У једној од оних лијепих старинских кула у селу Челебићу, сазиданих од фино тесаног камена, у мраку готово потпуног сљепила, дане броји Стана Црногорац. Набројила је седамдесет и пет година, али бреме које је она турила иза плећи било је претешко и за три живота. Сједи скрушена, сва у црнини. Крупне и некада очигледно лијепе очи мирују без сјаја попут два планинска језерца која су се већ предала илинској припеци. Сјета и туга у очима и у ријечима, и у рукама док мирују скрштене, и у тромом, уморном покрету — и у гласу и у ћутању…     Засузи само кад спомене осмогодишњу унуку Миру, најмлађе од петоро унучади, дјеце сина

Село у којему живи Сава Петровић зове се Губин. Нико више не зна одкуд му такво необично име, по чему је тај питоми крај Ливањског поља подно Динаре тако прозван, али кад је у питању судбина ове жене, онда у томе има некакве жалосне ироније. Овој седамдесетогодишњој сићушној старици цио вијек је прошао у непрестаном губљењу, а она постојана, и данас на ногама, лака и чила као да јој је живот прошао у радовању: „Ја сам ту из Чапразлија. Од Марчета. Уочи рата, бојим се да је то било некако на дви године прије него се заратило, удала се за Илију Козомару из Доњих Рујана. Ето, сину ми Угљеши било