у Југославији кардинала Фрање Кухарића и патријарха српског Германа из 1988–1989. године. За српску страну у екуменском дијалогу Алфред Пихлер је био персонални пример једног реалистичког погледа на догађаје у Другом Светском Рату. У једном одговору Кухарићу на писмо у коме надбискуп предлаже некакву заједничку комисију патријарх Геман вели:

„Свима нам је позната истина о страдањима српског народа, односно Српске православне цркве у „Независној држави Хрватској“ за време Другог светског рата. У злочинима против наше цркве и нашег народа узео је тада учешћа, као што је такође опште познато, један део ваших свештеника и верника. Речити сведоци тог времена – „када су живи завидели мртвима“ – јесу небројени гробови, стратишта, рушевине наших храмова и манастира широм простора негдашње НДХ, од које многе и до дан данас зјапе необновљене небу као отворене ране, страшни Јасеновац и Јадовно и остали логори смрти.

Ми никада нисмо оптуживали ни сматрали одговорном за злочине у Другом светском рату Римокатоличку цркву, било узету у целини, било посматрану у оквирима Југославије. Исто тако, никада нисмо за те злочионе оптужили или сматрали хрватски народ. За злочине су криви њихови физички и морални извршиоци. Али, оно што нас боли и тишти јесте чињеница да ви, као појединачни епископи и епископат, нисте током деценија протеклих од рата до данас, осетили потребу да јасно, недвосмислено и без икакве ограде, осудите саме злочине и да се оградите од њихових извршилаца или надахнитеља. Изузетак је, колико је нама познато, ваш и наш у Христу брат, Преузвишени бискуп бањалучки Алфред Пихлер“.

ДРЖАВА И ВЕРСКЕ НАПЕТОСТИ

И пре почетка Другог ватиканског сабора, готово са самим избором за бискупа у Бања Луци, Алфред Пихлер је одржавао срдачне односе са православним епископом Василијем Костићем. У прилогу дајемо и заједничку фотографију српских владика Василија Костића и Андреја Фрушића са бискупом Алфредом Пихлером, приликом устоличења Андреја Фрушића за бањалучког епископа 1961. године.

Бискуп Пихлер је пажњу јавности скренуо на себе и Божићном посланицом из 1963. године у којој се верницима обратио следећим речима:

„У овој земљи су у прошлом рату многа наша браћа православне вјере погинула зато што су православци. Они који су их убијали имали су у џепу католички крсни лист. Звали су се католици. И ти кршћани убијали су друге људе, такођер кршћане, зато што нису Хрвати и католици… Ми болно признајемо ту страшну заблуду тих залуталих људи, па молимо нашу браћу православне вјере да нам опросте као што је Крист на крижу опростио свима. Уједно и ми опраштамо свима, ако су нас можда мрзили или нам неправду чинили. Данас пред колијевком Исуса Криста нека се избришу сви дугови и нека завлада љубав“.

Понашање бањалучког бискупа је било на оку државних служби, а писац елабората из Савезне верске комисије о међуверским односима примећује:

„Ранијих година ретко је било случајева да католички и православни свештеници ступају у међусобне контакте, особито да је до сусрета долазило између бискупа и епископа. Ако је тога и било онда су они имали скоро искључиво конвенционалан карактер. Једино је познато да је бискуп Алфред Пихлер, из Бања Луке, редовно ступао у везу са епископом Василијем, док се овај тамо налазио са службом, као и са епископом Андријом, који је заменио Василија на положају епископа бањалучке епархије. Пријатељски односи између Пихлера и Андреја и данас су врло добри.“

Даље се наставља:

„Међутим, у последњу годину-две дана један број бискупа интензивно ступа у контакте са епископима, са којима измењују разна мишљења, једни другима честитају црквене благдане, на њима лично узимају учешћа, итд. И штампа РКЦ у последње време више простора посвећује сусретима између бискупа и епископа, њихови уредници интервјуишу епископе, што штампа РКЦ нотира, као и учешће епископа и православних свештеника приликом ређења католичких свештеника и сл. Осим тога, у последње време дошло је до посете студената Теолошког факултета СПЦ студентима Теолошког факултета у Загребу. Том приликом, бањалучки бискуп Алфред Пихлер одржао је и говор присутним студентима, у којем је, између осталог, рекао да је 1941. година била „веома тешка и болна, у којој је хрватски народ укаљао своје лице према српском становништву“. Међутим, наставио је Пихлер, „ти мрачни дани су прошли. Сада треба да се развија братска љубав и заједничка борба против јаза који још увек постоји између РКЦ и СПЦ“.

Он је такође у својој божићној честитки осудио поступке усташа над православним живљем у току прошлог рата. За те злодјеле, на одређен начин, осудио је и РКЦ односно бискупе у Хрватској, јер сматра да нису предузимали мере у циљу онемогућавања усташких злочина…“ (Елаборат Савезне комисије за верска питања, од 11. маја 1964. године – АМИП, Па/64, 93–5-451–401).

„НА ОШТРЕЉУ КОД ДРВАРА…“

Можда би римокатолички апологети усташтва и данашњи творци Степинчевог култа хтели да кажу како Пихлерових изјава нема, да су фалсификати као што др Јуре Кришто писмо Првослава Грисогона Степинцу проглашава кривотворином (Глас Концила, 28. фебруар 2010); како римокатолички клер у највећој мери није симпатисао усташки режим и није подстицајно деловао на распиривање националне мржње у разним деловима Босне и Херцеговине и Крајине, подстрекујући на покоље Срба. Такође, могу ове изјаве истргнуте из историјског контекста да прикажу као поен за Римокатоличку цркву која није стајала иза прогона и убистава Срба. Али, сам Пихлер је због њих до краја живота имао само непријатности и то од фанатика у свом окружењу. Ми не заступамо мишљење да су сви римокатолици одговорни за геноцид над Србима у НДХ, али ни патријарх српски Герман није пристајао на релативизовање броја жртава, историјски заборав и хипокритично заташкавање злочина под маском здраве идеје екуменског покрета.

У српском народу дрварско-петровачког краја има узречица која гласи: „Полако, полако, није Швабо на Оштрељу“. Она има значење надирања непријатеља, попут римског Ханнибал анте портас. Вероватно је и настала у „славним“ данима чувеног десанта на Дрвар 1944. Ипак, ова планина је изнедрила Немца који у српском историјском сећању заслужује место попут Гетеа и браће Грим. Преузвишени бискуп Алфред Пихлер је, због својих заслуга за народ Босанске Крајине, отворености и широкогрудости, остао упамћен као „добри Швабо са Оштреља“.

Извор: православље

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 12. јун 2012. године.