Јадовно 1941., аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Јадовно 1941. » Страна 3

Побегао из Јасеновца па право у шуму

2. септембар 2025.

Златко Вајлер је са непуних шеснаест година представљао Kраљевину Југославију на Светском првенству у стоном тенису које се 1931. године одржавало у Будимпешти, а неколико година касније је постао и државни првак. Поред тога, био је Јеврејин. 21. јуна 1941. почео је његов лични пакао, а тако и наша прича. (Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 6. септембра 2017. године.) Златко Вајлер се родио у Сушаку 1914. године, а са непуних шеснаест представљао је нашу земљу на Светском првенству у стоном тенису одржаном у суседној нам Мађарској. Био је такође и првак Kраљевине Југославије у овом спорту, а бавио се и гимнастиком. Златко

Сјећање на Јандриће из Читлука код Козарске Дубице

31. август 2025.

Дана 30.8.1941. године костајничке усташе су починиле страшни злочин у селу Читлук, у општини Козарска Дубица. Посебно је страдала фамилија Јандрић. Довољно је погледати датуме рођења на споменику. Мушкарци су већином били у устаницима, те нису страдали, али су усташе зато свој бијес показале над женама и малољетном дјецом У књизи Драгоја Лукића о „Рат и дјеца Козаре“ , између осталог, се каже: „У селу Читлуку живјела је велика породица Јандрића. Тог јутра када су усташе упале у кућу Микана Јандрића, његов најмлађи син стајао је у сталку. А онда, као да се небо сручило на мајку — зликовац је сјекиром одсјекао дијетету обје руке. Тада су усташе убиле Љубу,

Све бараке у Слани биле су ограђене бодљикавом жицом у неколико редова

На данашњи дан затворен логор Јадовно

21. август 2025.

English На данашњи дан 1941. године затворен је усташки комплекс логора смрти Госпић-Јадовно-Паг, који је био претеча озлоглашеног јасеновачког логора, подсјећају из Удружења “Јадовно” Бањалука. “Свега око 2.000 преживјелих стигло је 21. августа 1941. преко Јастребарског у Јасеновац”, рекао је предсједник овог удружења Душан Басташић. Басташић подсјећа да су заточеници на жељезничку станицу Јасеновац стигли у 7.00 ујутро, гдје су их личке усташе предале злочинцима из састава 17. усташке сатније. “Тек након сата претраживања и испитивања, истјерали су их из вагона, сврстали их два по два, повезали жицом и повели према логору, удаљеном од жељезничке станице око пет километара”, навео је Басташић. Он је рекао да је један од преживјелих

Милан Јокић: Крваво љето 1941. године у Калатима

7. јул 2025.

Нисмо заборавили страдање наших најмилих крвавог љета 1941. године у српском селу Калатима, код Кулен Вакуфа, срез Бихаћ. Ја сам потомак, једне од многих страдалих и скоро затраних породица од стране усташа 1941., из села Калати. Из моје породице претекла су само 4. члана. Све остало су усташе побиле, Српско уво није остало у Јокића Гају. Убише ђедовог оца а мог прамђеда Јокић Милу, код наше локве, код старе куће. Убише, ђедовог брата Јокић Драгана, у кући Медић Дане, са његовом фамилијом. Убише ђедову жену Мику Јокић, рођ. Пилиповић и њихово троје дјеце, исто у Кући Медић Дане. Убише ђедовог брата Ђуре жену Јокић Деву рођ. Пилиповић и њено троје

Злочин над Србима из Метковића уочи Видовдана 1941.

2. јул 2025.

Убијено је 14 Срба, међу којима по један католик и муслиман. Из Метковића су су убијени правослани свештеник Василије Ковачина (1912), трговац Бошко Поповац (1883) и син му Ристо (1912). УЗ СЦЕНУ ЗЛОЧИНА У АУТОБУСУ КОД СЛАНОГ НАД СРБИМА ИЗ МЕТКОВИЋА И ДУБРОВНИКА (СКОРО СВИ ПОРЕКЛОМ ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ) 27. ЈУНА 1941. ГОДИНЕ. МЕЂУ ЖРТВАМА НИЈЕ БИЛО ЈЕВРЕЈА КАКО ЈЕ У ФИЛМУ “ОКУПАЦИЈА У 26 СЛИКА” ПРИКАЗАНО Остале жртве су Иличковић Марко, Косовић Ристо, Милан Лечић, Марић Лазо, Медан Јово, Младеновић Ранко, Правица Јово, Вучић Милан, Батинић Божо и Хајдархоџић Мурат. Други син Бошка Поповца (Марко) успео је да побегне. Вратио се у Метковић где му је била Хрватица и са

Дјеца из Дивосела у концентрационим логорима НДХ – слике које никада на блиједе

23. мај 2025.

На убогом пању мога завичаја, Не чује се пјесма весеља и жетве.[1] Дивосело, српско село у општини Госпић ушло је у историју као највеће стратиште и гробница српског народа 05.аугуста 1941. године. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 8. септембра 2018. године. „Ни на једном стратишту у Лици, па ни једног датума у току 2.свјетског рата није пало толико жртава као у Дивоселу 5. аугуста 1941.године. И не само по броју жртава, него и бестијалности и злочиначкој страсти каквом је почињен“.[2] Данас, 70 година послије, трагајући по спаљеним огњиштима за онима који су некада живјели у Дивоселу, не наилази се на преживјеле, нити

Зоран Радосављевић

26. март 2025.

Авион Зорана Радосављевића, МиГ -29, према званичној верзији, оборен је у ширем рејону Лознице, али су олупина и тело пронађени одмах увече од 16 и 17 година старих дечака недалеко од места Теочак код Бијељине у рејону Мајевице, на територији Републике Српске. Зоран Радосављевић је рођен 26. фебруара 1965. године у Приштини. Будући да му је отац Светозар био војно лице при Југословенској Народној Армији, и да је због потребе службе често мењао место становања, Зоран се заједно са мајком Радојком и сестром Снежаном често селио. Детињство је провео широм старе Југославије, преко Скопља, Крушевца до Београда. Завршио је Основну школу „Старина Новак“ у Београду. Још као дете, маштао је да буде пилот, нешто касније

Споменик стрељаним Србима у време бугарске окупације 1942. Фото: Југмедија

Сећања преживелих на кланицу у Бојнику

17. фебруар 2025.

ЛЕСКОВАЦ/БОЈНИК – Звук рафала, ножа кроз људско месо и крици жене и деце одзвањају у мојој глави и после 72 године, прича старина Светозар Тоза Крстић, један од малобројних који су преживели фашистичку бугарску кланицу у Бојнику. На данашњи дан 1942. године на периферији Бојника стрељано преко 500 цивила – деце, жена и мушкараца из те вароши и суседног села Драговац. Довођени су у колонама пошто су им куће запаљене. Био је то највећи злочин на југоистоку Србије. Сваке године овде се обележава Крвави фебруар и чита Повеља живих. „Заветујемо се да човеку у животу буде прави живот, да човек човеку слободно дише, да слобода и живот буду једно, да хлеб и љубав

Усташки злочини на подручју Бањалуке: Из таме изашли, у таму враћени

7. фебруар 2025.

Здрав разум говори да не постоји злодјело које остаје без трага, из простог разлога што не постоји злочин без жртве. Сваки злочин оставља основни траг у виду онога што правна наука назива corpus delicti – чињенице о почињеном дјелу која се састоји из посљедице са једне стране и узрочне намјерне радње са друге. У случају масовних ратних злочина, који су по својој нужности увијек систематизоване серије поступака, тијело злочина намеће се у својој бруталној очигледности: жртве су некада биле живе, говориле су, радиле су, имале породицу, посједовале покретне и непокретне ствари, укратко, постојале су; у међувремену су ућуткане, отпуштене, отргнуте од вољених, опљачкане, нестале, убијене. Дјела остављају трагове, а трагови

Годишњица усташког покоља стотина поткозарских Срба

6. фебруар 2025.

У исто вријеме, у фебруару 1942. године када се у Дракулићу десио стравични злочин, усташе су починиле још један покољ у поткозарским селима Ивањска (данашње Поткозарје) и Пискавица, у којима је на најбруталнији начин поклано више стотина цивила, али се о овом злочину до данас није писало и скоро да му је затрт сваки траг. Покоље у Пискавици и Ивањској партизанска власт је прећутала, вјероватно, да би избјегла сусрет са истином да су за партизанске диверзије кажњавани само Срби, а не и припадници друга два народа. Земни остаци уморених у Пискавици и Ивањској нису сакупљени у заједничку костурницу, већ су углавном остављени да почивају по сеоским двориштима, гдје су их

Крстовдан породице Драгаш

22. јануар 2025.

На Крстовдан 1942. године, усташе су на падинама Требевића, тачније Лијешћа-Драгаша кућа (скретање ка врху Требевића) звјерски мучили и убили Рајка Драгаша и његових шесторо дјеце: Милка (17 год.), Неђо (15 год), Срето (8 год.), Рада (6 год.) Крсто (4 год.) и Љиља (3 год.) Једина преживјела је кћерка Анђа, беба у колијевци, на коју су испаљена два метка,од чега ју је један погодио. Све се то догодило раним јутром док је мајка Стака била у Сарајеву, гдје је носила млијеко да прехрани породицу. Отац Рајко и најстарији син Неђо су убијени пред вратима куће гдје су резали дрва, а крвави пир се наставио у кући над осталом дјецом. По

Усташки позив православцима да се прикључе СС „(Ханџар) дивизији“

19. јануар 2025.

Јавите се још данас!“ „Већ су се бројни МУСЛИМАНИ и КАТОЛИЦИ јавили у СС-дивизију. Сада је ред на вама, ПРАВОСЛАВЦИ, да се покажете јесте ли добри Бошњаци, јесте ли за ред и мир, за очување својих кућа и својих живота од свих непријатеља! На страни најбоље војске свиета бит ћете сви ви онда борци за ВАШ НАРОД, ВАШУ ВЈЕРУ И ЗА ВАШУ ЛИЈЕПУ БОСАНСКУ ДОМОВИНУ! Јер наша добровољачка СС-дивизија са постројбама редарства и оружничтва бит ће постројена на завичајном тлу и остат ће у Босни! Ви ћете добити најбоље оружје, најбољу храну и најбољу опрему као и достатну плаћу! ВАШЕ ОБИТЕЉИ БИТ ЋЕ ИЗДАШНО ПОДПОМОГНУТЕ ТАКО, ДА СЕ ВИ НЕЋЕТЕ

Цивилне српске заробљенике из пограничних села у Србији и заробљене српске официре воде у загребачки посадни затвор

Српски заробљеници у Загребу 1914.

14. јануар 2025.

“Илустровани лист“ су хрватске илустроване новине које су излазиле за вријеме Првог свјетског рата, а које су биљежиле догађања везана за рат и објављивале фоторепортаже. Новине су излазиле суботом од јануара 1914. до децембра 1918. године, када мијењају назив у “Освит“. У броју 41. од 10. октобра 1914. “Илустровани лист“ на насловној страни доноси слику српских заробљеника у Загребу, а на једној од страна и причу о томе, коју вам преносимо у цијелости. СРБСКИ ЗАРОБЉЕНИЦИ У ЗАГРЕБУ Све чешће сретамо у Загребу групе заробљених српских јадника што их под бајунетом тјерају у њихова одредишта, дакако у затвор. То су већином жене, старци и дјеца, догнани с пријека са границе, да

Немилосрдни мађарски фашисти: Хортијеве јединице убијају невино становништво

Новосадска Рација 1942.

11. јануар 2025.

„Новосадска Рација“ је назив за погром који су мађарски фашисти Миклоша Хортија извршили над Србима и Јеврејима у Новом Саду током Другог светског рата. Рација је спроведена у Новом Саду и околним местима, од 21. до 23. јануара 1942. године. За три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 2.000 Новосађана. Укупан број несталих током погрома је око 4.500. Поред Срба и Јевреја, у рацији је убијен и један број припадника других етничких група, највећим делом Рома. ПРЕТХОДНИЦА 25. марта 1941. у Бечу је потписан договор између Немачке и Краљевине Југославије о проласку немачких војних трупа кроз југославенску територију. Британска обавештајна служба је одмах покренула у

Скинија Јелке Јовандић

10. јануар 2025.

Једно потресно подсећање на људе Божје у ужасу мађарске рације у Новом Саду јануара 1942. Неколико дана уочи Богојављења 1942. године, Јелка Јовандић уснила је Светог Јована, који јој је рекао: „Дошао сам по своје стадо“. Забележено је то у књизи о породици Јовановић–Вакини. Јелка тада није знала шта ова реченица значи. А онда је дошао 6, односно 19. јануар 1942. Вода је у Новом Саду, који се тада звао искључиво Ујвидек, била освећена, јавио се Бог у лику Оца и Сина и Светога Духа. Постоји мишљење да вода брише прошлост, јер има иницијацијски карактер: урањање се може поредити са полагањем Христа у гроб, после чега Он васкрсава. Верујем да