Dušan Bastašić, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Dušan Bastašić » Страна 3

Сјећање на Матију Стијачића, жртву усташког терора и геноцида

28. јануар 2026.

Свети Сава је истовремено и свјетски дан сјећања на жртве холокауста, па је ред да се подсјетимо на неке од жртава, ужасних злочина и геноцида који су усташе Анте Павелића починиле над Србима у злогласног фашистичкој Независној Држави Хрватској. Једна од скоро милион недужних жртава усташког и фашистичког терора је и свештеник Матија Стијачића, рођени Требињац којег су након мучења усташе бациле у једно од јама и масовних стратишта на Велебиту. Нажалост већина Требињаца не зна пуно о Матији, иако је мученички пострадао од усташке руке, како он тако му отац и син, а још нема ни своје улице у родном Требињу. Када је избио Други светски рат, на челу

Милован Бајагић: Ко је Србима забранио сећање?

27. јануар 2026.

Људи читајте, водите децу на места српског страдања, нека виде Корићку јаму или ,,Тополу ужаса“ у Доњој градини, или им бар на интернету покажите Велебитске јаме, слике из Јасеновца и са Пага, Гром је ретко када грмео на Светог Саву. Можда задњи пут пред Први српски устанак. Светосавски удари грома данас су другачији. Другачије се чују и одјекују. Муња која им претходи је муња блицева фотоапарата и камера. Звукови који се чују, углавном одзвањају са ТВ. За 27.01. већину нас вежу лепе успомене – када смо се после школске приредбе, рецитација, хора и читања састава после школе грудвали, санкали и листали Микијев забавник. Нажалост данас ни школских приредби нема услед

ЈАСНА ПОПОВИЋ: МАТЕМАТИКА ГЕНОЦИДА

26. јануар 2026.

Пре неколико година згрозила ме је лекција у синовљевом уџбенику за историју у којој је писало да је било екстремно забавно да вас као малог дечака отму од родитеља и подвргну тортури која ће од вас касније створити елитне убице! Свог народа, наравно! Само годину пре тога, скромно, у једном пасусу писало је да су Срби дошли на територију данашњег Косова одатле отерали, пазите сад – староседеоце Албанце! Дакле, староседеоце који ће се на националној мапи Европе појавити тек 11 векова касније. Те исте Албанце, по нашем (по бисерима) познатом аутору, Миахљчићу, поразио је још Цар Душан, а на Маричкој бици, која је, као што знамо, скупо коштала српску државу,

Над Бечејом се сваке године, крајем јануара, надвије тамна сена прошлости

26. јануар 2026.

У Бечеју, 20. јануара 1942. године, стрељани су Марко Гарић, Милорад Рус, Речо Јанош, Иштван Нађ, Милорад Живков-Попов, Марко Остојић, Славко Симин, Север Стевановић, Црвени Јован, Светислав Чаленић и Милан Чиплић. На дан када Српска православна црква и верници славе Светог Јована Крститеља, празник посвећен светитељу и пророку који је крстио Исуса на реци Јордан, у многим домовима горе славске свеће, служи се кољиво, ломи славски колач и пије црвено вино. Међутим, над Бечејом се сваке године, крајем јануара, надвије сена прошлости, када је на Јовандан, пре 79 година, насилно угашено 11 младих живота. Други светски рат је донео велике промене у Свету, па тако и у срезу Стари Бечеј.

Оливера Шекуларац: Од Божића, радосни празници у низу…

26. јануар 2026.

Крстовдан се Богојављењем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… „Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…“ Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали. А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења… Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста. У мом крсту изгореле су

ДОПИС НА КОЈИ НИ ЈЕДНА ТВ КУЋА У СРБИЈИ НИЈЕ ОДГОВОРИЛА

22. јануар 2026.

Зашто документарни филм „Гаравице“ није приказан ни на једној од најгледанијим ТВ кућа у Србији. Након више од годину дана дописа, директних разговора са уредницима и молби да се документарни филм „Гаравице“ прикаже у Србији – што су телевизијске куће у Србији категорички одбијале — 9. јануара 2026. године упућен је још један званичан допис сљедећим медијима: РТС, Пинк, Хепи, Б92, К::CN1, Прва, Вести, Н1, Нова, К1, Курир, Танјуг, Уна, Блиц и Народна ТВ. Ниједна од наведених телевизијских кућа није одговорила на допис. Поред тога, важно је истаћи да нико од Срба на значајним позицијама у Српској православној цркви, нити у институцијама Републике Србије, није покушао да помогне како би

Навршава се 33 године од агресије хрватских снага: Нико није одговарао за убиство 348 Срба

21. јануар 2026.

33 година од агресије хрватских снага на јужне дијелове Републике Српске Крајине у којој је 1993. године убијено и нестало 348 Срба, од чека 55 цивила, међу којима 34 жена и троје дјеце узраста до 12 година. Навршава се 33 године од агресије хрватских снага на јужне дијелове Републике Српске Крајине /РСК/ у акцији кодног назива Масленица у којој је 1993. године убијено и нестало 348 Срба, од чека 55 цивила, међу којима 34 жена и троје дјеце узраста до 12 година, саопштено је из Документационо-информационог центра Веритас. Иако је агресија извршена на заштићену зону УН и пред очима многобројних припадника УНПРОФОР-а, нико до сада није процесуиран за злочине над

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

19. јануар 2026.

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

Зборник радова „Правни поредак Независне Државе Хрватске“

19. јануар 2026.

Крајем јануара 2018. године изашао је из штампе зборник радова „Правни поредак независне Државе Хрватске“ (ур. Борис Беговић, Зоран Мирковић) који су презентовани 30. марта 2017. године на конференцији на Правном факултету Универзитета у Београду. Аргументи изнети у излагањима и веома живој расправи на конференцији у великој мери су потврдили основну хипотезу да је Независна Држава Хрватска ипак била држава. У раду конференције су учествовали и председник САНУ Владимир Костић, чланови САНУ Данило Баста и Љубодраг Димић, водећи домаћи историчари, као и велики број наставника и сарадника Правног факултета универзитета у Београду. Извод из предговора Зборника: “Историја Независне Државе Хрватске (НДХ), па тиме и правна историја те творевине, сагледавала се

Вучићи из Чипуљића убијени на Јадовну?

17. јануар 2026.

Прије осам година, Александру Вучићу, тада предсједнику Владе Р. Србије, упутио сам писмо у коме сам навео податке из двотомне студије „Јадовно – Комплекс усташких логора 1941.“ аутора др Ђуре Затезала, који говоре о страдању Срба из села Чипуљић код Бугојна на подручју комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг. Међу жртвама, на попису се налазе и имена Анђелка, Илије и Стеве Вучића. Анђелко је дјед садашњег Предсједника Р. Србије. Одговор на писмо није стигао. Преко неких од функционера покушао сам касније исто, неколико пута али узалуд. Данас је на порталу РТ, а многи су портали то пренијели, објављена колумна вриједног историчара др Немање Девића под насловом: „Вучићи из Чипуљића“

Обиљежене 33 године од страдања бораца и цивила на Сувој Међи

16. јануар 2026.

На локалитету Сува Међа код Новог Града, 12. јануара је обиљежена 33. годишњица страдања троје цивила и 56 бораца Четвртог батаљона Новоградске бригаде Војске Републике Српске. На дан 11. јануара 1993. Бањане су напали припадници такозване Армије БиХ из Цазинске крајине. Након напада, Новоградска бригада консолидовала је редове и током Одбрамбено-отаџбинског рата учествовала у одбрани Републике Српске. Предсједник Борачке организације Нови Град Маринко Гачић рекао је да је Новоградска бригада највећи губитак претрпјела на данашњи дан 1993. године у нападу Петог корпуса такозване Армије БиХ. Према његовим ријечима, овај датум и страдање српских бораца треба да буду сачувани од заборава. Предсједник Скупштине Борачке организације Нови Град Милорад Агбаба подсјетио је

ДУШКО МУЖДЕКА: У ВЛАОВИЋА НЕМА ТКО ДА ОРЕ

16. јануар 2026.

Књига евоцира страдање Срба 1941. године. Аутор кроз потресну причу, поткрепљену аутентичним догађајима и личностима, говори о масакру над српским становништвом у Независној Држави Хрватској који је прерастао у највећи злочин геноцида. Душко Муждека, српски хуманиста, књижевник, правник, рођен је 1920. године у Глини, Банија, а умро у Београду 2008. године. Правни факултет уписао је у Загребу. Међутим, 1941. године, усташе су га заједно са породицом и другим Србима депортовале у логор Цапраг у Хрватској. По изласку из логора, преселио се у Београд и 1944. године учествовао у борбама на Сремском фронту. Правни факултет завршио је у Београду. У периоду Информбироа провео је две године као заточеник на Голом отоку. Последњу

Скелани, 33 године од злочина: О тихом и тужном дечаку чија је кућа поново пуна радости

16. јануар 2026.

Кад је све било готово, кад су низ Дрину утихнули рафали и по селима изнад воде догореле последње куће, кад је пао и последњи камен са камена и последња крвава кама враћена у корице, кад су се по селу утишали крици и јауци, умрли недоклани и извађене последње очи, остала је само прича о тихом, тужном дечаку, великих, уплаканих црних очију који је остао сам на свету. И једна фотографија, ваљда најтужнија од како је рата и ратовања. На њој дечак, у некој светлој јакници, у ледено јутро поред Дрине, стоји сам крај три свеже хумке и три крстаче закићене белим пешкирима. А под црном земљом му је све што

Ђурђица Драгаш: Робље

16. јануар 2026.

Весламо ка смрти својој, ка острву проклетом. На леђима нам Велебит, зелен и мрачан. Изнад нас плаво,испод нас плаво,у средини галија наша.Робље смо са крстом око врата,са кућом родном у очима. Весламо ка смрти својој,ка острву проклетом.На леђима нам Велебит,зелен и мрачан. Прегазисмо га табанима крвавим,напунисмо ждрела његова животима нашим.Оживесмо,обожисмо безданке мрачнеочима дечјим,плављим од неба. Робље смо,зверским канџама оковано.Весламо ка хридима сивим.У пустињи оној смрт нас чека.Кези се разастрта по врховима каменим. Весламо…y очи је гледамо.Живи, а мртви.Без сутра,без страха јер….иза смрти је небо,плаво,наше,вечно. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Пронашла сам мог прадеду са братом и синовима на попису жтава логора Јадовно 1941.

15. јануар 2026.

Хвала удружењу Јадовно 1941. и Музеју жртава геноцида у Београду што сте ми омогућили да сазнам где су и када настрадали мој прадеда са братом и синовима. Увек ме је то мучило! Пише: Маша Живковић Све што смо о њима знали до јуче је да су били одведени из куће у Шантићевој 14 у Мостару 1941. Али сада знамо где су одведени и убијени, чак и под којим бројем су заведени били у логору Јадовно. Мој прадеда Милан (Илија) Гачић био је успешан грађевински предузимач и градио је ограду око православне цркве у Мостару, као и вилу Градића која је касније постала Титова вила. Имао је велико имање у центру