Susret sa istorijom: Tito ustašama omogućio da sa sovjetima oslobađaju Srbiju

Datum objave: ponedeljak, jul 30, 2018
Veličina slova: A- A+

Kako su Pavelićevi sledbenici dobili priliku da se “operu” 1944. godine; Moskva im ponudila da učestvuju u borbama protiv Nemaca u zamenu za život

Tito i Staljin u Moskvi 1944. godine / Foto Arhiva
Tito i Staljin u Moskvi 1944. godine / Foto Arhiva

U smiraj svog života, Ivo Andrić zapisaće da samo neuki i nerazumni ljudi mogu da smatraju da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, dodaće naš jedini nobelovac, naprotiv, da je sve ono što je čovek nekad mislio, osećao i radio, neraskidivo utkano u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti.

Na našu veliku žalost, gotovo pola veka ta svetlost nije obasjavala jedan popriličan deo prošlosti u vezi sa Srbijom i srpskim narodom. Logikom našeg nobelovca, ti događaji nisu pomagali i služili razumevanju naše sadašnjosti. Ali zato su bili i ostali u funkciji hrvatskih političara i istoričara, od Vladimira Bakarića, preko Franje Tuđmana, pa sve do Kolinde Grabar Kitarović, i služili u ostvarenju “tisućvjekovnog sna”…

Vratimo se u 1944. godinu, tačno pre 74 godine. Crvena armije kreće u pohod kroz Srbiju, da je oslobodi “od nje same”. U ešalonima crvenoarmejaca su i dojučerašnje Pavelićeve ustaše, pripadnici 369. “vražje” ustaške pukovnije, koji su godinu dana ranije bili poraženi i zarobljeni u bici kod Staljingrada. Staljinovi stratezi smislili su zanimljiv plan. U zamenu za život, ponudili su im da se pokaju što su sa Nemcima jurišali na njihovu zemlju tako što će da učestvuju u završnim operacijama u Jugoslaviji.

Definitivan dogovor o ovom “sovjetsko-ustaškom” aranžmanu pao je u Moskvi na prvom susretu Staljina i Josipa Broza Tita između 21. i 28. septembra 1944. godine. Tito tih dana naređuje Veljku Vlahoviću, koji je, inače, rat proveo u Moskvi pri Kominterni, da novoformiranoj jedinici preda ratnu zastavu, kojom će “uveličati slavu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije”. Istovremeno, iz Jugoslavije u Sovjetski Savez dolazi partizanski komandant Đuro Lončarević, koji će biti postavljen za političkog komesara.

I U NEMAČKOM pohodu na Staljingrad i u Staljinovom i Titovom oslobađanju i osvajanju Srbije ovom jedinicom komandovao je isti čovek, vitez Marko Mesić, oficir predratne jugoslovenske vojske, koji se 1941. priključio Pavelićevim ustašama. Ponudio se Nemcima da za njihov račun ratuje na Istočnom frontu, pa je posle završene obuke već krajem te 1941. učestvovao u borbama za Besarabiju i Ukrajinu. Od oktobra 1942. borio se za Staljingrad, a nepuna tri meseca kasnije, 14. januara 1943, postavljen je za komandanta 369. pukovnije, ali su ga Sovjeti zarobili već posle dve nedelje.

– U vas su uprte oči naše domovine, budite svjesni da ovde izgrađujemo temelje svoje domovine. Ako dođe čas da ovdje moramo pasti, padnimo hrabro, kao junaci – kao Hrvati – uvijek za poglavnika i za dom spremni – govorio je ustašama kod Staljingrada.

Staljingrad: Marko Mesić u sredini
Staljingrad: Marko Mesić u sredini

Godinu dana pre nego što ga je Tito promovisao u oslobodioca Srbije, Mesića je Hitler odlikovao dvaput, a Pavelić tri puta. Hitler Železnim krstom drugog stepena i Železnim krstom prvog stepena, a Pavelić Vojničkim redom željeznog trolista četvrtog stepena, Vojničkim redom željeznog trolista drugog stepena, s pravom na naziv vitez i veliki vitez hrvatskog željeznog krsta, čime je automatski stekao pravo da titula vitez postane sastavni deo njegovog imena i prezimena.

Po povratku iz Moskve u Rumuniju, Tito je Mesiću u Krajovi priredio i ručak, a samo tri meseca kasnije, 1. decembra 1944, Odeljenje zaštite naroda, Ozna, pripremilo je strogo poverljivi dosije, u kome se pominje “ustaški faktor” u ovoj jedinici i citira zagrebački “Hrvatski narod” od 27. juna 1943, gde su objavljeni najvažniji biografski podaci o “Mesić vitez Marku”.

O Mesićevom ustašluku i Pavelićevim ordenima kojima ga je okitio, sasvim sigurno je, bar preko “Hrvatskog naroda”, bio dobro upoznat i Ivan Krajačić, glavni Titov i Staljinov obaveštajac u Zagrebu.

O dejstvu ove jedinice kolale su razne priče, od toga da su većinom izginuli u borbama s Nemcima, da su ih partizani, kada su saznali za njihovu prošlost, pohapsili ili streljali. Tvrdilo se da su se preživeli pripadnici ove “vražje” pukovnije, posle odlaska iz Srbije, priključili Nemcima, s kojima su krajem januara 1945. učestvovali u zauzimanju Metkovića, Čapljine i Gabele.

I dok je ova ustaška formacija “prala obraz” Hrvata za sve istorijske promašaje, “ratujući” u okolini Čačka i Gornjeg Milanovca, Tito je konačno dozvolio da se u Srbiji, poslednjoj u Jugoslaviji, održi Antifašistička skupština narodnog oslobođenja Srbije – ASNOS, posle dva meseca odlaganja i “prepiske” sa Blagojem Neškovićem, sekretarom Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju.

Odmah po oslobođenju Beograda, kada je otvoren Sremski front, na koji je poslata srpska mladež, početkom novembra 1944. godine, u Kolarčevoj zadužbini je počeo skup koji je trebalo da uspostavi vlast u Srbiji. Za razliku, recimo, od Hrvata, gde su učestvovali predstavnici Hrvatske seljačke stranke i drugih političkih partija, na ovom četvorodnevnom zasedanju bili su prisutni samo “politički probrani i obrađeni delegati”.

Deset minuta pošto su delegati zauzeli svoja mesta, u Kolarčevu zadužbinu ušao je Broz sa svojom svitom. Dvorana se prolama od ovacija, pokliča i tapšanja. On se uputio ka velikoj kožnoj fotelji u prvom redu, koja se i izgledom i veličinom upadljivo izdvajala od običnih tapaciranih stolica s metalnim naslonom za ruke, u koje su se smestili svi drugi gosti i delegati ASNOS. Sa njegove desne strane seda predsednik AVNOJ dr Ivan Ribar, a sa leve predsednik jugoslovenske kraljevske vlade dr Ivan Šubašić.

Tizobo izlaganje, koje je trajalo samo pet minuta, dvanaest puta je prekidano klicanjem i burnim i dugotrajnim aplauzima. Hrvatsku je na ovom skupu u “Kolarcu” predstavljao Andrija Hebrang. On je zamaglio istinu o pokolju nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

– Spriječili smo ustaške planove o pokolju Srba!

U ZNAKU VELIKOG ELANA

Agenti sedme uprave sovjetske vojne obaveštajne službe iz Kolarčeve zadužbine su svoje pretpostavljene u Moskvi obavestili da je Skupština prošla u znaku velikog elana. Na učesnike ASNOS, saopštavaju, loš utisak ostavile su reči generala Sretena Žujovića, da su Srbi za vreme rata podneli manje žrtava od drugih naroda Jugoslavije, jer je u tom ratu Srba poginulo više nego pripadnika svih drugih jugoslovenskih naroda i etničkih grupa zajedno.

Mesec dana pre dolaska na ASNOS, Tito je, na Kardeljev predlog, Andriju Hebranga smenio sa funkcije sekretara CK KP Hrvatske zbog “nacionalističkog zastranjivanja prema Srbima”.

Delegati obećavaju komunistima Hrvatske da će Srbija uložiti sve svoje snage za oslobođenje svih hrvatskih krajeva. I Slovencima ASNOS poručuje da će se srpski narod, rame uz rame sa svojom slovenačkom braćom, boriti za konačno oslobođenje čitave slovenačke zemlje, za slovenačko primorje, za Korušku.

Crnogorac Mitar Bakić rekao je da su Srbi i Crnogorci dva rođena brata, ali da Crnogorci sada postaju poseban narod, a Vojvođanin Jovan Veselinov saopštio je da se narod u Vojvodini izjasnio za autonomiju u okviru jedne federalne jedinice, a da njen slovenski narod želi da bude “u što boljim odnosima sa braćom Srbijancima, sa slobodnom demokratskom Srbijom”.

Predstavu kojom je reciklirana celokupna novija istorija Srbije overio je jedan profesor Beogradskog univerziteta. Preporučujući se novim vlastima, rekao je:

– Srbija je glavni stub reakcije na Balkanu i u čitavoj Evropi!

Zlatiborski prota Milan Smiljanić je rekao da nema nikakve opreke između crvene zvezde petokrake i njegovog crkvenog krsta, već, naprotiv, da ta zvezda petokraka sa zemlje na nebo diže njegov krst, diže ga od srpskog svetosavlja do jevanđelskog svehrišćanstva.

Govorio je i jedan nesvršeni student Medicinskog fakulteta, Dobrivoje Vidić iz Čačka, koji će pred kraj Titovog života biti i predsednik Srbije. On je rekao:

– Šest stotina pedeset hiljada streljanih Srba u Bosni i Hercegovini, to je dug koji je srpski narod platio za zločinačku politiku beogradskih vlastodržaca!

Pečat ovom skupu dao je jedan od najbližih Titovih saradnika, Sreten Žujović:

– Mi prvi put u istoriji stvaramo svoju rođenu, voljenu zemlju!

– Nikad Srbija nije bila Srbija srpskog naroda kao što je danas!

– Srbija je došla na vlast tek kad je i Srbin posumnjao u srpsko ime!

Skupština je posebno zahvalila i Staljinu i Titu. Staljinu za “srećnu budućnost”, a Titu je u njegovom prisustvu poslat telegram u kome je rečeno da je postao najbolji sin našeg naroda.

Na ovom skupu, na kome je ustašama oprošten genocid nad Srbima, na kome je Srbija prvi put postala “rođena, voljena zemlja” srpskog naroda, na kome su srpski komunisti “posumnjali u srpsko ime”, Kosovo i Metohija i Sandžak nisu ni pomenuti.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

I ustaše oslobađaju Srbiju | Jadovno 1941.

Paktiranje s Nemcima i ustašama | Jadovno 1941.

Nemci protiv ustaških zločina | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top