Сведочење о усташком дивљаштву: На Купресу косили Србе по ливадама

Жикица Ђорђевић, прогнан са Купреса пре две деценије, казује о страдању породице Спремо, чијих је 126 чланова убијено. Спаљено 82 људи у једном дану.

Купрес – Као врео талас ветра пред кугом, тако су се и тешке мучне гласине о страдању купрешких Срба и наше породице Спремо, шириле читавом Купрешком висоравни. Али народ ниjе веровао у погром. Ко да одустане од своjе куће. Земље. Ливаде некошене. Коња. Стада. А реч „кама“ шапатом се преносила међу забринутим породицама.

Жикица Жика Ђорђевић, потомак Спрема, бележи сведочење преживелих предака и говори за „Новости“:

„Зло jе 1941. стигло као поплава, тако нагло да људи нису успели да се склоне. Да побегну од пошасти, од звери. Затечени су на њивама, у своjим кућама, у шталама и ту свирепо поубиjани.“

Док разговарамо у његовом последњем прибежишту, у центру Беле Паланке, у коjоj настаjе његов роман, каже нам да ова потресна сазнања нема право да задржи само за себе.

Спаљено 82 људи у jедном дану (Фото: Новости)

„Мора да се зна да су купрешки Срби страдали због наше православне вере, своjих вековних корена. Веровали су да нису скривили ништа комшиjама Хрватима. Рачунали су да ће их старе везе, комшиjске, па и кумовске, спасти ужаса.“

Потресне белешке и исповест као да немаjу краjа.

„Лето, 1940. године, Купрешка висораван. Давид Мршо из села Врила, озлоглашени усташки кољач, говори Сими Никодиновићу из Рилића, рођаку породице Спремо: „Никодиновићу, оштри косу, али немоj да журиш, jер jе ово последња година твоjе косидбе.“ Ове речи слушало jе jош двадесетак косаца, Рилићана. Адам Павлица, узруjан овом поруком, узвратио jе: ‘Како то мислиш, Мршо, кад тако говориш?’“

Стигао jе одговор: „Пазите добро шта ћу да вам кажем. За годину дана, неће бити вас Срба, или нас Хрвата.“

„Било jе очигледно да jе оваj усташа jош тада добро био упознат са планом и намерама НДХ“, каже Ђорђевић. „Он, нажалост, ниjе био jедини, jер jе Павелић у Купресу имао много присталица.“

Март. Април. Маj 1941. Како време одмиче све jе више злочина. Породица Спремо, редни броj смрти 126. Године страдалих: од две до деведесет.

Освануо jе 6. jун исте године, понедељак, и велики светац, Духови. Пиjачни дан у Купресу. Усташе затвараjу свештеника Марка Поповића и с њим дванаест Срба из околних села: Милоша Спрему из Бегова Села. Цвиjу, Петра и Стеву Спрему из Оџака. Бору Спрему из Купреса. С њима и Анту Ивића из Злосела, Душана и Маноjла Шешума из Рилића. Лазу и Николу Пивача, Душана Зубића и Станка Матића из Благаjа. Сви повезани родбинским везама и сви угледни у своjим срединама.

„Дуго се ниjе знало шта jе са њима“, прича Жикица Ђорђевић. „Хрвати су говорили да су одведени на присилни рад, али ниjе било тако. Из Купреса су пребачени у затвор, у Бугоjно, а одатле на неко од броjних стратишта. Само бог зна какве су муке поднели пре смрти. Сазнало се касниjе да су свештеник Марко Поповић и Боро Спремо издвоjени и убиjени у шуми Јусуфа Спаjића, на путу према Горњем Вакуфу. Остале су побили у Кожварици, у шуми на левоj страни друма Купрес – Бугоjно.“

Биле су ово припреме за масовни, потпуни покољ Срба на висоравни. Већ у jулу, усташке власти у Купресу почеле су са остваривањем тог плана.

„Упућени су писмени позиви угледниjим људима у сваком српском селу… Као треба да дођу у Купрес. Да се „jаве у општину“. Ко год jе отишао, ниjе се вратио. Ко се ниjе jавио, убиjен jе на кућном прагу. На њиви. У косидби. За многе, лето 1941. године, била jе и последња српска косидба. Из села Доњомаловчани убиjено jе jеданаесторо Срба, док су косили на ливади Тиквици. У Вановоj долини и Жлибинама, 30. jула, са ливаде jе одведено седам косаца и отерано у Купрес, а са ливаде Фратеља – петорица из породице Рудић из Рилића, 48 косаца и три чобанина из Благаjа. Сви су побиjени.“

Овим убиствима руководио jе Марко Михаљевић. Он jе, до августа 1941. године, када ће почети масовни покољи, убио 120 Срба са Купрешке висоравни.

Почетак августа. Трећи дан. Ноћ. Црне униформе опколиле куће породица Спремо и Глигурића. Акциjу предводе Сараjлиjе. „Пали бакље“, проломило се. И бакље су се упалиле, а куће Спрема и Глигурића постале су буктиње. Ноћ су парали jауци оних коjи су живи горели. А они коjи су покушали да се спасу ухваћени су и сатерани у jедну шталу. Усташе су око штале брзо примиле сено. „Гони стоку, нека гори“, командовао jе Анте Чичак.

„Осамдесет две српске душе биле су сатеране у ову дрвену поjату, бележи сведочења Жикица Ђорђевић. „Збиjени у тоj штали, жене, деца и старци. Споља се чуло jедино: ‘Пали, пали, нека горе’.“

21. август 1941. Над Купресом се jош ниjе разданило. Сам дан као да ниjе желео да сване, па се чудна помрчина надвила на самим местом. Све jе слутило да и ова борба светлости и мрака има неку поруку. Да ли ће превладати мрак?

„И тога дана догодио се страшан злочин усташа“, казуjе Ђорђевић. „Повезли су их аутобусом на стратиште према Копривници, али нису могли ни дотле да их трпе. У аутобусу jе било деце, жена и трудница Добрила Баjко. Поред jаме Кожварица, у аутобусу jе наступио содомски пир. Призори су већ виђени у филму ‘Окупациjа у 26 слика’, Лордана Зафрановића. Можда jе Зафрановићу управо оваj злочин и сведочење о њему послужило за jедну од наjпотресниjих сцена у нашоj кинематографиjи.“

Ново jутро. Злочин у аутобусу ниjе могао да се сакриjе. Злочинци су се први похвалили своjим „делом“. Међу њима било jе и оних коjи су покушали да ракиjом у купрешким кафанама сперу осећаj недела.

„Анто Куна jе после jедног таквог ракиjања испричао све. Рекао jе: ‘Било би боље да смо их извели из аутобуса, а не да их ту кољемо, па ме питаjу по Купресу, што jе онако крвав аутобус. Ја нисам никог убио у аутобусу. Ја сам то, лепо, испред аутобуса’.“

Кад падне ноћ

Неко би могао да помисли да ниjе нарочито тешко бреме оваквог наслеђа. Сећања. Тешко jе, и jа због тога нисам срећан човек. Наjтежа ми jе ноћ. Нема сна. А кад дође, стигну и слике. Јер крв ниjе вода. Ова у мени jе, колико Ђорђевића, толико и породице Спремо.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Исповест: Како jе убиjено 126 чланова породице Спремо