Душан Басташић, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Душан Басташић » Страна 29

Дарко Ристов Ђого: Нема више било шта да се напише

1. септембар 2024.

Просто нема. Пишем овај текст у недјељу, 1.9.2024, након Свете Литургије, суочен са притиском сопствене савијести, немоћан као јединка да било шта учиним, немоћан да гледам коначне дане косовске издаје наше завјетне земље и најхрабријих од свих Срба – оних који су остали да живе на Косову и Метохији. Покушавао сам да живим достојно косовског завјета. Да изродимо Јелена и ја четворо дјеце, сви рођени на царски рез, сви – колико смо знали и умјели – васпитавани у духу свете вјере и завјетног Предања, сви окренути ослобођењу и уједињењу свих српских земаља а најприје Косова и Метохије. Покушавао сам – понекад само успјевао да стигнем и постигнем, да помогнем ријечју

РАДАКОВИЋ: ЗАЈЕДНИЦЕ СУ САМО ЈЕДАН ПРИМЈЕР ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НДХ

1. септембар 2024.

Злочин на Заједницама дио је масовних злочина над Србима у љето 1941. године на подручју читаве НДХ, а многи ти злочини се дешавају на Илиндан. То су у народу познати „Илиндански покољи“. Злочини су спровођени плански и организовано, све у циљу уништења српског становништва и застрашивања оних који би остали физички живи, али које је чекала асимилација у Хрвате или протјеривање у Србију. Прије и послије тих масовних злочина, вршено је присилно римокатоличење и у мањем броју исламизација православних Срба. Другим ријечима, Заједнице су само један примјер геноцида над Србима у НДХ, каже за „Козарски вјесник“, кустос историчар Меморијалног музеја на Мраковици Борис Радаковић. Поводом обиљежавања 83 године од усташког

12 ПИТАЊА О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ – из угла једног никог

1. септембар 2024.

Јуче је, у низу других установа у које је упала, шиптарска полиција запосела и Институт за српску културу у Лепосавићу, који је 1978. као мултидисциплинарна научна установа основан у Приштини, а онда након 1999. измештен у ову српску средину на Северу. Пише: Др Немања Девић Шта, заправо, значи да су непријатељи ”упали” у неку српску установу на Северу? Наши медији користе најчешће тај термин, који са собом носи претпоставку да су се након ”упада” потом и повукли?! ”Упад”, напротив, има сасвим другу конотацију, о којој нико не говори: Шиптари долазе са дугим цевима, плене компјутер и документацију, а затим запечате канцеларију и трајно ликвидирају рад установе. У различитим фазама, то

Ђорђе Пражић: Хрватски сан

31. август 2024.

„Ово сам сања цили живот!”, узвикнуо је пре неколико година за говорницом на прослави „Олује” у Книну један пензионисани хрватски пуковник. Овај предратни радник у некој далматинској фирми након јуришања на касарне ЈНА и Србе у Крајини дочепао се високог чина и није скривао своје задовољство што у Книну, као и у целој Хрватској, готово да нема Срба. Хрватска без Срба је хрватски сан двадесетог века. Након геноцида у Другом светском рату, послератних терористичких дејстава, политичко-економских притисака и етничког чишћења с елементима геноцида 1995. године, Хрватска је снагом оружја решила српско питање. Фрањо Туђман је на Брионима наредио Хрватској војсци да изврши такав удар да Срби нестану. Притом није помињао

У Хрватској нерасвијетљена судбина 1495 Срба, од којих 71 одсто цивила

31. август 2024.

Документационо-информативни центар “Веритас” је, поводом Међународног дана несталих, 30. августа, указао да се међу 8.619 до сада верификованих жртава Срба са подручја Хрватске и бивше Републике Српске Крајине, укључујући и припаднике ЈНА и добровољце из рата деведесетих, на данашњи дан налази 1.495 лица чије судбине још нису расвијетљене, од којих је 71 одсто цивила. Међу несталим је 1.066 /71 одсто/ цивила, док је 424 или 28 одсто жена, али више од трећине са тог списка не налази се у Књизи несталих за подручје Хрватске, а више од четвртине није у Бази података активних случајева лица несталих у сукобима на подручју бивше Југославије. “Када би све ексхумиране особе из ратова деведесетих

ГОСПОЈИНА У СВРАЧКОВОМ СЕЛУ

29. август 2024.

Данас је велики православни празник – Велика Госпојина или тачније, Успење пресвете Богородице. Славе данас бројне породице, села и градови… Пише: Ђурђица Драгаш – Београд, 28.8.2024. И да овај датум не памтим као дан у којем сам 1991. постала избеглица, сећала бих га се само по лепом, по сеоској (заветној) слави у Сврачкову селу. Живела је тамо баба Боса, бабина једина сестра и није било шансе да “омашимо” и пропустимо прилику да посетимо њу и породицу и прославимо, уз незаобилазну личку јагњетину. Славила се Госпојина у Сврачкову селу, баш онако као и славе у скоро свим личким селима… без литургије, свештеника, без одласка у цркву, са помало нејасном мишљу о

Годишњица бруталног усташког убиства 150 недужних и српског сликара Саве Шумановића

27. август 2024.

Сава Шумановић нема свој гроб. Почива у једној од заједничких гробница међу хиљадама сремских Срба, бираних за стрељање по угледу међу комшијама, по добром образовању, по стваралачкој вредности, по припадности вери. Данас је годишњица бруталног убиства Саве Шумановића, једног од најистакнутијих српских и југословенских сликара 20. вијека. У Сремској Митровици, у ноћи између 29. и 30. августа, на простору уз старо православно гробље, мученичку смрт је нашло око 150 недужних мушкараца, жена и деце из Шида, међу којима и четрдесетогодишњи сликар Сава Шумановић. Усташке власти ХДХ су на том месту, током Другог светског рата, систематски и плански убиле више хиљада недужних цивила, а највише жртава било је управо током августа

ПРОШЛОСТ НЕ СМЕМО ДА ЗАБОРАВИМО: Како су “браћа” преко Дрине у Србији убијала с мржњом и за то добијала титуле и одликовања

25. август 2024.

Многи и најдобронамернији пријатељи Србије из целог света склони су да повремено упозоре да заборавимо прошлост. Да заборавимо шта нам се догађало у прошлом и претпрошлом веку, да заборавимо историју, да се окренемо будућности и да градимо нову и другачију Србију. Не сумњајући нимало у њихове добре намере понекад им је тешко објаснити да нажалост Срби и Србија не могу да побегну од историје, да је она испреплетена са свим оним што нам се и данас дешава. Сусрећемо се са њом на сваком кораку наше свакодневице. Међутим, много тога што се дешава у нашем окружењу не да само подсећа на прошлост, него наговештава и повратак на неке односе које смо

Душан Буковић: ЈОШ ЈЕДНОМ О ПАВЕЛИЋЕВОМ ХРВАТСКОМ ЛОГОРУ СТАРО САЈМИШТЕ

24. август 2024.

Веома је жалосно констатовати основну чињеницу, да ни дан данас није познато извесној београдској, рајетинској, издајничкој, идолатриској и окултној Брозовој подјармљеној, денационализованој и дегенерисаној „елити“, да се концентрациони логор на Старом сајмишту налазио у Павелићевој Независној Држави Хрватској, која је била под окриљем злогласног немачког рајха. У вези са извесном идолатриском и окултном београдском масонско-марксистичком рајетинском елитом, неће бити на одмет да овде цитирамо један детаљ из значајне расправе проф. др Мирка М. Косића, коју је објавио под насловом „Заблуде и замагљивање у нашој политици“, где дословно стоји: “Они који 1918. године уобразише да могу „све до Граца“ дотераше са својом „државотворношћу“ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на

Ђурђица Драгаш: КРВ НА КАМЕНУ

24. август 2024.

Посвеђено свим невиним жртвама усташког логора Слана на острву Пагу. Везаше ми камен око врата.Одвуче ме на дно,плаво и самотно.Нестаде ми даха у грудима,заболи ме со на ранама.Ал’ трајаше кратко.Ослободи ме смрт,бела и свечана. Гледам горе ка пучуни.Гледам крвнике.Крваве им очи, крваве им руке, крваво им море.Ал’ не могу ми више ништа,овде на дну где рибе спавају,овде на дну где сањам злаћану њиву, кућицу белуи руке дечје око врата. Не могу ми ништајер мога тела нема више.Не боле ме крвави табани,ишчупани нокти,раздеране груди. Не боли ме ни душа,и њу је смрт родила поново.Да лута,да гледа,Да памти. И појешће море моје тело,кости ће моје постати песак,ал’ душа ће лутати по камену

Никола Милованчев: Доказана сарадња Хебранга са Гестапоом и усташама

24. август 2024.

Хебрангова сарадња са немачким окупатором и са усташама била је оповргавана од стране појединих историчара и публициста, што сада више неће бити могуће. У једној хрватској историјској публикацији („Зборник Јанковић“, бр. 4) објављен је, у хрватском преводу, чланак Николе Милованчева „Милан Жугељ и Андрија Хебранг у документима београдског Гестапоа и УДБЕ“. Милованчев у свом раду наводи 19 архивских докумената нацистичке тајне полиције (Гестапо) и југословенске комунистичке УДБЕ. Тa aрхивска грaђa у потпуности разоткрива чињеницу да је Андрија Хебранг, ратни (1942-1944) секретар Комунистичке партије Хрватске, 1942. започео сарадњу са Гестапоом, уз очито знање усташке тајне службе. Документи се односе на случај хапшења у Загребу Андрије Хебранга 1942, након којег је у Бечу ухапшен његов

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ “ГАРАВИЦЕ”

23. август 2024.

Погледајте филм „Гаравице“ 07. септембра 2024. од 21. час на РТРС-у. Документарни филм ГАРАВИЦЕ представља причу о једном од највећих стратишта српског народа током Другог свјетског рата. Филм објашњава и посљедице које су услиједиле након ликвидација на Гаравицама и другим масовним стратиштима у Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Босанској Крупи и Босанском Петровцу. Погледајте филм “Гаравице” 07. септембра 2024. од 21. час на РТРС-у. Библијску трагедију обиљежила је и насилна исламизација и покатоличавање Срба, умирање и остављање дјеце у сметовима Грмеча. Судске пресуде и архивска грађа забиљежили су злочине из страсти, скидање крваве одјеће са унакажених српских жртава и учешће дјеце муслиманских и хрватских усташа у злочинима. Филм је базиран на

Јован Мирић: Труднице и породиље у НДХ

23. август 2024.

У извештају др Стација вишој италијанској команди 1941. наводи се да је велики број људи убијен тврдим предметом, да је нађено неколико женских лешева са исеченим грудима, те неколико трудница распорених стомака и у стомацима деца зашивена жицом. Анте Павелић са фрањевцима (Фото: ИН4С) Жена Душана Вуруне из Водичева, Госпа, рођена 1916. године, била је у високој трудноћи када се, на Илиндан 1941. године са бројним земљацима склонила у подрум своје куће. Док су сви други изашли пред усташе из подрума, Госпа је остала у подруму. Поред ње био је и њен четворогодишњи син Милорад. Њега су пред мајком мрцварили и заклали. Потом су ухватили мајку, распорили јој стомак, мушко

Годишњица погрома Срба у Сиску: Масакр под маском ЈНА

22. август 2024.

Један од најтежих злочина над Србима на подручју општине Сисак у рату деведесетих десио се у раним јутарњим часовима, 22. августа 1991. године, када су припадници хрватске полиције и Збора народне гарде, ничим изазвани, у транспортерима са ознакама ЈНА “протутњали” кроз српска села: Блињски Кут, Кињачка, Брђане, Чакале, Блињска Греда, Бестрма и Трњани, насумице пуцајући на локално становништво. Том приликом убили су 15 цивила и више десетина ранили, подсећа Документационо-информациони центар “Веритас”. Нападаче су на крају зауставили мештани села Брђани, који су се, чувши пуцњаву кроз друга села, на брзину организовали и поставили заседу. После овога догађаја, Срби из цапрашких српских села више нису одлазили на посао у Сисак, већ

Годишњица: Усташе побиле 24 српска становника села Павићи на Кордуну

22. август 2024.

Свједочење Станке Павић из села Павићи, Присјека, Војнић, Кордун. „Моје мало село налази се испод шуме Марковца, недалеко Присјеке у опћини Војнић. Почетком јула 1941. године дошла је у Присјеку и у њој се задржала мања усташка јединица. Ту је формирала и своју усташку опћинску власт. Усташе су обилазиле наше куће. Нису још никога дирале. Говориле су да пређему у католичку вјеру и тако ћемо сви бити слободни. Међутим, само након пар дана почели су хапсити и одводити наше мушкарце. Људи су се уплашили и почели се склањати у шуме. Престали смо ићи у Присјеку по сол, петролеј, духан и остале кућне потрепштине. Селом је завладао страх. Нисмо знали за