Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Biskup banjalučki Alfred Pihler i Srbi

Datum objave: sreda, 21 marta, 2018
Veličina slova: A- A+
Biskup banjalučki Alfred Pihler i Srbi
Biskup banjalučki Alfred
Pihler i Srbi

Vraćajući se prošle jeseni sa puta iz Glamoča za Bosanski Petrovac, prelazeći preko Oštrelja i njegovih krivina, za ime banjalučkog biskupa Alfreda Pihlera (Alfred Pichler) sam prvi put saznao od jednog saputnika. Od tog zemljaka, inače zaljubljenika u istoriju i balkansku problematiku čuh sledeće: „I on je rođen ovdje, na Oštrelju…“

Probuđeno interesovanje za ličnost banjalučkog biskupa otada nije zamiralo. Istraživanja su me drugim poslovima vodila po raznim arhivskim zbirkama, a ideja o portretu ovog biskupa je sa pronađenom faktografijom konačno mogla da se ostvari.

Takođe, istraživanja takve vrste nisu nepotrebna, pogotovo ne danas kada zvanična politika Rimokatoličke crkve sprovodi plansku i sistematsku rehabilitaciju sveštenika i fratara koji su učestvovali u zločinima nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Svedoci smo kako štampa u kojoj „Glas koncila“ prednjači iz broja u broj forsira kult Alojzija Stepinca kao žrtve komunističkog totalitarnog režima, izostavljajući pritom svu njegovu podršku i blagoslove koje je davao ustaškom režimu. Upravo onom sistemu koji je prema nehrvatima bio surovo krvav i patološki okrutan.

Nedavno je Beogradska nadbiskupija protestvovala kada je list „Blic“ preneo napise jednog evropskog časopisa o prilikama u NDH, odbacujući moralnu odgovornost Rimokatoličke crkve tobožnjom njenom ogradom od fra Sotone. I što je još gore, velečasni Milutin Novaković svojim pozivanjem na ekumenski pokret i dijalog treba da nas ubedi da pođemo u svetlu budućnost…

Još uvek srpski narod nije dočekao oficijelno izvinjenje za Jasenovac, Jadovno, Glinu, Livno, Prebilovce, Draksenić, Motike, Šargovac… Poseta pape Ivana Pavla II Petrićevcu 2003. samo je dolila crkveno-političku so na staru istorijsku ranu. Uostalom ni skorašnja poseta kardinala Josipa Bozanića Jasenovcu nije donela jasnu i nedvosmislenu osudu zločina i nečasnu ulogu predstavnika klera u fizičkoj likvidaciji logoraša, i to ne samo u Jasenovcu. Ovaj tekst je prilog proučavanju međusobnih odnosa Srpske Pravoslavne Crkve i Rimokatoličke crkve i početaka ekumenskog pokreta.

BIOGRAFIJA

Jedan od izuzetaka u redovima visoke rimokatoličke hijerarhije, zajedno sa kardinalom Evgenijem Tiseranom, koji je imao snage da javno osudi vatikansku politiku u Drugom svetskom ratu, bio je biskup banjalučki Alfred Pihler. Pihler je po poreklu bio Nemac koji je rođen u srpskoj sredini. Rodio se u nemačkoj kolonističkoj porodici 1913. godine na Oštrelju kod Drvara. Istoimeno mestašce na planini Oštrelj, bilo je dom za brojne nemačke porodice koji su u Zapadnu Bosnu došli radi razvoja drvne industrije. Nemački industrijalac Oto fon Štajnbajs (Otto von Steinbeis) je od 1893 ulagao u drvnu industriju u unačkom kraju, eksploatišući prirodna bogatstva Klekovače, Osječenice, Crvljivice i Vučjaka. Oštreljski i Drvarski Nemci su sarađivali sa Srbima u vremenu i posle pada Austro-Ugarske, a po tome je Drvar bio primer multietničke i multikonfesionalne sredine i spontano ostvarene tolerancije bez traganja za usiljenim i neiskrenim humanizmom. Pihler je tamo imao prilike da dobro upozna Srbe, da vidi kako žive težaci, radnici u Fabrici celuloze i Štajnbajsovoj pilani. Mogao je izbliza da isprati posledice njihovog pobedničkog nacionalnog zanosa 1912. i 1913. i stradanje 1914–1918. Čestiti krajiški svet je morao da ostane u srcu hrišćanina i gospodina koji svoje Bogom dano podobije nije uprljao primitivnom konfesionalnom mržnjom, koju je Krajina viđala naročito 1941. godine.

Nekolike podatke o Alfredu Pihleru saznajemo iz Općeg šematizma Katoličke crkve u Jugoslaviji. Rođen je uoči Nikoljdana 18. decembra 1913, na Oštrelju u tadašnjem kotaru Bosanski Petrovac. Za misnika je zaređen, odnosno rukopoložen je za sveštenika 13. marta 1937. godine. Do izbora za banjalučkog biskupa, pošto je vrlo mlad postao sveštenik, u 24. godini, obavljao je dužnost katihete u Građanskoj ženskoj stručnoj, Šegrtskoj i Osnovnoj školi u Banja Luci. Dalja Pihlerova karijera je bila u usponu. Za biskupa banjalučkog je imenovan 22. jula 1959. godine, a posvećen 18. oktobra iste godine. Penzionisan je 15. maja 1989, upokojio se 17. maja 1992. uoči novog versko-građanskog rata koji se rasplamsavao u Bosni i Hercegovini.

Pihlerovi su i danas ugledna porodica koja daje sveštenike Rimokatoličkoj crkvi i koja ima tradiciju bogoslovskog stvaralaštva. Sam Alfred Pihler je bio čovek i arhipastir slobodnog duha. Kao član Društva esperantista u nekim prilikama je služio misu upravo na tom jeziku!

Stariji ljudi banjalučkog kraja pamte da je pred ustaše koji su rušili crkvu u Maglajanima, izlazio goloruk ubeđujući ih da se okanu zla i da ne ruše bogomolju. Fanatizovani Pavelićevci su zazirali od Pihlera kao uglednog duhovnika, ali pre svega Nemca koga su kao kompleksirani sateliti morali da respektuju.

EKUMENIZAM U JUGOSLAVIJI

Jugoslovenskim vlastima je u cilju ostvarivanja politike bratstva-jedinstva bilo dobrodošlo otvaranje Rimokatoličke crkve prema svetu, proklamovanom u aggiornament-u 1962 godine. Kontakti sa poglavarom Srpske pravoslavne crkve su postignuti već 1963, kada monsinjor Johanes Vilebrands, kao izaslanik Svete Stolice biva gost srpskog patrijarha od 4. do 8. septembra. Tada Srpsku crkvu posećuju i biskupi iz Kanade Maksim Tesi i Žak Lambriol. Patrijarh German je znao i saopštavao je javno da se ne može živeti gledajući unazad, da ritam savremenog života upućuje na zbližavanje, ali je imao na umu i moralni značaj kontakata sa Rimokatolicima, pogotovo moguću negativnu reakciju naroda iz zapadnih krajeva „u crno zavijenih“. Kada se ekumenistički pokret primakao trećoj deceniji svoga razvoja, odnosno kada su se politički odnosi u Jugoslaviji zaoštrili sredinom osamdesetih godina 20. veka, srpski patrijarh je mogao da oceni ulogu SPC u ekumenskom pokretu.

Prijatelji sa zagrebačkog Kaptola su nam ljubazno dostavili prepise dela korespondencije predsednika biskupske konferencije u Jugoslaviji kardinala Franje Kuharića i patrijarha srpskog Germana iz 1988–1989. godine. Za srpsku stranu u ekumenskom dijalogu Alfred Pihler je bio personalni primer jednog realističkog pogleda na događaje u Drugom Svetskom Ratu. U jednom odgovoru Kuhariću na pismo u kome nadbiskup predlaže nekakvu zajedničku komisiju patrijarh Geman veli:

„Svima nam je poznata istina o stradanjima srpskog naroda, odnosno Srpske pravoslavne crkve u „Nezavisnoj državi Hrvatskoj“ za vreme Drugog svetskog rata. U zločinima protiv naše crkve i našeg naroda uzeo je tada učešća, kao što je takođe opšte poznato, jedan deo vaših sveštenika i vernika. Rečiti svedoci tog vremena – „kada su živi zavideli mrtvima“ – jesu nebrojeni grobovi, stratišta, ruševine naših hramova i manastira širom prostora negdašnje NDH, od koje mnoge i do dan danas zjape neobnovljene nebu kao otvorene rane, strašni Jasenovac i Jadovno i ostali logori smrti.

Mi nikada nismo optuživali ni smatrali odgovornom za zločine u Drugom svetskom ratu Rimokatoličku crkvu, bilo uzetu u celini, bilo posmatranu u okvirima Jugoslavije. Isto tako, nikada nismo za te zločione optužili ili smatrali hrvatski narod. Za zločine su krivi njihovi fizički i moralni izvršioci. Ali, ono što nas boli i tišti jeste činjenica da vi, kao pojedinačni episkopi i episkopat, niste tokom decenija proteklih od rata do danas, osetili potrebu da jasno, nedvosmisleno i bez ikakve ograde, osudite same zločine i da se ogradite od njihovih izvršilaca ili nadahnitelja. Izuzetak je, koliko je nama poznato, vaš i naš u Hristu brat, Preuzvišeni biskup banjalučki Alfred Pihler“.

DRŽAVA I VERSKE NAPETOSTI

I pre početka Drugog vatikanskog sabora, gotovo sa samim izborom za biskupa u Banja Luci, Alfred Pihler je održavao srdačne odnose sa pravoslavnim episkopom Vasilijem Kostićem. U prilogu dajemo i zajedničku fotografiju srpskih vladika Vasilija Kostića i Andreja Frušića sa biskupom Alfredom Pihlerom, prilikom ustoličenja Andreja Frušića za banjalučkog episkopa 1961. godine.

Biskup Pihler je pažnju javnosti skrenuo na sebe i Božićnom poslanicom iz 1963. godine u kojoj se vernicima obratio sledećim rečima:

„U ovoj zemlji su u prošlom ratu mnoga naša braća pravoslavne vjere poginula zato što su pravoslavci. Oni koji su ih ubijali imali su u džepu katolički krsni list. Zvali su se katolici. I ti kršćani ubijali su druge ljude, također kršćane, zato što nisu Hrvati i katolici… Mi bolno priznajemo tu strašnu zabludu tih zalutalih ljudi, pa molimo našu braću pravoslavne vjere da nam oproste kao što je Krist na križu oprostio svima. Ujedno i mi opraštamo svima, ako su nas možda mrzili ili nam nepravdu činili. Danas pred kolijevkom Isusa Krista neka se izbrišu svi dugovi i neka zavlada ljubav“.

Ponašanje banjalučkog biskupa je bilo na oku državnih službi, a pisac elaborata iz Savezne verske komisije o međuverskim odnosima primećuje:

„Ranijih godina retko je bilo slučajeva da katolički i pravoslavni sveštenici stupaju u međusobne kontakte, osobito da je do susreta dolazilo između biskupa i episkopa. Ako je toga i bilo onda su oni imali skoro isključivo konvencionalan karakter. Jedino je poznato da je biskup Alfred Pihler, iz Banja Luke, redovno stupao u vezu sa episkopom Vasilijem, dok se ovaj tamo nalazio sa službom, kao i sa episkopom Andrijom, koji je zamenio Vasilija na položaju episkopa banjalučke eparhije. Prijateljski odnosi između Pihlera i Andreja i danas su vrlo dobri.“

Dalje se nastavlja:

„Međutim, u poslednju godinu-dve dana jedan broj biskupa intenzivno stupa u kontakte sa episkopima, sa kojima izmenjuju razna mišljenja, jedni drugima čestitaju crkvene blagdane, na njima lično uzimaju učešća, itd. I štampa RKC u poslednje vreme više prostora posvećuje susretima između biskupa i episkopa, njihovi urednici intervjuišu episkope, što štampa RKC notira, kao i učešće episkopa i pravoslavnih sveštenika prilikom ređenja katoličkih sveštenika i sl. Osim toga, u poslednje vreme došlo je do posete studenata Teološkog fakulteta SPC studentima Teološkog fakulteta u Zagrebu. Tom prilikom, banjalučki biskup Alfred Pihler održao je i govor prisutnim studentima, u kojem je, između ostalog, rekao da je 1941. godina bila „veoma teška i bolna, u kojoj je hrvatski narod ukaljao svoje lice prema srpskom stanovništvu“. Međutim, nastavio je Pihler, „ti mračni dani su prošli. Sada treba da se razvija bratska ljubav i zajednička borba protiv jaza koji još uvek postoji između RKC i SPC“.

On je takođe u svojoj božićnoj čestitki osudio postupke ustaša nad pravoslavnim življem u toku prošlog rata. Za te zlodjele, na određen način, osudio je i RKC odnosno biskupe u Hrvatskoj, jer smatra da nisu preduzimali mere u cilju onemogućavanja ustaških zločina…“ (Elaborat Savezne komisije za verska pitanja, od 11. maja 1964. godine – AMIP, Pa/64, 93–5-451–401).

„NA OŠTRELjU KOD DRVARA…“

Možda bi rimokatolički apologeti ustaštva i današnji tvorci Stepinčevog kulta hteli da kažu kako Pihlerovih izjava nema, da su falsifikati kao što dr Jure Krišto pismo Prvoslava Grisogona Stepincu proglašava krivotvorinom (Glas Koncila, 28. februar 2010); kako rimokatolički kler u najvećoj meri nije simpatisao ustaški režim i nije podsticajno delovao na raspirivanje nacionalne mržnje u raznim delovima Bosne i Hercegovine i Krajine, podstrekujući na pokolje Srba. Takođe, mogu ove izjave istrgnute iz istorijskog konteksta da prikažu kao poen za Rimokatoličku crkvu koja nije stajala iza progona i ubistava Srba. Ali, sam Pihler je zbog njih do kraja života imao samo neprijatnosti i to od fanatika u svom okruženju. Mi ne zastupamo mišljenje da su svi rimokatolici odgovorni za genocid nad Srbima u NDH, ali ni patrijarh srpski German nije pristajao na relativizovanje broja žrtava, istorijski zaborav i hipokritično zataškavanje zločina pod maskom zdrave ideje ekumenskog pokreta.

U srpskom narodu drvarsko-petrovačkog kraja ima uzrečica koja glasi: „Polako, polako, nije Švabo na Oštrelju“. Ona ima značenje nadiranja neprijatelja, poput rimskog Hannibal ante portas. Verovatno je i nastala u „slavnim“ danima čuvenog desanta na Drvar 1944. Ipak, ova planina je iznedrila Nemca koji u srpskom istorijskom sećanju zaslužuje mesto poput Getea i braće Grim. Preuzvišeni biskup Alfred Pihler je, zbog svojih zasluga za narod Bosanske Krajine, otvorenosti i širokogrudosti, ostao upamćen kao „dobri Švabo sa Oštrelja“.

Izvor: pravoslavlje

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 12. jun 2012. godine.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top