Бојанић: Народ који заборавља своје жртве пристаје на сопствени нестанак

Док други народи од свог страдања граде темељ идентитета, ми га разарамо изнутра – делећи мртве, умањујући истину и одричући се памћења које једино може да нас одржи као народ… претворили смо се превише у ,,грађанисте”, који гледају само у будућност и профит.

Постоје истине које боле. Не зато што су нетачне већ зато што су сувише тачне и чињеничне.

Док други народи стрпљиво, систематски и државнички граде своју културу сећања, ми као да се такмичимо ко ће брже заборавити сопствено страдање или га ублажити.

Док други сабирају своје жртве, ми их делимо. Док други подижу институте, музеје и меморијале, ми водимо бескрајне унутрашње расправе – ко је био „у праву“, а ко „на погрешној страни историје“.

И ту лежи наша највећа трагедија.

Хрвати имају свој институт (Хрватски институт повјести), своју научну платформу, своје јединство у наративу.

Баве се својим жртвама, својим губицима, својим тумачењем историје. Без много колебања, без самопорицања. Они знају шта бране – и зашто… не улазећи у то да ли је то исправно или скрнављење истине. То је јасно.

А ми, шта радимо?

Ми још увек не знамо да ли смо народ жртве или народ кривице… наша деца тако мисле, а зашто?

Биће јасније ако погледамо уџбенике историје… нема теме Страдалаштва Српског народ у 20. веку, пар редова о страдању Срба у НДХ.

Да ли је то нормално?

Деца нам више знају о Холокаусту и страдању Јевреја, ништа ту не видим лоше… бар толико да знају и о страдању Срба у НДХ.

Народ који је у 20. веку, кроз два светска рата и грађанске сукобе, изгубио преко три милона – данас нема ни јединствено место сећања, сабрања (Маузолеј), ни јасно дефинисан национални наратив. Немамо га да не би увредили сопственог џелата… или да се не враћамо у прошлост ипак смо ми ,,грађанисти“… који су исто страдање доживели у три наврата… и грађанистички све заборављамо.

Страдали смо на кућном прагу,  у логорима, јамама, на фронтовима, у егзодусима. Страдали смо јер смо били Срби и православци. И шта смо урадили са тим страдањем? Да ли смо научили нешто?

НЕ, трипута нам се исто понављало.

Зато јер смо га увек претворили у предмет расправе.

Уместо да Јасеновац буде место саборности, он је постао место подела. Уместо да број жртава буде зацементиран и то да не дирамо, јер је и превише истраживања, доказа, сведочења, већ је утврћено и прихваћено да је у Јасеновцу страдало 700.000 људи, то и пише на табли у Градини. Као што је утврђено да је страдало на простору НДХ око милон Срба.

Али све то постао је предмет релативизације, па чак и срамног умањивања појединих институционалних  историчара.

И то не само од стране других… већ и од нас самих.

Има ли веће бруке од тога?

Јевреји имају Холокауст – не само као историјску чињеницу, већ као темељ свог националног идентитета у 20. веку. Јермени имају свој геноцид, Роми своје страдање.

Сваки од тих народа и Јевреји, Јермени, Роми имају име за своју трагедију, има институције, има меморијале, има образовни систем који ту истину преноси генерацијама.

А Срби?

Срби још увек немају ни име за своје страдање.

Немамо национални маузолеј за милионе жртава. Немамо свеобухватан меморијални центар који би објединио страдање од Првог светског рата, преко страдања у НДХ, до последњих ратова деведесетих и протеривања Срба са својих вековних огњишта.

Немамо ни снаге да у сопственој скупштини изгласамо јасну и недвосмислену резолуцију о геноциду над српским народом у НДХ и Јасеновцу.

И онда се чудимо што други пишу нашу историју.

Јер празан простор увек неко попуни.

Док ми ћутимо, други говоре. Док ми сумњамо, други тврде.

Док ми делимо своје претке на ,,југословене“, „партизане“, ,,четнике“, „недићевце“, „љотићевце“, ,,грађанисте“, ,,комунисте“, ,,атеисте“… други нас своде на једну једину реч – кривце.

А ми никако да схватимо да смо само Срби.

И ту долазимо до суштине: није проблем што други раде свој посао, ту ништа није чудно, граде себе и свој идентитет… иако га немају сви у темељу… а ми Срби баш так темељ имамо… снажан корен, зато и опстајемо.

Проблем је што ми не радимо свој посао како треба по питању културе сећања.

Ово није позив на мржњу. Ово није позив на сукоб. Ово је позив на буђење.

Светосавски пут нас учи саборности, истини и духовном достојанству. А без истине – нема ни достојанства. Без памћења – нема ни идентитета.

Зато је сваки корак ка институционалном јачању националне свести… корак у добром правцу. Оснивање Српских студија у Нишу јесте нада, и корак ка томе.

Најаве изградње Меморијалног центра… још већа. Али то не сме остати само на најавама и симболима… или кроз политички наратив за убирање политичких поена.

ШТА НАМ ЈЕ ПОТРЕБНО ЧИНИТИ (предлог):

Потребна нам је стратегија. Потребно нам је јединство.

Потребна нам је стратегија о култури сећања, темељна… институционална.

Потребна је засебна тема о Страдалништву Срба у уџбеницима историје.

Потребна нам је резолуција о страдању Срба у НДХ… Јасеновцу.

Потребан нам је назив као што Јевреји, Јермени и Роми имају.

Потребано нам је место сабрања, маузолеј за све страдале Србе у 20. веку, као Јеврејски Јад Вашем.

Потребно нам је да коначно престанемо да се делимо око мртвих – и почнемо да их поштујемо, а не релативизујемо и умањујемо.

Јер народ који не поштује своје жртве, неће имати ни будућност достојну живих.

Није касно. Али није ни време за одлагање.

Време је за истину.

Време је за памћење.

Време је да поново постанемо народ који поштује и памти.

---

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја