Исповест: Црн сваки дан

Жикица Ђорђевић, прогнан са Купреса пре две деценије, казује о страдању породице Спремо, чијих је 126 чланова убијено (4) Злочини и у пролеће 1992. За три дана убијено шесторо чланова породице Спремо. Убијани и у затворима „Лора“ и „Врговац“

Ехо прошлости спустио се у купрешку долину у пролеће деведесет друге године, као и у оно пролеће четрдесет прве – говори Жикица Жика Ђорђевић, сада директан сведок српске несреће и поновног страдања породице Спремо, чији је потомак по мајци Лјубици Спремо.

Потресно сведочење први пут за „Новости“ казује у свом новом дому у који је избегао пре две деценије.

– Нова адреса, скућили смо се, није да нисмо, али мира немаш. Никако да сметнем с ума последњи сусрет са кућом у којој сам рођен. Коју су подизали моји родитељи, на огњишту предака… Био је почетак марта 1992, када сам слутећи најгоре, дојурио из Сарајева са факултета. Био сам једини путник који је сишао на купрешкој аутобуској станици. Град празан. Тишина опипљива, претећа. Што сам је више ослушкивао, све је више претила. Осетио сам страх. Страх од већ доживљеног у мојој породици.

– Полако сам се примицао кући, као да идем нечијој, туђој. У приземљу смо имали бифе, назвали смо га по оцу Тихомиру „Бифе код Тике“… И бифе сабласно пуст. Сазнајем да је радница отишла код својих, у Јањ. Утом чујем: „Где си ти кренуо“?, пита ме комшија Боро Кидро. Као да сам кренуо ко зна где, а не својој кући. Кажем му: „Боро, шта се ово дешава? Где је сав овај народ?“ Одговорио је: „Слушај, стигла је нека депеша да град напусте жене и деца. Вози и ти своје из Купреса што пре, како знаш“. Знао сам: готово је.

СПОМЕНИК ПРЕЦИМА

Три и по године бруси рукопис свог романа „Кристална ноћ у Купресу“, Жикица Жика Ђорђевић. Рукопис је настао у трафици, на белопаланачкој аутобуској станици. Само део исповести коју „Новости“ ексклузивно објављују, уткан је у његово потресно сведочанство о страдању српске породице Спремо. Жика чека да неко препозна значај рукописа ове драматичне истине. Каже:
– Оно што није написано и не постоји… А ово је мој споменик њима, нашој страдалој породици чије ране живе у нама, њиховим потомцима.

– А знало се све још почетком деведесетих када су стигле шаховнице. У Злоселима поново дефилеи црних униформи. Митинзи ХДЗ љуљају Купрес. Покренуо их је Божо Рајић. Срби у неверици. Боже, докле та наша неверица?! Немо посматрају обнављање усташке иконографије. По српским селима поново се шуњају неки сумњиви ликови. Преко пута нашег „Бифеа код Тике“ – „Бифе брда“ Марка Ребрине.

– У пролеће 1990. испред ове кафане паркирало се неколико джипова. Из њих излазе… Сад баш не знам колико снажних мушкараца. Али, дочек је био више него срдачан. Лјубљење, сузе и речи: „Е, најзад си се вратио“. Чују се усхићени гласови: „Лјуди, па ово је Марков брат Томислав. Томислав Ребрина!“ Он већ сед, уредно штуцованих бркова.

Томислав Ребрина! У усташкој емиграцији – име. У биографији: у јесен 1972. године са Рудолфом Брсалом и Николом Лисцем отео је авион на линији Гетеборг – Штокхолм. Уцењивали су овим терористичким чином, да на слободу буде пуштен Миљенко Хркач, осуђен за подметање бомбе у београдском биоскопу „20. октобар“. Зато је повратак Томислава Ребрине међу Србе на Купресу унео нову зебњу. И слутњу да он не доноси никакво добро.

Док ово говори Жикица Ђорђевић, његова супруга Младенка трепери над сваком његовом речи. Не жели да јој се фотографија објави у новинама. Ни да се спомену имена деце. Ништа, из њиховог новог живота.

– Молим вас да разумете, желим да наше ћерке барем (ако могу од наших сећања) мирно спавају. А сигурна сам да не могу – каже Младенка. – Ово што смо преживели, и кад се о томе не прича, ту је. Међу нама. У ваздуху титра.

Година 1992, пролеће. Заиста готово исто као оно четрдесет прве. На удару поново породица Спремо.

Између 5. и 7. априла усташе су убиле Симу Спрему (63). Покушао је да изађе из Купреса, али није успео. Стигли су га на путу.

Црни априлски дани, црна слова у календару страдања угледне српске, купрешке породице Спремо. Деветог априла, у Замаглини у шуми убијен је Милорад Спремо (58). Истог дана, на истом месту, убијен је и његов рођак, Страхило Спремо.

Сутрадан, у својој кући у Купресу убијена је Славица Спремо (70). А онда је, заједно са кућом, спаљена.

Истог дана… у Ботуну пред родном кућом убијен и унакажен Бранислав Мирка Спремо. Имао је 42 године.

– И ко може да каже да је страдање наше породице случајно? Нико! – прекида редни број смрти Жика Ђорђевић.

Али, овде није крај. Жртве ове породице су и у затвору „Лора“.

Сведочанство из овог злогласног казамата, из „Купрешког саборника“, који је у поседу Ђорђевића, преузимамо дословно из исказа сведока под бројем 453/96-5, рођеног у Купресу, а заточеника из „Лоре“, присилно доведеног у затвор.

„Дочекао нас је шпалир хрватских војника који су у рукама држали комаде гуменог кабла, металне цеви, или комаде дрвета. Тим предметима, они су нас тукли док смо пролазили између. У мојој близини, док је пролазио кроз шпалир, од удараца је разбијена глава Петру Спрему из Купреса. Он је, после извесног времена, подлегао повредама“. Прелиставамо даље агенду хрватских злочина из пролећа деведесет друге.

Сведок 457/96-40:

„У Врговцу смо смештени у неку гаражу. Био је почетак маја, датум тачно не знам, ушли су хрватски војници и ударали нас све. Највише Милу Спрему, сина Војковог из Беговог Села. Он је рођен 1945. године. Нјега су ударали све док, ту, није умро“.

– Спреме су живеле вековима на Купресу – говори, изнова потресен, Жика Ђорђевић. – Велика породица. Зато су нас и затирали. Семе да нам униште. И не само наше, него и наших ближих и даљих рођака, мада нису носили исто презиме. Ето, опет се претекло. У оном и овом, последњем рату. Претекло се.

ПОЧЕТАК ЛУДИЛА

Сарајево, март 1992. године, неколико дана пред полазак у Купрес, Жикица Ђорђевић је наслутио зло. Све је говорило да ће бити рата.

– На самом факултету већ је владао чудан тајац. Професори и студенти су се ћутке мимоилазили. На часу дендометрије било је свега двадесетак студената. Врата су се нагло отворила и професор, сав зајапурен, упитао је: „На шта ово личи, децо. Целу ноћ нисам спавао! Ово није нормално! Уместо да су на факултетима и школама, појединци су на барикадама! Као да је ово Шпанска револуција. На кога ли дижу барикаде, ови? А они, због чега иду на барикаде. Сви су полудели. Опростите ми, ја данас не могу да предајем. А мој вам је савет да се вратите кућама док се ово лудило не заустави“.

– КРАЈ –

Милена Марковић

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Исповест: Како jе убиjено 126 чланова породице Спремо

Сведочење о усташком дивљаштву: Косили Србе по ливадама