Ispovest: Kako je ubijeno 126 članova porodice Spremo

Datum objave: subota, 2 septembra, 2017
Objavljeno u Ostala stratišta
Veličina slova: A- A+

„Novosti“ objavljuju ekskluzivnu ispovest Žikice Žike Đorđevića iz Kupresa, potomka po majci ugledne porodice Spremo, kojoj su ustaše, u dva poslednja rata, najsvirepije ubili 126 članova. Prvi put, on za naš listi govori o stradanju ove familije.

Bolna i teška priča, slike užasa, koje ga prate i danas, dve decenije posle izgona, okosnica je upravo završenog rukopisa „Kristalna noć u Kupresu“. Pisao ga je tri i po godine u kiosku, na autobuskoj stanici u Beloj Palanci, gde je našao utočište. Ali ne i mir.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/isovest-zikica.jpg

Pevalo se devedeset prve u Kupresu, kao i četrdeset prve: „Srbi u Srbiju, komunisti u Rusiju, a ko voli ’U’, nek ostane tu!“

I tada je Žikica Žika Đorđević otišao iz Kupresa. U Srbiju. U Belu Palanku, u kojoj niče novo seme njegovih Đorđevića i njegovih Sprema, čije kosti još traže po Kupreškoj visoravni.

Krenuo je u raskoraku između smrti i života. Na put spasa, sa svojim jedinim blagom: ženom pred porođajem i majkom Ljubicom.

On, sin domaćina, kupreškog Srbina Tihomira Đorđevića, u čijoj kući, što se kaže „samo što ptičijeg mleka nije bilo“, nije poneo ni album sa fotografijama. Bila je to godina zbegova, raskućenog naroda u prognaničkim kolonama.

Ljudi pokušavaju da spasu glave, ali kao svi srpski domaćini, spasavali su i svoja stada. Vukli ih od Kupresa do Banjaluke. Od Banjaluke do Sremske Rače. Pa, dalje… Ko je gde stigao, tu se i zaustavio.

– Nikad više Kupres! – provali iz Žike.

Kao u saglasju sa ovom njegovom rečenicom, koja je poprimila prizvuk tuge, gorčine i besa u jedno, udari oštar vetar s planine po Beloj Palanci. Promiču i prve pahulje. Njegova žena Mladenka sprema ručak.

– Niko iz ove kuće nije otišao gladan – kaže nam. – Tako je bilo i na Kupresu. Poneli smo domaćinski običaj iz naših kuća, od roditelja…

Mladenka je još nešto htela da kaže. Ali zvoni telefon. Slušalicu podiže Žika. S druge strane – Kupres!

– Da li je to dom Đorđevića? – čuje se otuda.

– Jeste, izvolite!

– Ovde (taj i taj), vi se možda mene i sećate, nekada sam radio u Poreskoj upravi Kupresa. A sad zovem u vezi ove vaše ruševine.

– Ne razumem!
– odgovorio je Žika.

Usledilo je objašnjenje iz otetog zavičaja:

– Gledajte, ova ruševina je postala leglo pacova, zmija i ko zna čega još. Ruglo je grada i treba da je uklonite.

Žika se uzrujao.
Krv udarila u lice. Zanose ga ove reči. Samo što ne padne.

– Vi grešite.
Nije to nikakva ruševina. To je bila moja kuća, koju ste vi pretvorili u ruševinu!
Ja sam kuću ostavio, vi me zovete zbog ruševine…

Ponovio je nekoliko puta: „Za mene je to moja kuća, moj dom, moje uspomene. Sve. Ja bih opet gradio, tu, na svome. Ali, znam da biste je vi opet rušili.“

– Ja o tome ništa ne znam, ni ko je rušio, ni šta! – čulo se otud, iz Žikinog otetog zavičaja.

– Da, niko ništa ne zna. Ni ko mi je pobio 126 članova porodice, ni ko mi je rušio kuću. Ali ja znam. Znam i da pevate dok skijate preko naših stratišta. Jama.

Prekid veze. Žikica Žika Đorđević se spustio na stolicu. Teče dug monolog:

– Neka je, neka kuće, makar bila i takva. Neka duva vetar kroz nju i lete slepi miševi. Ali ona nosi ime. Možda zato traže da je uklonim. Možda bi želeli da im je prodam.

A kako da prodaš svoj deo planete. Zemlju pradedova. Zemlju moje dece. Možda će se neko, nekada vratiti. Hrvati lude zbog toga što im je nebo prazno nad našom kućom i naše njive što im ne damo. Eto, ne damo! Srbi s Kosova su pogrešili. Prodavali zemlju.

Izvukli svojoj deci ispod nogu. Zato ne prodajem svoje. Na Kupresu su naše kolevke. I naši grobovi.

Učini se suza u krajičku oka ovog čoveka. Nijednom, kaže, nije pohodio zavičaj. Ne može…

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/kupres1.jpg

– Išli su drugi, početkom 2000. Na Zadušne duhove, ili o kakvom velikom svecu. I, šta su zatekli?

Zidove svojih nekadašnjih domova, okadili crkvišta nekadašnjih hramova, zapalili sveće tu. A poneli hranu. Zamisli, čoveče, ideš svojoj kući, a nosiš hleb.

Žikica Žika Đorđević posle vraća priču na kraj onog rata, kao ključnu kockicu u mozaiku koji nedostaje da bi bio potpun.

– Kad je završen onaj rat i došla petokraka, oni, koji su bili ustaše, začas stavili petokrake. Vreme nove vlasti, došlo bratstvo i jedinstvo.

Ali s novim ratom devedeset prve opet zamenili oznake. I počeli da kolju. Oni su znali šta žele. A mi: bratstvo i jedinstvo, pa sve tako.

Veštački nakinđureni venac „Srbin, Hrvat i Slovenac“ konačno se raspleo posle pola veka. Sasvim se raspleo, kada su nas za tako malo vremena ponovo ubijali. A mi, za tako malo vremena zaboravili.

U Beloj Palanci, varošici u kojoj sve zamire osim sećanja, na proleće 1992. Žikica je bacio novo životno sidro. Imao je tada 25 godina. Njegova supruga Mladenka, rodom iz Gornjeg Vakufa, dve godine je mlađa. On student šumarstva, ona tehnologije.

U vreme progona čekali su prvu prinovu. Sada imaju dve kćerke.

– Radost dečijeg osmeha naših curica bila je za nas spasonosna posle preživljenog pakla kroz koji smo prolazili od Kupresa do Srbije.

Kada smo krenuli, na automobilu koji nas je izvukao iz sigurne smrti, bila su samo kolica za bebu, jer je Mladenka bila pred porođajem.

Tako, mi, putujemo u neizvesnost, a boga molimo da se domognemo sigurnog utočišta pre njenog porođaja.

A pre toga…

Trenuci kao večnost: otići ili ostati…

Iz kafane „Brdo“, Markice Rebrine odjeknuo je pucanj. Posle pucnja, na ulicu je izjurio – vlasnik. Svuda okolo crne uniforme. Nije utešno zvučala poruka: „Ma, ništa, Markica je ubio nečijeg kera.“

Žikica je bio siguran – „Gotovo je“. Na nekoliko koraka od kafane njegove sestre od tetke, Marta, i njeno dvoje dece. Njegova majka i supruga.

– Proletelo mi je kroz glavu: samo ovih nekoliko koraka, mislio sam – život ili smrt. Da li nam je sudbina ponovo namenila stradanje.

Bio sam siguran samo u to da moram da budem brži. „Idemo“, rekao sam, nesvestan da će ovo „idemo“ biti odlazak zauvek. Oko mene izbezumljeni pogledi. Nema tišina. Dah se nije čuo u automobilu.

NAJCRNjE SLUTNjE- U BOTUNU

Proleća 1941. pretekla jedino moja majka Ljubica, kad su ustaše navalile na selo. Slučajno preživela. Njena sudbina obeležila je i moj život. Učio sam od nje kako se izdići iznad patnje. Teških sećanja. Nikad se nije predavala preživljenom jer je strepela za nas, svoju decu. Osećam tu strepnju od koje drhtim, dok odlazimo u neizvesno, a u brizi za nerođeno čedo. Istovremeno, nemoćan sam da odagnam najcrnje slutnje. Preda mnom se smenjuju slike i sećanja mojih najbližih: majke, ujaka, dede, naših rođaka, kumova. Vidim 126 poklanih! Ej, čoveče, znaš li ti šta je to? Vri u meni ta njihova, nedužna krv.

NEMOJ ZBOG DECE

Još ima onih koji stavljaju prst na usta dok govore o zločinima Hrvata. Kao, vratiće se naša deca, pa će im neko ispostaviti račun. I moja Mladenka kaže: „Nemoj Žiko, zbog dece.“

Ne! Zbog dece hoću i moram i da govorim i da pišem.

Znali smo da je odlazak spas. A kuda? Kud god, samo što dalje. Odlazak „u zauvek“, bio je izvesniji svakim pređenim kilometrom.

U kući, otac Tihomir dobro popio. Ne možeš da ga ubediš da pođe. Pritiskao krevet i ni da makne. Kaže mi: „Ja ne idem nikud. Ti vozi decu i žene.“

Tako se, posle dana i dana, Žikica Žika Đorđević obreo u Beloj Palanci. Tu je dočekao i oca Tihomira. Dani i dani prošli su u ćutanju. Niko nije izgovarao ime Kupresa.

A pred svima su lebdele slike prelepog gradića sa razglednice. Najčešće ona idilična zimska. I sve su se češće javljale u tmurnoj svakidašnjici Bele Palanke.

Milena Marković

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI

Vezane vijesti:

Svedočenje o ustaškom divljaštvu: Kosili Srbe po livadama


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top