Direktor Dokumentaciono-informativnog centra “Veritas” Savo Štrbac izjavio je da i u završnoj fazi rada Haškog tribunala postoje dvostruki aršini jer se Srbija i dalje uslovljava istragom mreže podrške haškim optuženicima, a da niko nije procesuiran u Hrvatskoj ili u Španiji, gdje se dugo krio haški optuženik Ante Gotovina.”Ne sjećam se, a vjerovatno bih znao da jeste, da je vođena neka ozbiljnija istraga o skrivanju Gotovine”, rekao je Štrbac za Srnu, komentarišući posjetu glavnog haškog tužioca Serža Bramerca Beogradu, koja je posvećena istrazi mreže podrške haškim optuženicima. Štrbac je rekao da se skrivanje Gotovine pretvorilo u plandovanje, uživanje svake vrste po raznim destinacijama, te da su o tome mnogi znali i

Simon Vizental je, seća se Danko Vasović priče ovog glasovitog Jevreja, sledeći jednu posleratnu jugoslovensku listu ratnih zločinaca, 1956. godine u Parizu otkrio i uhvatio El Huseinija, velikog muftiju jerusalimskog, za Jevreje jednog od najvećih ratnih zločinaca.  On je, pored ostalog, bio duhovni inspirator svih zločina zloglasne “Handžar divizije”: – Ja sam ga otkrio, uhvatio i kad sam hteo da ga predam Jugoslovenima, iz Beograda mi je stigao odgovor: ne, hvala, taj za nas nije ratni zločinac! Vi ste dakle sakrili i pomilovali tog zločinca i zataškali njegova zlodela – rekao je srdito Vizental meni, skamenjenom od čuda, pošto ja o tome do tada, naravno, nisam pojma imao jer je

Ruski balkanolog Jelena Guskova izjavila je da se iz procesa protiv generala Ratka Mladića u Haškom sudu vidi da se sudije više ne stide svoje pristrasnosti, te da mu je već unaprijed napisana presuda – doživotna robija. “Sudije više ne prave ozbiljan izraz lica, čak ni formu ne poštuju. Dopuštaju sebi da viču na generala Mladića, izbacuju ga iz sudnice, zabranjuju advokatima da postavljaju pitanja”, rekla je Guskova. Ona navodi da se vidi da sudije žure i da im je potrebno da ispoštuju što je moguće brže bar neku približnu formu. “Već unaprijed je napisana presuda, čini mi se, doživotna robija”, rekla je Guskova za “Glas Rusije”. Ona ocjenjuje da se

Dosije o ratnom zločincu Kurtu Valdhajmu Jugoslavija je dostavila odgovarajućoj komisiji Ujedinjenih nacija u Londonu još početkom 1948. godine.  Slika koja je obi[la svet: Kurt Valdhajm (drugi sleva) sa italijanskim i nemačkim oficirima 1943. na podgoričkom aerodromu Bio sam očajan zbog toga što “Novosti” odbijaju i oklevaju da objave moj novitekst o Valdhajmu – veli dalje Danko Vasović. Znao sam da imam vest-bombu i da to već sutra više neće biti ništa ako to dozna i objave neke druge novine iliagencija, jer pri saznanju da postoji taj dosije niko neće sedeti skrštenih ruku. Spletke počinju Sutradan sam se ipak malo ohrabrio pošto to niko nije objavio, možda iz istih razloga iz kojih je i moj glavni urednik

Reagovanja u Hrvatskoj na izjavu kultnog američkog muzičara jevrejskog porijekla Boba Dilana o Hrvatima kao nacistima, kao i bojkot filma o holokaustu, predstavljaju konstantno izbjegavanje istorijske odgovornosti za zločine koji su počinili pripadnici hrvatskog naroda u Drugom svjetskom ratu nad Srbima, upozorava Alen Budaj, direktor Margelovog instituta.Budaj podsjeća na zabranu emitovanja Dilanovih pjesama na hrvatskom Radio-Splitu, kao i na nedavni bojkot projekcije filma o holokaustu hrvatskog “oskarovca” i preživjelog logoraša Aušvica Branka Lustiga u bioskopima u Zadru i Kninu. “Istorijska je istina da su pripadnici hrvatskog ustaškog pokreta u službi zločinačke kvislinške tvorevine NDH ubijali Srbe, ali izgleda da neki ljudi, kao što je urednica hrvatskog Radio-Splita, ne žele čuti

Valdhajm je očigledno želeo da po svaku cenu prikrije svoju ulogu u operaciji “Švarc”, najzloglasnijoj i najkrvavijoj nemačkoj ofanzivi izvedenoj na tlu Jugoslavije. AUSTRIJANAC SA BEZBROJ LICA: Kurt Valdhajm sa  Dankom Vasovićem 1986. u Salcburgu Taj moj intervju sa generalom Kadijevićem, objavljen u “Mladosti” – kazuje dalje Danko Vasović – bio je, naravno, jak adut Tomi Milinoviću koji je jednog jutra na kolegijumu obavestio urednike da bih ja želeo da radim za “Novosti”. Pri tom ih je pitao da li neko od njih ima potrebu za mladim novinarom. Javio se Mihailo Rašić, tada urednik sportske rubrike: neka dođe kod mene, daćemo mu šansu, ali bez ikakvih obaveza – ako zna