Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Dr Đuro Zatezalo: Nekoliko svjedočanstava o Pokolju

Datum objave: subota, 12 decembra, 2020
Veličina slova: A- A+

Đuro Zatezalo: „Radio sam svoj seljački i kovački posao” – SVJEDOČANSTVA GENOCIDA U NDH 1941. – 1945. II dopunjeno izdanje

SVJEDOČANSTVA

SVJEDOČANSTVA TEK NEKOLIKO KATOLIČKIH SVEĆENIKA, DIPLOMATA, ADVOKATA I FUNKCIONERA NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE, NjEMAČKIH I TALIJANSKIH GENERALA I OFICIRA, AMERIČKIH, BRITANSKIH, ITALIJANSKIH I DRUGIH PISACA

Naslovna strana knjige – Đuro Zatezalo: „Radio sam svoj seljački i kovački posao” – SVJEDOČANSTVA GENOCIDA U NDH 1941. – 1945. II dopunjeno izdanje

Dr. Ivo Guberina, vojni svećenik u ustaškom logoru, ustaški bojnik

Hrvatsko katoličanstvo mnogo duguje i mora da izrazi svoju zahvalnost ustaškom pokretu

„Tako je ustanovljena Nezavisna Država Hrvatska. Bizantijsko pravoslavni pritisak na Hrvatsku je potisnut tako da sad Hrvatska može da preuzme ulogu evropske obrambene tvrđave.

Nezavisna Država Hrvatska je jedina država na Balkanskom poluotoku sa većinskim katoličkim stanovništvom. Jedina utvrda katolicizma na Balkanu. Ali i ne samo to, Nezavisna Država Hrvatska je danas najjači stub centralne Evrope. Hrvatski narod nikada nije bio i nikada neće biti za panslavenstvo…

Nezavisnu Državu Hrvatsku stvorili su oni državotvorni elementi hrvatskog tijela koji su u ustaškom pokretu pronašli oblik za svoju organizaciju.

Hrvatsko katoličanstvo mnogo duguje i mora da izrazi svoju zahvalnost ustaškom pokretu. Činjenica je da ova vlast kroz svoj rad i principe nikada nije zgriješila protiv principa katoličke crkve. Njihov revolucionarni rad je u skladu sa katoličkom etikom.

…Stanoviti elementi u Hrvatskoj, koji su za vrieme Jugoslavije imali zadaću rastočiti državni i narodni organizam Hrvatske; onesposobiti je za život, a osobito za onu ulogu, koju je Providnost namienila i nakon pada Jugoslavije ostali su u hrvatskom organizmu, a da se ni za jedno slovo u svojim protuhrvatskim težnjama nisu izmjenili.

Prirodno je pravo hrvatske države i hrvatskog naroda liečiti svoj organizam od toga otrova. Ustaški se pokret dao na taj posao; upotrebljava sredstva, kojim se služi svaki liečnik pri liečenju organizma.

Gdje je potrebno pravi potrebne operacije. Ustaški bi pokret najvolio, da se ovi heterogeni i sada neprijateljski elementi tiho i slobodno asimiliraju ili da se taj otrov udalji iz organizma (preseli u maticu zemlju).

Ali, ako takovi elementi neće da se asimiliraju, već hoće ostati u organizmu kao nekakova ‘peta kolona’ za rastvaranje organizma ili što je još gore, ulaze u oružani sukob, kao što se događa s četničko-komunističkim bandama, tada po svima načelima katoličke moralke, oni su napadači, a država Hrvatska ima pravo, da i mačem uništi te napadače.

Protiv takvog jednog neprijatelja dopuštena je obrana s mačem u ruci, čak i preventivno bez da se čeka trenutak napada…To su ti principi na kojima se zasniva prirodno pravo i shodno tome, svaki katolik je obavezan prema svojoj savjesti pomoći u njegovoj provedbi. (…)”[1]


Fratar Dionizije Juričev, lični kapelan Ante Pavelića

A tko se neće pokrstiti, mi znamo što ćemo s njim

„U ovoj zemlji ne može živjeti nitko više osim Hrvata, jer je ovo zemlja Hrvatska, a tko se neće prekrstiti, mi znamo što ćemo s njim. Ja sam u ovim gore krajevima dao očistiti od pileta sve do starca, a ako bude potreba, učinit ću i ovdje, jer danas nije grehota ubiti ni malo dijete od sedam godina, koje smeta našem ustaškom pokretu.

Mi danas treba da budemo svi Hrvati i da se proširimo… Nemojte misliti što sam ja u svećeničkoj odori, ali da znadete kada je potrebno, uzimam strojnicu u svoje ruke i tamanim sve od kolijevke što je protiv ustaške države i vlasti.”[2]

„Nezavisna Država Hrvatska pisao je svećenik Ivo Guberina je jedina država sa katoličkom većinom na Balkanu. Jedina vrata katolicizma na Balkanu. Ne samo to. Nezavisna Država Hrvatska je danas najjači bedem srednje Europe protiv boljševizma.

(…Hrvatski je katolicizam dužan za mnogo što da bude zahvalan Ustaškom pokretu. Tim više što se on svojim radom (Pokret, ne pojedinci!) ni svojim načelima nije nigde ogriešio o katolička načela. Njegov revolucionarni rad   u najvećoj je harmoniji sa katoličkom moralkom” dr Fikreta Jelić-Butić, Ustaše i NDH 1941-1945, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, Školska knjiga, Zagreb, 1977.


Dr. Srećko Perić, Fratar samostan Gorica kod Livna

Braćo Hrvati, idite i koljite sve Srbe    

„Braćo Hrvati, idite i koljite sve Srbe. Najprije zakoljite moju sestru koja je udata za Srbina, a onda sve Srbe odreda. Kad ovaj posao završite dođite k meni u crkvu gdje ću vas ispoviditi i pričestiti pa će vam onda svi grijesi biti oprošteni.”[3]


Dr. Milovan Žanić, ministar-predsjednik Zakonodavnog povjerenstva u vladi NDH

Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikog drugoga    

„Ustaše! Da znate: Ja govorim otvoreno: Ova država, ova naša domovina mora biti Hrvatska i ničija više. I zato oni koji su došli ovamo, ti treba i da odu. Događaji kroz stoljeća, a osobito ovih dvadeset godina pokazuju, da je tu svaki kompromis isključen.

Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikog drugoga i nema te metode, koju mi nećemo kao ustaše upotrebiti, da načinimo ovu zemlju zbilja hrvatskom i da je očistimo od Srba, koji su nas stotine godina ugrožavali i koji bi nas ugrozili prvom zgodom. Mi to ne tajimo, to je politika ove države i to kad izvršimo, izvršit ćemo samo ono što piše u ustaškim načelima.

Neka se ne zaboravi, da mi imamo van naših granica u samoj Americi oko osam sto hiljada Hrvata, pa nećemo taj jadni svijet, koji je išao u Ameriku trbuhom za kruhom, jer ga nije imao u svojoj domovini, ne ćemo zaboraviti taj svijet.

Taj svijet treba da dođe natrag i da ovdje nastani ognjište koje ćemo očistiti.”[4]


Dr. Mirko Puk, ministar pravosuđa i bogoštovlja u vladi NDH

Preko Drine!

„Mi imamo među nama koji nisu nikad prema nama bili lojalni. Došli su u ove krajeve, kada je za turskih ratova izginulo mnogo naših ljudi i kada su opustjeli naši domovi. Došli su ovamo, raširili se poput ježa i počeli nas ugrožavati i skoro ugrozili. A to su Srbi. Iz svega ovoga što se dogodilo znademo da oni nama neće nikada dobro želiti, niti o nama dobro misliti.

Mi ustaše dobro znamo dok se to pitanje Srba ne riješi da će naša država biti uznemiravana. Znademo, da idemo pravo kad tražimo: Preko Drine! Mi se kod toga pozivamo na naše životne interese i našu vlastitu snagu, na naše životne potrebe i zato im poručujemo: Preko Drine!”[5]

„Srbi su došli u naše krajeve sa turskim četama kao pljačkaši, kao talog i smeće Balkana. Ne možemo dopustiti da u našoj narodnoj državi vladaju dva naroda. Jedan je bog, jedan je i narod koji vlada, a to je hrvatski narod. Oni koji su došli u našu domovinu prije 200 i 300 godina neka se vrate odakle su i došli.

Doglavnik Mile Budak rekao je na jednoj skupštini, da za njega vrijedi hrvatska rečenica: „Ili se ukloni ili nam se pokloni”! a ja vam kažem ili se ukloni iz naše domovine milom ili ćemo Vas istjerati silom.[6]


Ivan Babić, pukovnik hrvatskog domobranstva

Pravoslavce u Hrvatskoj masovno ubijaju

„…Između ostaloga, dva su njemačka visoka oficira ovako komentirali: „Trenutna situacija u Hrvatskoj je neshvatljiva. Pravoslavce u Hrvatskoj masovno ubijaju. To nema nikakvog smisla. Nema nikakvog reda, pravne osnove, niti osjećanja odgovornosti u Hrvatskoj. Ovdje se ne radi o ubijanju nekakvih četnika sa planina, već mirnog stanovništva, žena, djece, koji su ostali kod svojih kuća.”[7]


Franjo Kralik, urednik „Katoličkog tjednika”

Svi koji su znali da su hrvatskom narodu najveći neprijatelji Srbi

„I ta je poglavnikova buntovnost bez sumnje bila posebnim predmetom Božje providnosti, od nje i usadena u njegovo srce – kad je konačno urodila tako divnim uspjesima. Poglavnikova je buntovnost baš zato simpatična, jer je sva u službi pravde, sva uperena protiv zlu. Nismo mi za njegov program saznali tek iza proglašenja NDH, već davno prije.

I svi nesebični Hrvati i Hrvatice, svi koji su u nacionalnom pogledu bili čiste savjesti… svi koji su znali da su hrvatskom narodu najveći neprijatelji Srbi, a uz to kao i u ostaloj Evropi, židovi, slobodni zidari i komunisti. Svi ti ni na čas nisu posumnjali u najčistije nakane poglavnikove, pa su zato za njim vapili, za njega se i za njegovu pobjedu molili i u njegovu nastojanju − jedan ovako, drugi onako, − pomagali.

Pa valjda je zato baš danas vrijeme, da se i u katoličkim redovma zauvijek i posve obračuna s fatalnim − više praktičnim nego teoretskim − predrasudama o buntovnosti, koja je u službi pravde, poštenja i istine. Crkva je katolička najbolja odgojiteljica takve buntovnosti; ali mnogi katolici pa i pojedinci crkveni ljudi nisu jedanput zatajili.

Za to: Neka se već jedanput prestane s glupim i Kristova učenika nedostojnim tvrdnjama, da se proti zlu i pokvarenjacima valja boriti u rukavicama, na fin, otmjen način. Jednostavni ali pun svete uzbune redovnik svetog Benedikta Hildebrand, kao papa Grgur VII, očistio je crkvu božju od mnogog drača i korova ne finoćom već jakom rukom kojom je upravljala sveta uzbuna.

Poglavnik je pravi muž. Pravi velikan. Velikan božji i narodni. Neka Bog dragi poživi našeg poglavnika! I neka ga uzdrži uvijek svježa u svetoj uzbuni proti svakom zlu![8]


Mate Moguš, župnik u Udbini

Protjerajmo iz Hrvatske ili istrijebimo srpski narod

„Do sada smo radili za katoličku vjeru molitvenikom i Isusovim križom. Došao je trenutak da radimo puškom i samokresom. Protjerajmo iz Hrvatske ili istrijebimo srpski narod. Biti ću sretan kada Hrvatima podijelimo srpsku zemlju.

Ustaše će se boriti bespoštedno i nemilosrdno će trijebiti sve one koji nisu vjerni Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i njenom Poglavniku i osnivaču.

Gledaj, narode, ovih 16 ustaša pokraj mene. Oni imaju 16 tisuća metaka u pripojasnicama i ubiti će 16 tisuća Srba posle čega ćemo da podijelimo na bratski način polja Mutilića i Krbave.”

„Dosad smo za katoličku vjeru radili molitvenikom i krstom, a sad je došlo vrijeme, da radimo puškom i revolverom… Pa ako budete tako radili, savjetuje i hrabri župnik svoje vjerne, uživat ćete plodnost mutilačkih bara, t.j. rodnoga kraja, koji su naselili Srbi![9]


Josip Vukelić, katolički svećenik[10]

Poznato mi je da su ustaše činili razna bezakonja

„… Priznajem da sam u slomu Jugoslavije osjećao puno zadovoljstvo te kao takav prisustvovao sam dočeku poglavnika u Generalskom Stolu, gdje sam istupio propagandnim govorom i pozdravio ga naglasavajući, da se hrvatski narod može osjećati sretnim u njegovu prisustvu, jer ga on spasi od hiljadugodisnjeg robovanja . . .

Priznajem da sam vršio propagandu u korist NDH i preko radija govorio za „tjedan oružanih snaga” decembra 1943. g. u Petrinji kod Radićeva spomenika. Uglavnom, vršio sam propagandu preko domobranstva govoreći na raznim skupovima u Petrinji, Bačugi, Glini, Topuskom i Vlahoviću posjećujući i samo žiteljstvo. U selu Vlahoviću bio sam 1942. g. par puta i baš prilikom kada je zapaljena pravoslavna crkva ‘od ustaša odakle sam, dok je ona gorila uzeo sebi jednu knjigu…

… Priznajem da sam mojim podređenim davao naređenja da obilaze jedinice i na položajima, što je u našim pravilima bilo, a to je trebalo radi održavanja morala među vojnicima i bolje borbenosti, a što sam i učinio obilazeći vojnike i po samim bunkerima u više navrata moga službovanja od 15. XII. 1941. do 13. IV. 1946. Lično sam obilazio jedinice na Baniji: Maji, Glini, Vlahoviću i Bačugi, gdje su vojnici bili na položaju…

Poznato mi je da su ustaše činili razna bezakonja popalivši mnoga sela same Banije, a poznato mi je da su i ubijali, a njihovi saveznici na fronti bili su domobrani. Sjećam se da su dana 23. II. 1945. u selima Banije oko 400 domobrana popalili mnogo kuća i ubi  li mnogo naroda. Ovi domobrani su izašli iz Petrinje. Svoj glas nisam digao protiv toga klanja i paljenja, jer nisu digli ni drugi pa ni Stepinac…

Priznajem da sam u selu Vlahoviću, čim sam uzeo knjigu iz zapaljene crkve 1942. god. u proljeće napisao na istoj knjizi: „evo argumenat o barbarstvu”, iako se nisam interesirao tko je zapalio crkvu istu. Toga dana sam išao lično s domobranima u ratni pohod (akciju), kako mi je to bila dužnost..[11]


Nikola Pavelić, hrvatski diplomata

A ulicama hrvatskih gradova skupljaju se iskopane srpske oči i nude na prodaju

Iz pisma dr Ivanu Šubašiću:

„Kada civilizovan svijet sazna za ovo, odvratnost i indignacija će biti takvi da ne znam šta će se dogoditi s nama, Hrvatima. Evo samo jednog podatka: na ulicama hrvatskih gradova skupljaju se iskopane srpske oči i nude na prodaju 30-40 očiju istovremeno.”[12]


Josip Mravunac, hrvatski advokat

Mučili smo i najbrutalnije izmasakrirali preko milion pravoslavaca

„Porijeklom sam pravi Hrvat. Nikada nisam propustio priliku da govorim pohvalno, da brinem i pomažem našu hrvatsku rasu. Kako da izrazim ono što osjećam u vezi sa događajem u šumi Latin u Hrvatskoj. Mučili smo i najbrutalnije izmasakrirali preko milion pravoslavaca. Raskućili smo stotine hiljada ljudi i pustili ih da lutaju po šumama. Degradirali smo ih na nivo niži od životinje. Svi smo svjesni toga, ali ne želimo da se suočimo sa istinom, mada je mudrije priznati zločine nego ih sakrivati…

Treba da znamo da je naš opstanak ugrožen ako se ovaj krvavi sukob sa Srbima nastavi. Treba da znamo da će na kraju krajeva Nijemci, Italijani i Mađari otići, a mi ćemo morati da nastavimo da živimo sa Srbima na ovoj zemlji. Kakav strahotan život nas očekuje ako ne pokušamo da krenemo putem pomirenja?… Sve ovo govorim da bih olakšao svoju savjest i umro u miru.[13]


Vladimir Müller (Zeev Milo), partizan, izraelski pukovnik[14]

Pokolj Srba u NDH        

Istovremeno s progonom i uništavanjem Jevreja, ustaše su počele sa sistematskim istrebljivanem srpskog stanovništva u Hrvatskoj. To je imalo najmanje četiri razloga, koji su zajedno, ali i svaki za sebe, bili za podivljale ustaše „motivacija” za sprovođenje jednog od najvećih i najokrutnijih genocida u Drugom svetskom ratu.

1.  Ideološki: ustaški pokret je zasnovan na nauci Starčevi  ća, osnivača pokreta za uspostavljenje nezavisne Hrvatske. On je osnovao taj pokret u prošlom veku s namerom da odvoji Hrvatsku od Habsburške monarhije. Pristalice tog pokreta zvali su se „Pravaši”. Starčevićeva ideologija poriče opstanak srpskog naroda. „Hrvati su gospodareći, ratnički i državotvorni narod, dok su Srbi samo prostački i sužanjski puk.”[15]

2.      Hitler je Paveliću „poklonio” veliku državu, u kojoj je srpsko stanovništvo predstavljalo najmanje 30% od ukupnog broja stanovnika. Čitava područja bila su nastanjena isključivo Srbima. U očima Pavelićeve vlade to stanje je ugrožavalo opstanak Hrvatske. Osim toga, vlada je bila odlučna u svojoj nameri da država treba da bude „čisto hrvatska”. To su ustaške vode naglašavale otvoreno i svakom prilikom.

3.      Hrvatska je bila „granično područje” između rimokatoličke vere i pravoslavne vere. Ustaše, koji su bili klerofašisti, želeli su proširiti uticaj katoličke crkve na celu teritoriju Hrvatske i onemogućiti opstanak pravoslavne vere i tradicije na svom području. U tome su delovali u saglasnosti sa težnjama Vatikana, koji je tu aktivnost odobravao i podupirao.

Papa Pije XII, kod primanja hrvatskih hodočasnika na čelu sa nadbiskupom Stepincem, 14. novembra 1939. u Rimu, navodi reči Pape Lea X. (795-816): „Hrvatska je predstraža hrišćanstva.”[16]

4.      Za 23 godine postojanja Kraljevine Jugoslavije, Srbi su vodili glavnu reč. Hrvati su bili u određenoj meri zapostavljeni. Delimično svojom krivicom, jer su se odmah od početka protivili toj zajednici sa Srbima, koja im nije bila nametnuta, već su je sami želeli. Odnosi Hrvata i Srba u Jugoslaviji predmet su bezbrojnih studija, s različitim zaključcima (zavisno od toga, isključivo, ko je bio istraživač). Ustaše su sada imale priliku da se osvete.

Kako su ustaše želele sprovesti „konačno rešenje srpskog pitanja”?

1.       Jedan deo Srba, koji su živeli na području Nezavisne Države Hrvatske trebalo je proterati u Srbiju.

2.      Pošto su ustaše verovale da su jednim delom Srbi u Hrvatskoj Hrvati koji su primili pravoslavnu veru, trebalo ih je, dakle, pokrstiti. Kada oni prime katoličku veru, sjediniće se sa Hrvatima.

3.       Preostale treba istrebiti. Nije rečeno po kojim kriterijumima i u kojoj proporciji je trebalo podeliti Srbe u te tri grupe. To je mnogo zavisilo od postojećih mesnih okolnosti.

Treba još naglasiti da su Hrvati sprovodili progon i pljačku Jevreja u sporazumu s nemačkim okupatorom i, uglavnom, bili su od Nemaca „podsticani”, a posle i „požurivani”. Da li je takav konsenzus postojao i u pogledu Srba? Na prvom sastanku Pavelića s Hitlerom, 6. juna 1941, Hitler je rekao: „Ako Hrvati hoće da ostanu jaki, treba da vode netolerantnu nacionalističku politiku u toku idućih pedeset godina.”[17] (Pavelić je, dakle, primio odobrenje od Hitlera za pokolj Srba, koji je već ranije započeo.) Prilikom njihovog drugog sastanka, 23. septembra 1942, Hitler je rekao Paveliću:

„Takvu manjinu (srpsku) nije moguće jednostavno istrebiti, ima ih suviše.” (On, dakle, nije osudio pokolj, samo je došao do zaključka da je teško sprovodiv.) Hitler je pričao o tom razgovoru s Pavelićem svom prijatelju Hermannu Neubaeheru.[18]

Masovno ubijanje Srba i protivnika režima dovelo je do oružanog otpora, protiv kojeg su se uglavnom Nemci morali boriti za sve četiri godine okupacije. Više puta Nemci su se kolebali da li da zbace ustaški režim koji im je postao teret. General Edmond Gleise von Horstenau, predstavnik nemačke vojske u Hrvatskoj,[19] preporučivao je da se Pavelić smeni. Drugi su se protivili. Za Pavelića najviše se zalagao nemački poslanik u Zagrebu Kasche, koji je tvrdio da su Pavelić i njegove ustaše jedini na Balkanu u koje se Nemci mogu pouzdati. Tako su ustaše mogle nesmetano nastaviti sa svojim zlodelima.

Italijani su se otvoreno suprotstavili ustaškom teroru na teritoriji koji je držala italijanska vojska i preduzeli su odgovarajuće mere da se teror obustavi. Nije se tu radilo o nekom tajnom planu. Na narodnim skupštinama su vodeći ustaški ministri nagoveštavali sprovođenje ovog „plana” čiji je cilj bio „oslobođenje hrvatskog naroda od svih stranaca”, u prvom redu od Srba i Jevreja.

27. maja 1941, veliki župan zapadne Bosne, Viktor Gutić, izjavio je na jednoj javnoj skupštini: „Nepoželjni elementi biće istrebljeni da im trag neće preostati.”[20]

22. jula 1941, hrvatski ministar za odgoj i veroispovjedi, Mile Budak, u svom govoru najavio je taj plan. I mnogi drugi, na javnim skupštinama objavljivali su ovaj plan.

Proterivanje u Srbiju se pokazalo kao problematično. Tome su se protivili Nemci koji su vladali Srbijom. Ipak je proterano nekih 200.000 Srba. Sproveden je veliki broj prisilnog pokrštavanja, ali to ustaše, u njihovoj slepoj mržnji prema Srbima, nije zadovoljilo. Bilo je bezbroj slučajeva da su ustaše sakupile sve stanovnike nekog sela da bi ih odveli u crkvu na pokrštenje, ali umesto toga nemilosrdno su ih pobili, do poslednjeg. Bilo je i slučajeva da su Srbi bili ubijeni nakon što su se već pokrstili. (Apsurdno je govoriti o „pokrštavanju” pošto su Srbi, takođe, hrišćani.)

Kako je to počelo?

Odmah nakon uspostavljenja ustaške vlasti, počelo je hapšenje Srba.[21] ,[22], [23] Hapšenje pojedinaca je brzo prešlo u masovna hapšenja. Krajem aprila započeo je masovni pokolj Srba širom Nezavisne Države Hrvatske.

Između 27. i 28. aprila u selu Gudovcu kraj Bjelovara ustaše su streljale 184 srpska seljaka. U Blagaju, u području Korduna, bili su sakupljeni seljaci iz Veljuna i okoline i tu je streljano skoro 250 seljaka[24]. Nekoliko dana kasnije, 11. i 12. maja ustaše su u Glini ubile oko 300 Srba. U mesecu junu sprovedena su masovna ubijanja u Hercegovini. 2. juna ustaše su ubile u predgrađu Ljubinje 140 srpskih seljaka. Tri dana kasnije ustaše su zaklale 180 seljaka iz sela Korita blizu mesta Gacko. 23. juna, opet kod Ljubinja, ubijeno je 160 ljudi, a u tri sela kraj Gackog ubijeno je oko 80 muškaraca, žena i dece. Dva dana kasnije, u nekoliko sela u okrugu Stolac, zaklano je oko 260 ljudi. 30. juna u Ljubuškom ubijeno je 90 Srba koji su tamo dovedeni iz Čapljine. U junu je, takođe, sproveden pokolj u severnoj Dalmaciji. Najpre su sprovedena masovna hapšenja Srba u području Drniša i Knina. Ovi su bili zatočeni u Kninskoj tvrđavi, gde su ih ustaše potom zaklale. U selima, koja spadaju u opštine Vrlika, Drniš i Promina, ubijeno je oko 250 srpskih seljaka, medu njima brojne žene i deca. Nekih 50 Srba je zaklano na putu između Knina i Gračaca. U četiri sela oko Knina, 12. jula ubijeno je 70 Srba. U selu Prosoj, blizu Sinja, uhapšeno je 90 osoba, koje su kratko vreme iza toga ubijene.

Progonjeni Srbi bežali su u šume; počeo je oružani otpor u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.

Vremenom, ustaški teror protiv srpskog stanovništva se umnogostručio. 1. jula, u selu Suvaja kraj Gračaca, ubijeno je oko 300 muškaraca, žena i dece. U selu Grabovac, kraj Petrinje, ubijeno je 24. i 25. jula 1.200 osoba. Stotine Srba ubijeno je u pravoslavnoj crkvi u Glini. Istovremeno, sprovođena su masovna ubijanja na celoj teritoriji NDH i sada se već radilo o mnogo hiljada žrtava. Među žrtvama su bile bezbrojne žene i deca.

Masovno uništavanje srpskog stanovništva se nastavilo za sve četiri godine ustaške strahovlade. Naročito je bio okrutan „obračun” sa pravoslavnim sveštenstvom koje je od ustaša bilo skoro potpuno istrijebljeno. Poznata su i objavljena imena od 171 pravoslavnog sveštenika, među njima i sarajevskog mitropolita, koji su ubijeni od ustaša.[25] Pored toga treba dodati stotine hiljada žrtva u koncentracionim logorima koje su ustaške vlasti uspostavile. Najgori među njima Jasenovac u kojem su Srbi, kao i Jevreji, bili sadistički mučeni i ubijani.

Dok je broj jevrejskih žrtava neporeciv (više od 35.000), broj srpskih žrtava je predmet političkih manipulacija (hrvatskih i srpskih istoričara), ali je sigurno da daleko premašuje broj od pola miliona. Odakle toliko Srba u Hrvatskoj?

Mogao bi neko pomisliti da su se te mase Srba doselile za vreme trajanja Kraljevine Jugoslavije, da bi tako sproveli u delo ideju o „Velikoj Srbiji”, koja se Srbima uvek prebacuje. Ali, činjenice su sasvim drugačije.

1.Samo jedan mali broj Srba se naselio u Hrvatskoj u naznačenom razdoblju.

2.Jedan deo teritorija „Nezavisne Države Hrvatske” oduzet je od Srbije. Naravno da su tu živeli Srbi.

3.U Bosni i Hercegovini Srbi su uvek bili u većini u odnosu na Hrvate. Oni su starosedeoci i nalazili su se tu i u doba pre turske vladavine. (Još je, pored toga, po mnogima nerešeno pitanje da li su Muslimani po poreklu Hrvati ili Srbi.)

4.I u samoj Hrvatskoj pretežna većina Srba su starosedeoci. Nakon što su Turci 1527. godine porazili Mađare kod Mohača, stanovništvo južne Hrvatske pobeglo je pred Turcima prema severu. Da bi sprečila upade Turaka, austrijska vlada je uspostavila duž reke Save (pokrajina južna Slavonija) i reke Une (pokrajine Kordun i Banija) posebnu provinciju Vojnu krajinu (Militargrenze) sastavljenu od Srba. Tom provincijom upravljano je direktno iz Beča ona tada nije bila deo Hrvatske. Tek 1881. godine ukinut je status „Vojne krajine” i taj kraj je priključen Hrvatskoj.

Kao što su Kinezi, da bi odbranili svoju civilizaciju, sagradili svoj „zid”, tako su i Habsburgovci 1578. godine uspostavili i utvrdili provinciju „Krajinu” za odbranu od Turaka. Za vreme ustaške vlasti u ovom kraju je sproveden masovni pokolj Srba. 1995. godine nova Republika Hrvatska proterala je sve Srbe iz tog kraja. Oni su pobegli u Srbiju. Zapadne demokratije pozvale su Hrvatsku da vrati ove izbeglice. Hrvati su ignorisali taj poziv i stvar je pala u zaborav.

Zar to nije etničko čišćenje? Pored toga, sprovedeno je dva puta u razdoblju od pedeset godina.[26]


Edmund Glajze Horstenau (Edmund Glaise-Horstenau), Vrhovnoopunomoćeni njemački general u Zagrebu

Promatrao sam kako neljudski sadisti iskaljuju svoj bijes

Kako je ustaški režim sprovodio genocid nad Srbima, s kakvom bezobzirnošću i okrutnošću, Glez fon Horstenau je imao prilike da se u to uveri i svojim očima u Sisku i kod Jasenovca. O tome, kao i o bestijalnim postupcima prema Srbima u Sremu i Bjelovaru, on opširno piše u svom Dnevniku, novembra 1942.:

„Pošto je Dido Kvaternik, patološki sin patološkog maršala majka je (bila) kćerka Jošua Franka, polujevrejka, ali jedini čestiti član familije zajedno sa Tomićem, sadističkim starateljem za ličnu sigurnost poglavnika, na najgrozniji način ‚napravio reda’ u Sremu, upravo pred naš let u Sovjetski Savez saznao sam da se takođe u Bjelovaru, nekadašnjoj domovini varaždinske 16. pešadijske divizije, nešto sprema. Dva dana pred let, telefonirao sam o tome sa poglavnikom, koji mi je na to rekao, da je on od velikog župana dobio obaveštenje da je u Bjelovaru sve u najboljem mogućnom redu. Sa podsmehom na usnama to isto mi je rekao i mladi Kvaternik, na samom aerodromu. Naravno, sve je to bila čista laž. Još nekoliko dana ranije, Kvaternik junior je poslao Tomića, za čiji se opoziv iz Srema angažovao čak i Kaše, sa njegovim čoporom, da bi po mogućstvu temeljito uvalio u nesreću još jedan komad hrvatske zemlje.

Kad smo se vratili iz Rusije, ja sam, prirodno, odmah saznao za bezmernu svinjariju koju je počinila ova banda zločinaca i ubica. Ponovo sam se obratio poglavniku, a on mi je preko Iva Perčevića, čija je uloga iz dana u dan sve nemogućnija, pismeno odgovorio da su u Bjelovaru, na žalost, bili prinuđeni da uhapse četvoricu komunista. U stvari bilo je u tom času najmanje šest hiljada pet stotina nesrećnika oba pola i svih uzrasta bačeno u zatvor ili odvedeno u još grozniji logor ili pak upućeno na drugi svet. Jos uvek mi se jedno iks prodavalo za ipsilon, tako da mi je to na kraju bilo toliko glupo da sam, u prisustvu poslanika Kašea i novog šefa generalštaba Prpića, zatražio da se u Bjelovar uputi jedna mešovita nemačko-hrvatska komisija…

Slika, koja se ponudila ovoj komisiji, bila je, najblaže rečeno jeziva. U samom gradu je najmanje 6 hiljada ljudi palo u kandže zločinaca da i ne govorimo o Grubišnom Polju, zavičaju Petra Preradovića, koji je i sam bio pravoslavac sve do svog stupanja u Vojnu akademiju u Bečkom Novom Mestu, i drugim naseljima. Svuda su žrtve bili svojom religijom i nacionalnom pripadnošću obeleženi Srbi, čiji su se očevi do u X-koleno borili pod carskim zastavama. Tomić je zbog toga smenjen i Pavelić je obećao da će ga likvidirati. Kad sam, međutim, posle nekoliko dana, zbog jednog drugog slučaja, izišao na teren, mogao sam da vidim na glavnoj železničkoj stanici u Sisku kako se kreću bez nekog reda, tamo i ovamo, teretni vagoni kroz čije su okovane prozore provirivale danima nehranjene žene sa decom. Sve žrtve divnog ustaškog režima.

… Još se moj bes ne beše sasvim ni stišao zbog Bjelovara, kad sam saznao da su ustaški zločinci iz logora Jasenovac (mesto strave) upali u tri sela na Savi, koja su pred kraj godine (1941) prešla u katoličku veru. Na moju telefonsku intervenciju poglavnik je obećao da će preduzeti odgovarajuće mere. Ali, samo dva dana potom, javio mi je moj hrvatski prijatelj da je došlo do novog napada na ova nesrećna sela. Rešen na sve, požurio sam se do šefa države i izjavio mu da ću lično da posetim tako strašno mi opisani logor u Sisku, a osim toga i sela na Savi. Zahtevao sam da sa mnom pođu i ustaški funkcioneri…

Pavelić mi je dodelio jednog državnog sekretara (Šajića, pr. a.) i svog krilnog ađutanta ustašu (Lisaka, pr. a.). Osim mene i njih, na put su još krenuli Mecger, garnizonski štabski lekar i nekoliko službenika nemačkog ureda za rad u Zagrebu…

U Sisku sam doživeo već opisanu scenu na železničkoj stanici. Lekara sam poslao da pogleda vagone izbliza. Sam nisam prišao nijednom vagonu…

Posle svega smo se uputili u koncentracioni logor koji je bio smešten u jednoj fabrici. Užasna slika. Malo muškaraca, mnogo žena i dece slabo odevene, kojima je postelja bila hladni kamen. Goli kosturi… Komandant logora dripac. Ignorisao sam ga. Svojoj ustaškoj pratnji sam rekao: ‚Kad čovek ovo vidi, on može samo da pljune… samo da pljune, moja gospodo!’

I najstrašnije: u jednoj prostoriji, duž zida, na retko nabacanoj slami, svakako zbog moje ‚inspekcije’, oko pedesetoro gole dece, delom već mrtve, delom na izdisaju! Ne treba zaboraviti da su koncentracione logore pronašli Britanci u Burskom ratu. Ali ova staništa groze u Hrvatskoj, pod poglavnikom koga smo mi ustoličili, vrhunac su užasa.

Najgore, međutim, treba da je u Jasenovcu, u koji običan smrtnik ne sme ni da priviri…

Preko tumača ja sam razgovarao sa nekima od ovih sirotana, pružio im ruku i mnogi od njih su, najverovatnije odmah pa mojoj poseti, mogli da odu kući, gde su sigurno zatekli uništeno sve bez izuzetka. Čak i u Nemačkoj zaposleni radnici nalazili su se u rukama ovih razbojnika. Za njih i članove njihovih porodica naredio sam da se smesta puste na slobodu.”

Iz Siska, Glez fon Horstenau se, kako to opisuje u svom dnevniku, odvezao u selo Crkveni Bok na Savi, kuda je, dan pre toga, poslao jedno tenkovsko odeljenje, radi zaštite meštana od ustaša.

„U nesrećno selo”, kaže Horstenau, „upalo je u dva maha po pet stotine baraba… pod komandom dvojice ustaških poručnika i ubili sve one do kojih su stigli, žene silovali i do smrti kinjili, decu pobili. Ja sam video u Savi jedan ženski leš iskopanih očiju i sa komadom drveta uguranog u polni organ… Sirotica najviše da je imala 20 godina kada je dopala šaka ovim nemanima… Na uglu jedne kuće, gladne svinje kidale su leš nekog muškarca. Sve kuće su bili popljačkane…”

Na kraju opisa onoga što je video u Crkvenom Boku, Horstenau je rekao:

„Koliko smo mi dobrog mogli da učinimo ovoj zemlji, da nam to nije bilo zabranjeno, da nismo samo posmatrali kako se neljudski sadisti ‘istutnjavaju’. Tačno je da sam ja uvek dizao svoj glas, ali moja moć je bila mala. Ipak mi je pošlo za rukom da sprečim poneko zlo od inače toliko počinjenih zala…”

Stoji, i dokumentima se potvrđuje, da je Glez fon Horstenau od Pavelića zahtevao da raspusti koncentracione logore i sve zatočenike uputi u Rajh, na rad, budući „da ne može biti ni u čijem interesu da se ljudi večno drže u zatvoru” Postavljajući ovaj zahtev (27. januara 1943.), Glez fon Horstenau je takođe zatražio od Pavelića, da se „u cilju saslušanja i suočenja” stvori mogućnost da se lica zatvorena u koncentracionim logorima privremeno stave na raspolaganje nemačkim policijskim organima. Još u novembru 1941. godine, međutim, kada je dobio pouzdano obaveštenje da su u Jasenovcu” mnoge hiljade građana oslobođene Hrvatske našle svoj užasan kraj”.

Glez fon Horstenau je postavio zahtev da se jedna nemačka komisija pusti u logor. Ali, kaže on u svom dnevniku:

„Samo da bi dobio u vremenu, Kvaternik-junior je sve odugovlačio nedeljama, a u tom razdoblju je, nedaleko od pravog logora, podigao jedno Potemkinovo selo, odlično uređeno, istina za svega 1400 ljudi, u koje je smestio iz okoline pozajmljene uhapšenike izvanredno dobrog izgleda. Čak se i naivnom Kašeu učinio sumnjivim izveštaj o poseti logoru. U pravi logor nije nikada kročila nijedna nemačka noga. Prodor u logor mogao je biti izvršen samo uz pomoć tenkova… Tamo se, pod komandom naročito divljačkog Luburića, jednog između onih studenata-danguba u emigraciji, formirala grupa od drugih hiljadu ustaša, koja navodno nikom nije bila direktno podređena i koja je na nečuven način terorisala čitavu okolinu, organizujući krvave akcije kad joj se to samo prohtelo.”

O Crkvenom Boku, Glez fon Horstenau je u dnevniku zapisao i sledeće redove:

„Nije naodmet zapisati da su se pljačkaši i ubice nevinih u selu Crkveni Bok, hteli da prikažu kao nekakvi kulturtregeri. Oni su iz logora Jasenovac doveli u selo nekih dvadesetak Hercegovaca, muškaraca i žena, izbeglica, i predstavili ih kao nove doseljenike. Ja sam naredio da mi se oni pokažu i pri tom sam na njihovom desnom krilu otkrio četiri Jevrejina, koji su mi na odličnom nemačkom jeziku iskreno rekli da su iz Osijeka i da u Jasenovcu obavljaju dužnost kočijaša … Na to sam zapovedio da se cela grupa vrati tamo odakle je i došla. Moji ustaški pratioci gledali su u mene delom posramljeno, a delom drsko i izjavili su na povratku mom čestitom (ađutantu) Mecgeru, koji je sedeo do njih, da su njihove metode prema pravoslavcima jedino ispravne. Pri tom nisu propustili da naprave zlobne primedbe na račun nemačke odgovornosti za slične slučajeve. Na žalost, takvih slučajeva je bezbrojno mnogo …”

Kako to pokazuje takozvana „Siva knjiga”, objavljena u Zagrebu u leto 1942. godine i na nemačkom jeziku, Pavelićeva vlada pokušala je da stvori utisak da za sve zločine koji su se desili od 15. aprila 1941. pa nadalje glavna krivica pada na četnike i njihove vođe. Nemačke službe, međutim, bile su drukčijeg mišljenja. Posebno Služba sigurnosti Rajha, koja je imala vrlo jaku obaveštajnu mrežu na celoj teritoriji NDH. (Njeni saradnici dostavili su na stotine izveštaja o ustaškim zločinima nad Srbima, ne pateći pri tom od emocionalnog preterivanja.

Jedan od tih, do u detalje preciznih izveštaja, odnosi se na poznate tragične događaje u Glini, u leto 1941. godine, koji je često citiran u svetskoj literaturi.) To se najbolje vidi iz jednog referata sastavljenog 17. 2. 1942. specijalno za rajhsfirera Hajnriha Himlera, u kojem je, između ostalog, zauzet stav da su ustaše glavni krivci što je partizanski rat u NDH uzeo toliko maha i uspeo da uhvati jak koren u svim delovima zemlje.

„Kao najglavniji uzrok rasplamsavanja aktivnosti bandi”, podvlači se u tom referatu, „moraju se označiti zločini koje su ustaški odredi izvršili u hrvatskom prostoru nad pravoslavnim stanovništvom. Ustaški odredi svoja nedela nisu počinili na bestijalan način samo nad muškim i za vojsku sposobnim pravoslavcima, već naročito i nad nemoćnim starcima, ženama i decom. Broj pravoslavaca koje su Hrvati (!) masakrirali i na sadistički način kinjili do smrti, iznosi oko 300 hiljada. Zbog ovih zločina mnogobrojni pravoslavci su prebegli preko granice u preostali deo Srbije i oni su svojim kazivanjima izazvali veliko uzbuđenje kod srpskog stanovništva”.

U referatu je dodirnuto i pitanje prinudnog pokrštavanja Srba. Rečeno je da ono takođe u znatnoj meri utiče na zaoštravanje situacije, i to utoliko više što se ono sprovodi uz primenu terora i proterivanja iz zemlje. Sama katolička crkva, istaknuto je, forsirala je ustaške zločine već i tim što se u svojim akcijama pokrštavanja njima služila.

U zaključku, u referatu je rečeno da se, s obzirom na sve okolnosti, a posebno zbog novih ustaških zločina, može preporučivati samo jedno – radikalna promena kursa prema ustaškom režimu. Njemu ne bi smela biti dopuštena neograničena sloboda dejstva, naročito u bosanskom ustaničkom području, već bi sva vlast imala da pređe u ruke nemačke vojske.[27]


Ernst Oto Fik (Ernst Otto Fick), SS Brigadeführer

6−700.000 (politički) drukčije nastrojenih odveli u koncentracione logore i „zaklali„ na balkanski način

SS brigade-firer i general-major SS trupa Ernst Fik (Fick)

Kulmbahu (Plasenburgu) 16. 3. 44.

SS rajhsfireru

Hajnrihu Himleru

Berlin

Princa Albrehta ulica 8

Rajhsfireru!

Prema usmenom saopštenju esesovca Bajera (Bayer), političkog vođe u komandi V SS brdskog korpusa, stanje na hrvatskom delu Balkanskog poluostrva je sledeće:

1.       Partijske trupe-ustaše su nastrojene katolički, nedisciplinovane su, sa slabom obukom, u pogledu borbenosti delimično nepouzdane, a poznate su i po tome što su oko 6−700.000 (politički) drukčije nastrojenih odveli u koncentracione logore i „zaklali” na balkanski način. Bore se protiv četnika i partizana. Sebe smatraju esesovcima.

2.      Oružane snage NDH, domobrani, kojih ima oko 200.000, delom smo mi naoružali, no njihova borbena vrednost sasvim je neznatna…

Uvek veran, sa pozdravom hajl Hitler!

Fink, s. r. [28]


Karlhajnc Dešner (Karlheinz Deschner), njemački pisac

Za njih nije bio greh ubiti sedmogodišnje dete ako je protiv ustaškog zakona

„Srbi su postali materijal za klaonicu. U skladu sa tom doktrinom, ustaše su provodile akcije protiv Srba, naroda najvišeg kulturnog dometa na Balkanu ali i nekatoličke vjere. Katolike su sa crkvenih predikaonica podstrekivali da ubijaju pravoslavne Srbe. U tom su naročito prednjačili franjevci, čiji manastiri služe kao ustaška sastajališta. Nadalje treba istaći da je od stanovništva koje je brojalo ukupno tri miliona pravoslavaca… ubijeno više od 600.000 ljudi.”[29]

Rimsko papstvo je kroz ratove i prevare postalo veliko, kroz ratove i prevare veliko i ostalo.

U 20. veku je odlučujuće podsticalo i podržalo sve fašističke države a najviše je podržalo najstrašniji zločinački režim Ante Pavelića. Najpovlašćeniji i najgori zločinac bio je Ante Pavelić u tadašnjoj Jugoslaviji.

Za Pavelića Dešner kaže:

„Ovaj bivši advokat iz Zagreba je 30-ih godina boravio u Italiji sa svojom bandom. Nalogodavac je ubistva kralja Aleksandra 1934. u Marseju, pritom je stradao i francuski ministar.

Dve godine kasnije je u svom pismu „slavio” Hitlera kao najvećeg i najboljeg nemačkog sina, onda je 1941. dobio novac i oružje od Musolinija i tako bio pripremljen za nemački napad na Jugoslaviju.

Kao apsolutni despot vladao je Pavelić u takozvanoj nezavisnoj Hrvatskoj, nad 3 miliona katoličkih Hrvata, 2 miliona pravoslavnih Srba, 500 hiljada bosanskih muslimana, kao i ostalim manjinama. Tada je njegova država rasparčana, prvenstveno pripala Italijanima.

Bio je i dva puta osuđivan od strane Jugoslavije i Francuske za dvostruko ubistvo u Marseju na smrtnu kaznu.

Ipak je od pape Pija Dvanaestog na poseban slavljenički način dočekan i blagoslovljen.

Najveći fašistički saučesnik ga je ispratio poželevši mu „sve najbolje u daljem radu”.

Nakon toga kreću katolički masakri, oni iz srednjeg veka nisu ni približno tako stravični…

299 srpskih pravoslavnih crkava je u nezavisnoj Hrvatskoj opljačkano, uništeno ili pretvoreno u javne toalete.

240 hiljada pravoslavnih Srba je na silu prekršeno u katolike, a otprilike 750 hiljada pravoslavnih Srba ubijeno.

Masovno su streljani, ubijani sekirama, bacani u jame, reke i more.

Masakrirali su ih u takozvanim „božijim kućama”, 2.000 ljudi u crkvi Glina. Kasnije su tamo pronađena deca nabijena na kolac sa sleđenim bolom na licima.

Srbi su mučeni najčešće prilikom noćnih orgija, odsecani su im grkljani, nabijani na kolac, komadani kao u kasapnici. Vadili su im oči, sekli uši, noseve i to na živo. Sahranjivani su živi, odsecane im glave, davili su ih i stavljali na krst.

Italijani su fotografisali Pavelića koji je nosio oko vrata lanac napravljen od ljudskih očiju i jezika.

Pet vladika i najmanje 300 srpskih sveštenika su ubili na najbrutalniji način. Kao popa Branka Dobrosavljevića kome su kosu i bradu iščupali i odrali kožu, izvadili oči, sve to dok su njegovog malog sina pred njim sekli na komade. 81-godišnjem svešteniku Platonu iz Banja Luke su stavili potkovice kao konju i razbili glavu, a onda zapalili grudi.

U Zagrebu, u rezidenciji Stepinca su mučili pravoslavnog mitropolita Dositeja do ludila.

Katolički masakri su toliko bili strašni da su i italijanski fašisti bili šokirani. Čak su i Nemci protestovali, diplomate, generali, SS-oficiri…

Ovaj režim je od početka do kraja bio katolički režim usko povezan sa rimokatoličkom crkvom. Diktator Pavelić je za Stepinca bio jedan odani katolik. Papa Pije ga je zvao još i „prakticirajući” katolik.

Na stotinama fotografija pojavljuje se sa sveštenicima, bišofima, kaluđerima i časnim sestrama. Crkva mu je vaspitala decu, imao je sopstvenog ispovednika i u svojoj palati kapelu. Mnogo sveštenika je pripadalo njegovoj partiji takozvane ustaše, koji su se stalno pozivali na Boga, crkvu, religiju, papu… bišopi i sveštenici su bili u parlamentu ili su služili kao oficiri.

Polagali su zakletvu pomoću noža i pištolja (sa tri razdvojena prsta, svedoči fotografija). Jezuite, ali više franciskaneri su predvodili naoružane bande koje su ubijale. Organizovali su masakre „dole Srbi”. Izjašnjavali su se da je došlo vreme za revolvere i oružje. Za njih nije bio greh ubiti sedmogodišnje dete ako je protiv ustaškog zakona.[30]


Herman Nojbaher (Hermann Neubacher), Hitlerov opunomoćenik za Balkan

Procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750 000

Dr. Herman Nojbaher, Hitlerov opunomoćenik za Balkan, 1943. godine je počeo da se intenzivnije bavi srpskim pitanjem i pokušao da spriječi ustaške pokolje pravoslavnih Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. U svojim memoarima, za ustaške pokolje Srba kaže:

Recept za provoslavne, koji je primenio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: „Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre!” Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo.

Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba uključujući bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750 000.

Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaj o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio:

„I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika!”[31]


Ladislav Hori i Martin Brosat (Ladislaus Hory)[32]i (Martin Broszat),[33]

Hrvatska ustaška država 1941 1945.  

„… Policijsko-državno-„fašistički” karakter režima, koji je posebno jasno dolazio do izražaja u institucionalnoj vezi između ustaša i policije, manifestovao se od samog početka i u materijalnom sadržaju zakonodavstva, od kojeg treba spomenuti nekoliko važnih oblasti „novog poretka” u skraćenom pregledu.

Već na sam dan formiranja vlade (17. 04. 1941), Pavelić je dao da se objavi zakonski dekret „Za zaštitu naroda i države”, kojim je na početak uzimanja vlasti stavio proglašenje vanrednog stanja. Zakon od 17. aprila sastojao se faktično samo od jednog lakonskog i uopštenog pasusa:

„Ko povredi ili je povredio čast i životni interes hrvatskog naroda i ko svejedno na koji način ugrozi postojanje Nezavisne Države Hrvatske ili državni autoritet, kriv je, čak i ako delo ostane samo pokušaj, za veleizdaju… [i] biće kažnjen smrću.”

Suđenje po ovom zakonu trebalo je da se obavlja slično kao kod austrougarskih prekih vojnih sudova, prema postupku koji je važio pre 1918. Isto tako, ustaška država poslužila se, ne ženirajući se, i onim odredbama za zaštitu države, koje je doneo kralj Aleksandar u svrhu osiguranja svoje autoritativne kraljevske diktature u jednom posebnom krivičnom zakonu od 27. januara 1929. Odredbom od 5. maja 1941, Pavelićeva vlada je uglavnom samo uskladila tekst starog zakona sa novom situacijom, stavljajući „Poglavnik” umesto „Kralj”, „Nezavisna Država Hrvatska” umesto „Kraljevina Jugoslavija” itd. Korišćenje ovog zakona za primer bilo je naročito groteskno, jer je upravo protiv njega bio okrenut čitav „patos” ustaškog pokreta. Pretnju kaznom protiv svih težnji za separacijom od Jugoslavije, sadržanu u zakonu kralja Aleksandra, preuzeo je novi zakonodavac, koji je svoju egzistenciju imao da zahvali upravo separaciji, tako bestidno, da je sada u istim paragrafima umesto pokušaja separacije, namera spajanja (Hrvatske) sa nekim drugim delom zemlje (Jugoslavije) stavljena pod pretnju veleizdaje.

U okviru zakonskih mera za zaštitu javne sigurnosti dublji značaj dobilo je postavljanje stajaćih i mobilnih prekih sudova, pošto su time ovi praktično postali domen ustaške milicije i bili izvučeni ispod kontrole redovnih krivičnih i upravnih sudova, tim pre što je za ustaše kao za Himlerov SS u Nemačkoj osnovano posebno ustaško disciplinsko i krivično sudstvo.

Slanje u koncentracione logore stajalo je potpuno van sudstva. Ono je zvanično regulisano dekretnim zakonom od 26. novembra 1941. U zakonu je neuvijeno izrečeno da se pri deportaciji u koncentracione i radne logore radi o preventivnoj meri protiv „nepoželjnih osoba”, koje su opasne za javni red i sigurnost i koje bi mogle da ugroze mir hrvatskog naroda i dostignuća oslobodilačke borbe hrvatskog ustaškog pokreta. Kao trajanje internacije bilo je predviđeno najkraće vreme od tri meseca, a najduže od tri godine.

Upravni i samoupravni organi, kao i službe ustaške organizacije bili su obavezni da prijave sve „nepoželjne i opasne osobe”. Ustaška Nadzorna Služba, odn. (do novembra 1942) njoj potčinjena ustaška policija, dobila je, kao što je već spomenuto, isključivu nadležnost za slanje u koncentracione logore „i punomoć” da osniva logore na raznim mestima Nezavisne Države Hrvatske”. U zakonu je izričito stajalo:

„Protiv odluke ustaške policije o slanju na prisilni boravak ne postoji pravno sredstvo, niti mogućnost žalbe upravnom sudu”.

[…]

Dolazak ustaša na vlast pospešio je pojavu katoličkog misionarskog fanatizma, naročito među nižim klerom, franjevcima i aktivističkim katoličkim organizacijama. Nepodeljena narodnjačka i crkvena katolička egocentričnost, stopljene u popularnoj hrvatskoj nacionalnoj ideologiji, projektovale su sliku ponovo ustale „svete Hrvatske”, koja mačem i pokrštavanjem ima da širi slavu Božju i katoličke hrvatske nacije. Stara Starčevićeva deviza „Bog i Hrvati” doživela je višestruko vaskrsnuće. „Kristus i ustaše, Kristus i Hrvati”, pisale su katoličke novine „Nedelja” 6. juna 1941, „marširaju zajedno kroz istoriju”. Nova „ustaška Hrvatska” pripadaće „Kristu i nama i nikom više”. U popularnim crkveno-katoličkim listovima i u propovedima krojena je slika jedne katoličke Božje države, u kojoj su ustaše figurisale kao viteški red:

„Nad našom novom, mladom i slobodnom Hrvatskom pojavila se slika devičanske Bogorodice kao znak na nebu. Devica dolazi da poseti svoju Hrvatsku. Ona će u svoj majčinski plašt zaviti mladu novorođenu Hrvatsku, upravo za hiljadugodišnji jubilej katolicizma u Hrvatskoj. Ona ponovo silazi dole na zastavi naše slobode, da zauzme svoje staro mesto… Hrvatska iz starih vremena, Božja i Marijina, vaskrsnula je”…”[34]


Edmond Paris, francuski istoričar

Blagoslov zločinima 

„Ozloglašeni Poglavnik, obraćajući se ustaškoj vojsci u Zagrebu, izgovorio je sledeće užasne reči: „Dobar ustaša je onaj koji ume nožem da izvadi dete iz majčine utrobe”.

Prema listu Nedelja (6. jun 1941) u kojem je objavljen članak pod naslovom „Hrist i Hrvatska”, očigledno je kako je katolička štampa reagovala i zato je vrlo poučno pročitati sledeći odlomak:

„Hrist i Ustaše, Hrist i Hrvati, zajedno marširaju kroz istoriju. Od prvog dana svog nastanka ustaški pokret bori se za pobedu Hristovih principa, za pobedu pravde, slobode i istine. Naš Sveti Spasitelj pomoći će nam u budućnosti kao što nam je pomagao i do sada. Zato će nova ustaška Hrvatska biti Hristova, vaša, i ničija više”.[35]

Veliki deo hrvatskog katoličkog klera bio je obuzet ovim neverovatnim zanosom. Biskupi i obični fratri nadmetali su se u fanatizmu. Bili su brojni oni koji su, kao kurat ogulinski, Ivan Mikan, postali zaklete ustaše još pre rata, i koji su putovali po zemlji šireći svoju političko-religioznu ideologiju. Mikan je potpuno zaslužio hvalospev koji se pojavio u štampi: „Od svog dolaska u Ogulin on je sprovodio nacionalnu politiku u istinskom ustaškom duhu”.[36]

Reči francuskog autora Žana Husara (Jean Hussard) sadrže ove izazovne primedbe: „Niži kler ne samo da je tolerisao ove masakre već je vrlo često i učestvovao u njima. Mladi fratri prijavljivali su se sa puškom u ruci. Postoji li iko ko veruje da religiozni misticizam, bez obzira koliko je ekstreman i primitivan, može biti udružen sa ubistvima?”

Ipak, izgleda da su se ove stvari prilično dopunjavale, ne samo među nižim klerom već takođe, i pre svega, među onima na visokim mestima u crkvenoj hijerarhiji. Nadbiskup Ivan Šarić hvalio je (u svom članku u Katoličkom tjedniku) upotrebu revolucionarnih metoda u ime istine, pravde i časti, i izjavio je „da je glupo i nedostojno da sledbenici Hrista misle da se borba protiv zla može izvesti otmeno, u rukavicama‚[37]

Nije bilo mogućno dati veću slobodu ubicama i mučiteljima. Ovaj prelat pokazao je svoj „hrišćanski duh” u mnogim prilikama kao na primer, kada ga je katolkinja, supruga dr Dušana Jeftovića, molila da interveniše za njenog supruga koga su uhapsile ustaše. Njegova Svetost Šarić odgovorio je da, pošto je Jeftović Srbin, veoma žali što ne može da pomogne. Tako je jedan čovek mučen a zatim i ubijen u zagrebačkom zatvoru. Prema tome, „Veliki krst sa zvezdom” kojim je Pavelić odlikovao ovog svetog čoveka, Šarića, bio je više nego zaslužen kao i laskavo obrazloženje odlikovanja:

„Nadbiskupu bosanskom, za njegov ustaški duh i za rad u crkvi i u narodu”.[38] A u Katoličkom tjedniku, u tekstu Njegove Svetosti Šarića, može se primetiti sa kakvom se pobožnom revnošću opravdava genocid: „Naravno, veoma je teško onima koji plaćaju cenu i koji osećaju teret ovih poslova. Svi smo ljudi. Svi smo mi najosetljiviji na stvari koje se tiču naše kože, naše egzistencije i naših porodica. Takve tragedije najviše bole. To su stvari koje razdiru živo meso. Srca drhte, oči se pune suzama, uzdasi i kletve silaze sa usana… Ali to nije politika. Ona zahteva, zbog opšteg dobra i društvenog interesa, krutu, brutalnu i gvozdenu disciplinu. Ljudi vladaju i snose odgovornost. To se ne odnosi na pojedinca.

Niti se to odnosi na našu religioznu i katoličku savest. Mi imamo posebnu oblast delovanja, oblast koja je mala i privatna. Za nju smo odgovorni isključivo… Bogu i našoj hrišćanskoj savesti”.[39]

Izgleda da terorizam, masakri i mučenja nisu interesovali katoličku Crkvu kao ni savest njenih vernika. Takve stvari nalazile su se iza granice njihove „oblasti delovanja” pa je, kao svedocima mnogih užasa, njihova jedina dužnost bila da kažu Amin.

Njegova Svetost Pavao Jesih nije bio manje jasan. Kao poglavar grupe Katoličke akcije, uputio je poklone i čestitke Anti Paveliću u ime svih ogranaka različitih organizacija a značajan odjek imale su njegove posebno začinjene reči:

„Imamo sve razloge da smatramo da Gospod pruža svoju pomoć tebi koji uspešno čistiš naše novo hrišćansko polje u Hrvatskoj. Vođeni Hristovim duhom i ustaškim principima sada smo spremni za svaku bitkuuodbrani naše voljene Hrvatske.”[40]

Tako ohrabrenom, blagosiljanom i raspaljenom rečima najviših crkvenih ličnosti, Poglavniku je preostalo samo da udvostruči svoje napore u procesu „čišćenja” koji je započeo. U suštini, praktično su svi (uključujući Vatikan) znali za masakre, ali ipak niko ništa nije preduzeo niti je izgledalo da to ikoga zaista brine.[41]


Mario Roata (Mario Roatta), glavnokomandujući italijanskih okupacionih trupa u Jugoslaviji

Započeše u velikom opsegu utamanjenje srpsko-pravoslavnog stanovništva

Armijski general Mario Roata, komandant italijanske II armije, u svojim opisima ratovanja i komandovanja osvrnuo se i na „Hrvatsku”, gde je takođe bio na službi.

… U osmom poglavlju knjige koja nosi naslov „Borba na Balkanu i njene posledice”, piše gen. Roa ga kako su „ustaše” preuzele od Osovine vlast, pa onda nastavi:

„I oni, formirani u jednu redovnu ‚miliciju’, ili sakupljeni u slučajne bande, ‚ustaše’, preuzeše skoro smesta ‚rasnu’ borbu u ime hrvatske rase i, kao što govorahu, u ime katoličke vere, da bi od nove države načinili jedan potpuno homogen kompleks. I dok se nisu obzirali na brojno stanovništvo muslimanske veroispovesti (što dokazuje da im je malo bilo stalo do verskog pitanja), započeše u velikom opsegu utamanjenje srpsko-pravoslavnog stanovništva (koje su očigledno identifikovali sa vladajućim delom ranije Kraljevine Jugoslavije), i Jevreja koji su bili mnogo imućniji.

‚Utamanjenje’ (iskorenjivanje, uništenje, italijanski sterminio), jer kampanja o kojoj se govori beše karakterizovana ubistvima desetina hiljada lica, podrazumevajući tu starce, žene i decu, dok su druge desetine hiljada individua u tobožnjim logorima internirana pustili da uginu od iscrpljenja i muka”. Za „logore” umeće rečenicu: „Načinjeni od napuštenih pustopoljina, bez ikakve zaštite, okruženi žicama ili pojasevima straža.”[42]

„Italijanske trupe (II armija) nisu mogle da ravnodušno pomažu te ekscese, ako ni zbog čega drugog a ono zbog svojih krajnje humanih osećanja. I zato su smesta intervenisali tamo gde su se našli (jer ispočetka okupirali bili samo jedan deo hrvatske teritorije iz svoje nadležnosti). A septembra 1941, čim je vlada u Rimu odobrila predlog komande armije, pristupiše okupaciji označene teritorije i preuzeše svuda civilne vlasti.

Armija je na taj način spasla živote brojnog srpsko-pravoslavnog stanovništva (njene starešine su izračunali da ih je spašeno oko 600 hiljada).’’[43]

General Roata produžuje dalje:

Armija „je primila sem toga pod svoju zaštitu nekoliko hiljada Jevreja pobeglih iz Zagreba i iz hrvatskih predela okupiranih od nemačkih trupa i nekoliko stotina Poljaka koji su u svoje vreme prebegli bili u Jugoslaviju i koje su Nemci tražili.

Sve je to imalo značajne posledice.

Pre svega ‚ustaše’ (sam pisac to stavlja među navodnike), zadržani u svojoj rasnoj kampanji, što su oni smatrali takođe atentatom na njihov prestiž, preokrenuše se u neprijatelje vojnih italijanskih vlasti (ne toliko protiv civilnih i fašističkih, koje su cenili sa svoje strane).

Njihovo neprijateljstvo se pojača kad, 1942, pokušaše uzalud dva puta da naoružani prodru u predele držane od naših trupa, da bi izvršili nove ekscese i štete stanovništvu. Italijanska komanda zatvori (spreči) njima prilaz postavivši topove i stavljajući do znanja da će bez daljega biti otvorena vatra ako pokušaju da tamo pređu.

I u još težem slučaju komanda armije je dala do znanja vladi u Zagrebu (koja je ispod ruke pomagala ‚ustaše’), da će nastupiti i na zemlji i u vazduhu protiv grada Sarajeva, iako je on bio van demarkacione linije’ italo-nemačke i tu je rezidirao komandant jedne nemačke divizije.

S druge strane naše držanje nam prinese priznanje srpsko-pravoslavnog stanovništva Hrvatske (i, sledstveno, Crne Gore).

„Isti protesti stizahu iz Berlina i Zagreba preko Rima radi Jevreja. Hrvatska vlada, potstaknuta od Rajha, stalno tražaše da im se predaju Jevreji prebegli u italijanske obalne garnizone, koje treba da preda Nemcima.

Italijanska komanda je dala na znanje Rimu da se smatra moralno obaveznim prema Jevrejima u pitanju, iz prostog razloga što ih je prihvatila kad su došli da se stave pod zaštitu naših trupa. Odbijala je da ih prepusti tragičnoj sudbini koja bi ih van svake sumnje stigla da su pali u ruke nemačke ili hrvatske.

Ministarstvo spoljnih poslova u Rimu prihvatilo je, istini za volju, isto gledište.

Tako nijedan Jevrejin nije bio predat od strane italijanskih trupa

u Hrvatskoj svojim progoniteljima.

Ako je, po nesreći, posle Primirja jedan deo rečenih Jevreja pao

možda u ruke zagrebačke vlade ili Nemaca, italijanska vojska nije tu umešana…[44]


Herbert H. Leman (Herbert H. Lehman), Senator, U.S. Senate, New York

Genocid u svom najstrašnijem i najdestruktivnijem obliku su, međutim, doživjeli u periodu 1941-1945, a počinili su ga članovi hrvatskog fašističkog pokreta ustaša…

„Vjekovima je srpski narod stajao na Balkanu na braniku hrišćanstva protiv osvajača i ugnjetača. Kao posljedice tog otpora pretrpjeli su velike gubitke tokom vjekova …

Genocid u svom najstrašnijem i najdestruktivnijem obliku su, međutim, doživjeli u periodu 1941-1945, a počinili su ga članovi hrvatskog fašističkog pokreta ustaša… Masakri izvršeni u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Glini od maja do augusta 1941. godine bez sumnje dio su najmračnijeg poglavlja ljudske izopačenosti u novijoj historiji.”[45]


David Torkvat (David Tornquist), nezavisni pisac

Hrvatski fašistički ustaše klali čitava sela, sakupljali krv svojih žrtava u bureta i pili

„Očigledno je ta kula [u Trogiru] služila kao klanica, a klanje životinja ne bi trebalo da uznemiruje čoveka naviknutog na mesne proizvode. Ali izvesne slučajne asocijacije navedoše nas na nesumljiv dokaz primitivnosti i varvarskih instinkata koji su se ispoljili u ovoj oblasti pre 20 godina, kada su hrvatski fašistički ustaše klali čitava sela, sakupljali krv svojih žrtava u bureta i pili”.[46]


Majkl Lis (Michael Lees), britanski pisac[47]

Ovaj genocid premašuje sve drugo u sjećanju Srba

„Niko nikada neće znati tačan broj ubijenih Srba. Njemački izvori upućuju da se radi o broju od oko 750 000 Srba. Srbi, naravno, tvrde da se radi o mnogo većem broju. Vlada zbrka oko cifara, jer neki izvori se odnose samo na one ubijene u Jasenovcu, a s druge strane postoji veliki broj onih koji su ubijeni u svojim domovima i crkvama i bacani u jame širom zemlje.

Tačan broj je vjerovatno bliži milionu, ali čak i da se radi o „samo” pola miliona, broj je ogroman ako se uzme u obzir da se broj srpskog stanovništva kretao od otprilike 3 miliona na području koje je kontrolirao Pavelić. Ono što je još više upečatljivije od brojki jeste brutalnost metoda koje su ustaše koristili i ubijanje bez razlike da li se radi o starcima, ženama, djeci, samo da bi se ispunila kvota.

Moramo uzeti u obzir da postoji značajan broj Srba koji su živi i danas, a koji su bili svjedoci tog genocida, i još mnogo veći oni čije su porodice bile zahvaćene genocidom. Ovaj genocid premašuje sve drugo u sjećanju Srba.”[48]


Džon Kornvel (John Cornwell), britanski pisac

Zločinački režim katoličke Hrvatske  

Čim je Vermaht ušao u Zagreb, desetog aprila, hrvatskim fašistima je dozvoljeno da proglase nezavisnu Hrvatsku. Narednog dana, Italija i Mađarska (još jedna fašistička država) udružile su snage sa Hitlerom u podeli jugoslovenskog kolača. Dvanaestog aprila, Hitler je izneo plan o podeli Jugoslavije, dajući „arijevski” status nezavisnoj Hrvatskoj pod Antom Pavelićem, koji je čekao razvoj događaja pod pokroviteljstvom Musolinija u Italiji. Pavelićeva grupa, ustaše (od glagola ustati), suprotstavljala se stvaranju južnoslovenskog kraljevstva posle Prvog svetskog rata i planirala je nemire i sabotaže iz sigurnog utočišta Italije: Pavelić je bio taj koji je skovao zaveru za ubistvo kralja Aleksandra 1934. Musolini je dozvolio Paveliću da koristi logore za obuku na udaljenom eolskom ostrvu, kao i pristup Radio Bariju za propagandne emisije preko Jadrana.

To je bila pozadina kampanje terora i istrebljenja koju su sprovodile hrvatske ustaše nad dva miliona srpskih pravoslavnih hrišćana i manjim brojem Jevreja, Cigana i komunista, između 1941. i 1945. Čin „etničkog čišćenja” pre nego što je taj strašni izraz ušao u modu, bio je pokušaj da se stvori „čista” katolička Hrvatska putem prinudnog preobraćanja, deportacija i masovnih istrebljenja. Tako su strašna bila mučenja i ubistva da su čak i okoreli nemački vojnici zabeležili svoj užas. U poređenju sa nedavnim krvoprolićima koja su se u vreme pisanja ove knjige dešavala u Jugoslaviji, Pavelićeva klanja pravoslavnih Srba ostaju jedan od najstrašnijih civilnih masakra poznat u istoriji.

Važnost tih događaja za ovu priču zasniva se na tri činjenice: saznanje Vatikana o zločinima, Pačelijev propust da iskoristi svoje dobre usluge da interveniše i saučesništvo u Konačnom rešenju koje je planirano u severnoj Evropi.

Istorijsko nasleđe koje je opravdavalo stvaranje NDH (Nezavisne države Hrvatske) bilo je kombinacija starih lojalnosti papstvu koja idu unazad hiljadu trista godina, i osećaj goruće mržnje prema Srbima za prošle i sadašnje nepravde.

Hrvatski nacionalisti su gajili mržnju protiv srpske premoći koja ih je isključivala iz profesionalnih službi i jednake mogućnosti u obrazovanju. Srbi su bili krivi, kako su to smatrali Hrvati, što su favorizovali pravoslavnu veru, ohrabrivali šizmu među katolicima i sistematski kolonizovali katolička područja pravoslavnim Srbima.

I Srbi i Hrvati su stavljali znak jednakosti između etničkog i verskog identiteta: pravoslavni Srbi naspram katoličkih Hrvata. U isto vreme, Jevreji u regionu bili su osuđeni na osnovu rasne pripadnosti kao i zbog svojih veza sa komunizmom, slobodnim zidarima i navodnog ohrabrivanja abortusa.

Pačeli je odlučno podržao hrvatski nacionalizam i potvrdio ustaško poimanje istorije, novembra 1939, kada je grupa hrvatskih hodočasnika došla u Rim da se založi za kanonizaciju hrvatskog franjevačkog mučenika Nikole Tavelića. Hrvatski primas, nadbiskup Alojzije Stepinac, predstavljao je hodočasnike i govorio u papinom prisustvu. U svom odgovoru, Pačeli je upotrebio epitet koje je na Hrvate primenio Lav X: „predstraža hrišćanstva” kao da Srbi, pravoslavne vere u staroj šizmi protiv Rima, nisu imali pravo da sebe nazivaju hrišćanima. „Nada u bolju budućnost izgleda da vam se smeši”, rekao im je Pačeli u obraćanju punom strašne ironije, „budućnost u kojoj će odnosi između Crkve i države u vašoj zemlji biti sređeni na skladan način u korist i jednog i drugog”.[49]

Granice nove države obuhvatale su Hrvatsku, Slavoniju, Bosnu, Hercegovinu i veliki deo Dalmacije. Od 6.700.000 sveukupnog broja stanovništva, 3,300.000 su bili Hrvati (inače katolici), 2.200.000 Srbi pravoslavci, 750.000 muslimani, 70.000 protestanti i nekih 45.000 Jevreja. Postojanje protestantske nemačke manjine nije predstavljalo problem za ustaško vođstvo, niti, što je bilo neobično, velika enklava muslimana. Ali pravoslavni Srbi su bili suočeni sa „radikalnim rešenjem”, kao i Jevreji koji su odmah označeni za odstranjivanje.

Dvadeset i petog aprila 1941, Pavelić je doneo ukaz da se zabranjuju sva privatna i javna izdanja na ćiriličnom pismu (koje koriste pravoslavni Srbi). U maju, objavljeni su antisemitski zakoni u kojima se o Jevrejima govorilo na rasistički način, između ostalog i zabranom da se žene arijevkama. U njima je bila pokrenuta „arijanizacija” birokratije, profesija i jevrejskog kapitala. Istog meseca, prvi Jevreji su deportovani iz Zagreba u koncentracioni logor u Danici.[50] U junu, zatvorene su osnovne škole i predškolske ustanove pravoslavnih Srba.

U ovoj za Srbe opasnoj, novoj situaciji, postavilo se pitanje: ukoliko život zbog toga što je neko pravoslavac postane neizdržljiv, zašto ne preći u katoličanstvo? Nekoliko nedelja po osnivanju hrvatske države, katolički župnici su počeli da prizivaju pravoslavne Srbe u Katoličku crkvu. Međutim, četrnaestog jula 1941, očekujući selektivnu politiku preobraćanja i njen krajnji cilj genocid, hrvatsko Ministarstvo pravde obavestilo je biskupe da „hrvatska vlada ne namerava da prihvati u Katoličku crkvu sveštenike ili učitelje ili, rečju, bilo koga od intelektualaca uključujući tu bogate pravoslavne trgovce i zanatlije pošto će određene naredbe u vezi sa njima biti donete kasnije, i takođe kako oni ne bi naškodili ugledu katoličanastva”.[51] Neizgovorena sudbina ovih pravoslavnih Srba, unapred odbačenih iz budućeg programa prisilnog preobraćanja, bila je deportacija i uništenje. Ali u ludačkom krvoproliću koje je usledilo, čak ni katoličko pokrštenje nije moglo da obezbedi imunitet.

Od početka, javne delatnosti i stavovi u vezi sa etničkim čišćenjem i antisemitskim programom bili su dobro poznati katoličkom episkopatu i Katoličkoj akciji, laičkim organizacijama koje je Pačeli tako snažno podržavao kao papski nuncije u Nemačkoj i kao kardinal državni sekretar. Ove rasističke i antisemitske mere bile su takođe poznate i Svetoj Stolici, pa time i Pačeliju, u trenutku kada je pozdravljao Pavelića u Vatikanu. Ova dela bila su poznata, štaviše, baš u trenutku kada su tajne diplomatske veze bile uspostavljene između Hrvatske i Svete Stolice. Središna odlika ovog u suštini verskog rata bila je prisvajanje ispražnjenih ili otetih pravoslavnih crkava od hrvatskih katolika. O tom problemu se raspravljalo u Kuriji i dogovorena su pravila ponašanja.

Ali od samog početka bilo je i drugih zločina o kojima su se vesti širile brzo od usta do usta.[52] Uskoro je bilo jasno, da Pavelić nije baš slika i prilika Himlera i Hajdriha, pošto nije imao njihovu hladnokrvnu sklonost za birokratiju sistematskog masovnog ubijanja; ali ustaško rukovodstvo je krenulo u masakre sa surovim i nasumičnim varvarizmom koji teško da ima premca u istoriji.

Od italijanskog pisca Karla Falkonija naručeno je početkom šezdesetih da napiše priču o hrvatskom masakru Srba, Jevreja i drugih. Njegova istraživanja u odgovarajućim jugoslovenskim arhivima i onome što je bilo dostupno u vatikanskim izvorima u to vreme bila su mučna.[53] On je otkrio sledeće primere široko rasprostranjenih zločina izvršenih u Hrvatskoj, počev od proleća 1941.

Dvadeset osmog aprila, jedna grupa ustaša napala je šest sela u okrugu Bjelovara i odvela 250 muškaraca, uključujući i učitelja i pravoslavnog sveštenika. Žrtve su morale da iskopaju jarak, a onda su vezane žicom i žive zakopane.

Nekoliko dana kasnije, u Otočcu*, ustaše su skupile 331 Srbina, zajedno sa lokalnim sveštenikom i njegovim sinom. Ponovo su žrtve morale da iskopaju svoje vlastite grobove, pre nego što su ih pobili sekirama. Izvršioci ovog zločina sačuvali su sveštenika i njegovog sina do kraja. Sveštenik je morao da očita molitvu za umiruće, dok je njegov sin raskomadan. Onda su sveštenika mučili, čupali mu kosu i bradu, iskopali mu oči. Konačno su ga živog odrali.

Četrnaestog maja, u mestu Glini, stotine Srba je dovedeno u crkvu kako bi prisustvovali obaveznoj službi zahvalnosti za stvaranje NDH. Kad su Srbi ušli u crkvu, grupa ustaša je ušla sa sekirama i noževima. Zatražili su od svih prisutnih da pokažu potvrde o pokrštavanju.

Samo dvoje je imalo tražene dokumente i oni su bili oslobođeni. Vrata crkve su zatim bila zatvorena i ostali su iskasapljeni.

Četiri dana nakon masakra u Glini, Pavelić, takozvani Poglavnik, otišao je u Rim da potpiše (pod pritiskom Hitlera) državni ugovor sa Musolinijem, koji je davao Italiji pravo da uzme hrvatske okruge i gradove na dalmatinskoj obali. Tokom te iste posete, Pavelić je imao audijenciju „odanosti” kod Pija XII u Vatikanu, i Nezavisna država Hrvatska je de facto priznata od Svete Stolice. Opat Ramiro Markone, iz benediktinskog samostana Monteverdine, odmah je naimenovan za apostolskog legata u Zagrebu. Nema dokaza da su Pačeli ili Državni sekretarijat znali za zločine koji su već počeli u Hrvatskoj u proleće 1941.

Jasno je da je brzo de facto priznanje (u toku rata Vatikan je izbegavao priznavanje novih država) dugovalo više položaju Hrvatske kao bastiona protiv komunizma nego potvrdi njene ubilačke politike. Bez obzira na to, od samog početka se znalo da je Pavelić bio totalitarni diktator, lutka u rukama Hitlera i Musolinija, da je izdao niz rasističkih i antisemitskih zakona, da je bio sklon prisilnom preobraćanju iz pravoslavlja u katoličanstvo. Iznad svega, Pačeli je bio svestan da nova država nije bila, kako je to napisao Džonatan Steinberg, „rezultat herojskog ustanka Naroda Božijeg, već spoljne intervencije”. Nezavisna država Hrvatska, kao što je poznato u celom svetu, bila je posledica snažnog i nezakonitog Hitlerovog i Musolinijevog napada i aneksije Kraljevine Jugoslavije (koja je imala zvanične diplomatske veze sa Vatikanom). Tu je sad bio Pačeli koji je držao Pavelićevu ruku i davao mu svoj papski blagoslov.

Proći će vreme dok Sveta Stolica ne sazna za zločine. Ali detalji o masakrima Srba i praktična eliminacija Jevreja i Cigana bila je poznata od početka, a i kasnije, hrvatskom katoličkom sveštenstvu i episkopatu. Zaista, sveštenici su često u tome vodili glavnu reč.[54]

Brojke su gotovo neverovatne. Prema poslednjoj pouzdanoj proceni, 487.000 pravoslavnih Srba i 27.000 Cigana masakrirano je između 1941. i 1945, u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Uz to, oko 30.000 od populacije od 45.000 Jevreja bilo je ubijeno; 20.000 do 25.000 u ustaškim logorima smrti i još 7.000 deportovano je u gasne komore.[55]

Kako je bilo moguće da uprkos strogo autoritarnim odnosima sile između papstva i lokalne Crkve odnosu moći na čijem je uspostavljanju Pačeli toliko radio nije bilo pokušaja iz vatikanskog centra da se zaustavi ubijanje, prisilna preobraćanja, otimanje pravoslavnih imanja? Kako je bilo moguće da onda kada su zločini postali opštepoznati unutar Vatikana, kao što će se videti, Pačeli nije odmah i bez okolišanja odvojio Svetu Stolicu od delovanja ustaša i osudio zločince?

VATIKAN POZNAJE PRILIKE U HRVATSKOJ

Od samog početka, nadbiskup zagrebački Alojzije Stepinac (čija je beatifikacija u Rimu u toku), u potpunosti se slagao sa opštim ciljevima nove hrvatske države, i radio na tome da je prizna papa. On je lično posetio Pavelića 16. aprila 1941. i slušao dok je novi vođa izjavio da neće „biti tolerantan”, kako je zapisao Stepinac u svom dnevniku, „prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi pošto, kako on vidi stvari, to nije Crkva već politička organizacija”. Zbog toga je Stepinac pomislio da je „Poglavnik bio iskreni katolik”.[56] Istog dana, Stepinac je priredio večeru za Pavelića i vodeće ustaše kako bi proslavio njihov povratak iz izgnanstva. Dvadeset i osmog aprila, na sam dan kada je 250 Srba bilo masakrirano u Bjelovaru, sa katoličkih predikaonica pročitano je Stepinčevo pastirsko pismo u kome su se pozivali sveštenici i vernici da sarađuju sa vođom.

Kako je Stepinac mogao da bude tako naivan i da ne shvati šta je takva saradnja mogla da znači? Početkom juna 1941, nemački generalni opunomoćenik akreditovan u Hrvatskoj, Edmund Glez fon Horstenau, izjavio je da su, prema pouzdanim izveštajima od nemačkih vojnih i civilnih posmatrača, „ustaše pobesnele”.[57] Sledećeg meseca, Glez je izvestio o neprijatnosti koju su imali Nemci kada su sa „šest bataljona pešadije” bespomoćno posmatrali „slepi, krvavi bes ustaša”.

Sveštenici, po pravilu franjevci, rukovodili su masakrima.[58] Mnogi su išli naoružani i sa žarom ubijali. Otac Božidar Bralo, poznat po tome što je stalno nosio mašinku, optužen je da je plesao oko tela 180 masakriranih Srba na Alipašinom mostu. Pojedini franjevci su ubijali, palili kuće, pljačkali sela i pustošili bosansku zemlju, predvodeći ustaške bande. U septembru 1941, italijanski reporter pisao je o franjevcu koga je video južno od Banjaluke, gde predvodi bandu ustaša sa raspećem u rukama.

U Ministarstvu inostranih poslova u Rimu, postoje fotografije zločina: žena sa odsečenim dojkama, iskopanim očima, osakaćenih genitalija; kao i oruđa kasapljenja: noževa, sekira, kuka za meso.[59]

A kakav je bio stav i reakcija italijanskih snaga u regionu? Na neki način sličan reakciji trupa Ujedinjenih nacija u Jugoslavi   ji u nešto skorijoj istoriji (mada sa očiglednim razlikama): bespomoćnost i zaprepašćenost. Ograničena svojim savezništvom sa nacističkom Nemačkom i ratnim prilikama, italijanska vojska je imala ograničenu slobodu delovanja. Pa ipak, procenjuje se da su do prvog jula 1943, Italijani zaštitili 33.464 civila u njihovoj jugoslovenskoj sferi uticaja, od kojih su 2.118 bili Jevreji.[60] Falkone je mislio da je humanost Italijana u tom pogledu možda bila posledica delom pritiska Vatikana, iako on tvrdi da su dokazi „nepotpuni i nejasni”.[61] Široka istraživanja i procene Džonatana Steinberga o italijanskom oklevanju da se angažuju u deportaciji i uništavanju, ne ide u prilog takvoj pretpostavci. U dirljivom rezimeu o složenom fenomenu italijanskog humanizma u Jugoslaviji između 1941. i 1943, Steinberg tvrdi: ,,Dug proces koji je započeo spontanim reakcijama pojedinih mladih oficira u proleće 1941, koji nisu mogli da stoje i gledaju hrvatske koljače kako kolju Srbe i Jevreje, muškarce, žene i decu, završio se 1943, sa nekom vrstom nacionalne zavere da se osujeti mnogo veća i mnogo sistematičnija brutalnost nacističke države… On se zasnivao na izvesnim pretpostavkama o tome šta je značilo biti Italijan.”[62]

Mnogo se govorilo u posleratnom periodu o ličnoj svetosti nadbiskupa Stepinca, hrvatskog katoličkog primasa, i njegovim protestima protiv progona i masakara. Ipak, čak i kad bi se poverovalo u njegovu nevinost u pogledu oprosta ubilačke rasne mržnje, jasno je da su on i episkopat odobrili da se nepoštovanje verske slobode izjednači sa saučesništvom u nasilju. Stepinac je napisao dugačko pismo Paveliću u kome je govorio o nasilnom pokrštavanju i pokoljima, a koje je 1946. pisac Hubert Batler preveo iz prepisa u Zagrebu. Tu se navodi mišljenje njegove braće biskupa, sva sa odobravanjem, zajedno sa pismom katoličkog biskupa Mostara, dr Mišića, kojim se izražava istorijska želja da Hrvatski episkopat odobri masovno preobraćanje u katoličanstvo.

Biskup počinje izjavom da „nikada nismo imali tako povoljnu priliku kao sada da pomognemo Hrvatskoj da spase bezbrojne duše”. On oduševljeno piše o masovnom pokrštavanju. A zatim kaže da odbacuje „uska shvatanja” vlasti koja hvata čak i preobraćenike i „lovi ih kao robove”. On nabraja poznate masakre majki, devojaka i dece ispod osam godina, koji su dovedeni na brdo i „živi bačeni, u duboke provalije”. Onda daje zapanjujuću izjavu: ,,U parohiji Klepca, sedam stotina šizmatika iz susednih sela bilo je zaklano. Potprefekt Mostara, g. Bajić, musliman, javno je izjavio (kao državni činovnik trebalo je da ćuti) da je samo u Ljubinju sedam stotina šizmatika bačeno u jednu jamu.”[63]

Pismo otkriva moralnu poremećenost prisutnu u ponašanju biskupa, koji su iskoristili poraz Jugoslavije od nacista da povećaju svoju moć i da prošire katoličanstvo na Balkanu. Jedan biskup za drugim, odobravaju pokrštavanje, dok priznaju da nema smisla da se čitavi tovari šizmatika bacaju u provalije. Nesposobnost biskupa da se odvoje od režima, da ga osude, da ekskomuniciraju Pavelića i njegove pajtaše, bila je posledica njihove neodlučnosti da propuste mogućnost koju su dobili zahvaljujući „povoljnoj prilici” da izgrade katoličku tvrđavu moći na Balkanu.

Isto oklevanje da se zanemare mogućnosti za ostvarenje katoličke premoći na Istoku, delili su Vatikan i Pačeli. Zaista, to je bilo isto oklevanje da se izgubi jedinstvena mogućnost „evangelistizacije” koja je navela Pačelija 1913-1914, da izvrši pritisak da se potpiše Srpski konkordat u nadi da će time stvoriti uporište latinske crkve u Istočnom hrišćanstvu, bez obzira na moguće posledice i opasnosti.

Pačeli je bio bolje obavešten o situaciji u Hrvatskoj nego o bilo kom drugom području u Evropi, van Italije, tokom Drugog svetskog rata. Njegov apostolski legat Markone, putovao je između Zagreba i Rima kako je hteo, i vojni avioni su mu stavljeni na raspolaganje da putuje u novu Hrvatsku. U međuvremenu, biskupi, od kojih su neki sedeli u hrvatskom saboru, slobodno su opštili sa Vatikanom i mogli su da vrše svoje redovne adlimina posete papi u Rimu.[64] Za vreme tih poseta, pontifeks i odgovarajući članovi Kurije mogli su da se raspitaju o okolnostima u Hrvatskoj, što su oni zasigurno i činili.

Pačeli je imao i dmge privatne načine da se obavesti, među kojima su bile dnevne radio emisije Bi-Bi-Sija. U toku rata, njih je brižljivo pratio i prevodio za papu ambasador Ozborn. Bi-Bi-Si je često slao izveštaje o situaciji u Hrvatskoj, od kojih je tipičan bio onaj od 16. februara 1942: „Najgori zločini se vrše u blizini zagrebačkog nadbiskupa. Krv braće teče kao reka. Pravoslavci se silom pokrštavaju u katoličanstvo i mi ne čujemo glas nadbiskupa koji izražava protest. Umesto toga, izveštava se o njegovom učešću u nacističkim i fašističkim paradama”.[65]

Bujica uputstava hrvatskim biskupima od Kongregacije za Istočne crkve koja brine posebno za katolike istočnog obreda u tom regionu, ukazuje da je Vatikan znao za prisilna pokrštavanja od jula 1941. Dokumenti upućuju na insistiranje Vatikana da budući preobraćenici u katoličanstvo treba da budu odbijeni, ako traže pokrštenje iz pogrešnih razloga. Pogrešni razlozi bili su (dokumenti to podrazumevaju, iako se to ne kaže otvoreno) teror i izbegavanje smrti.

Četrnaestog avgusta, predsednik Jevrejske zajednice Alatrija, pisao je kardinalu Maljoneu, moleći ga u ime hiljada hrvatskih Jevreja, „stanovnika Zagreba i drugih centara u Hrvatskoj koji su bez razloga uhapšeni, lišeni svoga vlasništva i deportovani”. Nastavio je da opisuje kako je šest hiljada Jevreja bačeno na pusto brdovito ostrvo, bez zaštite od nevremena, bez hrane i vode. Svi pokušaji da im se pomogne bili su „zabranjeni od strane hrvatskih vlasti”.[66] U pismu se moli za intervenciju Svete Stolice kod italijanske i hrvatske vlade. Nije zabeležen odgovor ili akcija od Svete Stolice.

Tridesetog avgusta 1941. papski nuncije u Italiji, monsinjor Frančesko Borgonđini Duka, pisao je Maljoneu o neobičnom razgovoru koji je vodio sa hrvatskim kulturnim atašeom u Kvirinalu i sa dva hrvatska franjevca. Oni su govorili o oko 100.000 pravoslavaca pokrštenih u katoličanstvo, i nuncije ih je zapitao o protestima za koje je čuo zbog „progona koje katolici čine pravoslavnima”. Ataše, ,,uz mnogo klimanja glavom od strane sveštenika”, pokušao je da razuveri nuncija u te priče, naglašavajući da „kako papa stalno govori sveštenicima i vernicima, katolici treba da slede učenje našeg Gospoda i da šire veru sredstvima ubeđivanja, a ne nasiljem”.[67]

Sledećeg meseca, Pavelićev specijalni ambasador, otac Kerubin Šegvić, došao je u Rim da vidi šta se govorilo o režimu, kako bi predupredio nepovoljne „glasine”. U svojim odbranaškim memoarima, on se žalio na „nagoveštaje kleveta” koje se čuju u Rimu o Hrvatskoj, i tvrdio da ,,je sve iskrivljeno ili izmišljeno. Napravili su od nas gomilu varvara i kanibala.” Govorio je sa Dovanijem Montinijem (budućim Pavlom VI), koji je „tražio potpuno obaveštenje o događajima u Hrvatskoj. Ja sam sve podrobno ispričao. Slušao je sa velikim zanimanjem i pažnjom. Klevete su stigle do Vatikana i moraju su ubedljivo opovrgnuti.”[68] Tako su zločini ili „klevete” bili opštepoznati u Rimu u leto 1941, a Sveta Stolica je imala kanale kroz koje je Pačeli mogao da proveri i utiče na događaje.

Apostolski delegat, Ramiro Markone, koga je Pačeli izabrao da bude njegov lični predstavnik u Hrvatskoj, bio je amater koji kao da je kroz čitavu ovu krvavu epohu prošao poput mesečara. Šezdesetgodišnji benediktinac nije imao diplomatsko iskustvo i proveo je veći deo svog zrelog života predajući filozofiju na univerzitetu San Anselmo u Rimu. Njegov ambijent je bio samostan i učionica. Vreme u Hrvatskoj uglavnom je proveo učestvujući u ceremonijama, na ručkovima, javnim paradama, slikajući se pored Pavelića. Jasno je bilo da je bio izabran da smiruje i ohrabruje.

Markonijeve diplomatske kolege sa hrvatske strane bili su Nikola Rušinović, doktor medicine, koji je radio u rimskoj bolnici i čovek koji je trebalo da ga zameni, papski komornik u Vatikanu, princ Ervin Lobković (češkog porekla). Ovi aranžmani bili su polutajni pošto je Sveta Stolica još uvek zvanično održavala diplomatske veze sa kraljevskom jugoslovenskom vladom u izbeglištvu.

Marta 1942, uprkos obilju dokaza koji su ukazivali na masovna ubistva, Sveta Stolica je ipak polako uspostavljala službene odnose preko hrvatskih predstavnika. Montini je rekao Rušinoviću:

„Preporučite blagost vašoj vladi i vladinim krugovima i naši odnosi će se sami urediti. Ako se ponašate ispravno, naši odnosi će se sami uobličiti.”[69] Dvadeset i drugog oktobra 1942. Pačeli je primio princa Lobkovića u audijenciju. Prema prinčevim rečima, Pačeli ,,na svoj uobičajeni, dobroćudni način”, rekao je ,,da se nada da će me uskoro primiti u drugom svojstvu.”213

U međuvremenu, krik za pomoć u ime progonjenih Jevreja u Hrvatskoj, poslao je u Svetu Stolicu, Svetski jevrejski kongres i Švajcarsku jevrejsku zajednicu, preko monsinjora Filipa Bernardinija, apostolskog nuncija u Bernu. U povećem edmemoaru, od 17. marta 1942, manje od dva meseca posle Konferencije u Vanzeu na kojoj je skicirano Konačno rešenje, predstavnici pomenutih agencija dokumentovali su progone Jevreja u Nemačkoj, Francuskoj, Rumuniji, Slovačkoj, Mađarskoj i Hrvatskoj. Organizacije su se posebno brinule da papa iskoristi svoj uticaj u poslednje tri zemlje, koje su bile vezane snažnim diplomatskim i crkvenim vezama sa Svetom Stolicom u Slovačkoj, na primer, u to vreme predsednik je bio katolički sveštenik. U delu koji se tiče Hrvatske, kaže se sledeće: „Nekoliko hiljada porodica bilo je ili deportovano na pusto ostrvo u Dalmaciji ili zatvoreno u koncentracionim logorima… svi muškarci Jevreji poslati su u radne logore gde im je dodeljeno da isušuju močvare ili da rade najprljavije poslove, gde su umirali u ogromnom broju. U isto vreme, njihove žene i deca, slati su u drugi logor, gde su takođe, trpeli velike patnje.”[70]

Edmemoar, čiji se rukopis čuva u Cionističkim arhivima u Jerusalimu, objavio je Saul Fridlender u svojoj zbirci dokumenata o Pačeliju i Trećem rajhu. U oktobru 1998, Gerhard Rigner, preživeli potpisnik memoranduma, otkrio je u svojim objavljenim memoarima, Ne jamais désespérer [71] da je Vatikan isključio ovaj dokument iz jedanaest tomova objavljene ratne građe ukazujući da, više od pola veka posle rata, Vatikan još uvek neće da prizna šta je znao o hrvatskim zločinima u ranoj fazi Konačnog rešenja, i kada je to saznao.

Tri šefa u Državnom sekretarijatu Vatikana Maljone, Montini i Tardini ukazivali su neprestano da su svesni protesta i molbi za pomoć, ali njihovi razgovori sa Rušinovićem i Lobkovićem uvek su se svodili, kako je zapazio Falkoni iz dostupne dokumentacije, na nepromenljivi obrazac „simuliranog napada, strpljivog slušanja, velikodušnog popuštanja”.

Na isti način, tajni hrvatski diplomati u Vatikanu bili su više nego zadovoljni načinom na koji su vođena ova unakrsna ispitivanja:

,,Sve sam sredio”, pisao je Rušinović posle jednog takvog sastanka sa Montinijem, „otkrivši neprijateljsku propagandu u istinskom svetlu. Što se tiče koncentracionih logora, rekao sam da bi bilo bolje da o tome dobije obaveštenja od Apostolske delegacije iz Zagreba… Strani novinari su pozvani da posete koncentracione logore… i kada su ih videli, izjavili su da se u logorima sasvim dobro može stanovati i da zadovoljavaju higijenske potrebe.” Na kraju razgovora, kada je Rušinović kazao da sada ima pet miliona katolika u zemlji, Montini je rekao: „Sveti otac će vam pomoći, budite u to uvereni.”[72]

Vatikansko poznavanje pravog stanja stvari u Hrvatskoj početkom 1942, može se čak nazreti iz razgovora koji je Rušinović vodio sa francuskim kardinalom Eženom Tiseranom, slavističkim stručnjakom, a sada bliskim poverenikom Pačelijevim, uprkos njegovoj ranijoj rezervi po pitanju izbora u konklavi. „Znam pouzdano”, rekao je Tiseran hrvatskom predstavniku 6. marta 1942, ,,da sami franjevci, kao na primer otac Simić iz Knina, učestvuju u napadima na pravoslavni narod kako bi uništili Pravoslavnu crkvu. Na isti način uništili ste Pravoslavnu crkvu u Banjaluci. Znam sigurno da su se franjevci u Bosni i Hercegovini užasno ponašali, i to me boli. Takva dela ne bi smeli da čine obrazovani, kulturni, civilizovani ljudi, a kamoli sveštenici.”[73]  Tokom  sledećeg susreta, 27. maja, Tiseran je rekao Rušinoviću daje, prema nemačkim procenama, „350.000 Srba nestalo”, i da ,,u samo jednom logoru ima 20.000 Srba”.[74]

Međutim, što se tiče Pačelija on je i dalje bio raspoložen prema vođama i predstavnicima Pavelićevog režima. Značajan je spisak njegovih audijencija, osim onih već pomenutih. Jula 1941, primio je sto članova hrvatskih policijskih snaga predvođenih šefom zagrebačke policije. Šestog februara 1942, primio je jednu grupu ustaške mladeži koja je bila u poseti Rimu. Pozdravio je jednu drugu grupu predstavnika ustaške mladeži u decembru iste godine.

I tako je 1943, razgovarajući sa Lobkovićem, Pačeli „izrazio svoje zadovoljstvo zbog ličnog pisma koje je primio od našeg Poglavnika (Pavelića)”. Kasnije, tokom razgovora, Pačeli je rekao da je „razočaran da, uprkos svemu, niko ne želi da prizna ko je pravi i glavni neprijatelj Evrope; istinski, zajednički vojni, krstaški pohod protiv boljševizma još nije započeo.[75]

Ali, nije li Hitler započeo upravo takav krstaški pohod u leto 1941? Kroz Pačelijeve okolišne zaključke o komunizmu, nacizmu, Hrvatskoj i katoličkoj evangelizaciji Istoka počinjemo da razumevamo iako ne i da opraštamo njegovo ćutanje o hrvatskim masakrima.[76]


Grof Galeaco Ćano (Galeazzo Ciano), italijanski min. vanjskih poslova

Vidim Pavelića, okruženog njegovim banditima

„Vidim Pavelića, okruženog njegovim banditima.”[77]

„Oblačan i hladan dan. Pavelića prati nekoliko automobila sa ustašama, što njegovom putu daje izgled divljeg zapada…”[78]


TERITORIJALNA LEGIJA KR. KARABINjERA U ANKONI (Ancona) – GRUPA ZADAR

Nastavljaju se represalije ustaša protiv Srba u mjestima preko granice

N 1/123 prot. Pov.od. Zadar, 15. jula 1941 XIX

PREDMET: Vijesti s one strane granice.

i, radi znanja:

Karabinijeri iz Kistanja izvješćuju da se, uz sva naređenja Poglavnika, sve to više nastavljaju represalije ustaša protiv Srba u mjestima preko granice.

Izgleda da je centar te krvave aktivnosti opština Srb, gdje su se desili ovi događaji:

I/ Dana 18. juna ustaše, nakon što su prisilili svećenika Spasu Lavrnju iz Suvaje da siđe iz poštanskog automobila otjerali su ga u šumu i ubili.

II/ Dana 19. juna ustaše su uhapsili Keća Soku, ženu Jovana Keće, Rađenović Milenu ženu Stevana Rađenovića, bivšeg poslanika, Petra Rastovića, Branka Miljuša, Simu Vojvodića, Dušana Ugricu i Mila Desnicu i nakon što su ih zlostavili, ranili su bajonetima u noge Petra Rastovića i Branka Miljuša. Zatim, nakon što su ih još tukli, pustili su Keća Soku, Rađenović Milenu, Desnica Milu i Ugrica Dušana, dok su zatvorili u tamnicu Petra Rastovića, Miljuš Branka i Simu Vojvodića koji su zatim uspjeli da pobjegnu. Zatim su ponovo uhapsili Dušana Ugricu i izvedavši ga u šumu zvanu „Kuk”, povrh Donjeg Lapca, nakon što su ga ubili, baciše ga u ponor.

III/ Dana 20. juna ustaše su uhapsili Danu Batinića, lugara u penziji, i njegovog sina Dušana te su ih strašno tukli. Nakon toga pustili su na slobodu Dušana, a nastavili da tuku oca, koji je od toga umro u ustaškoj Komandi u Srbu. Lješ je potom zakopan u polju koje je vlasništvo Omčikus Milke, nedaleko od kasarne.

IV/ Dana 26 juna, noću dok su spavali, bili su uhapšeni Drago Ožegović Bracin, Mile Grbić Jovanov, Milan Icitović, Ilija Škorić, Milan Vojvodić, Petar Žeželj, Stevan Rajak, Ilija Keća, Vojislav Mileusnić, Ilija Vojvodić, Dušan Ugrica, Stevan Vještica, Sima Kalinić, Dane Ognjenović, Petar Desnica Petrov i Đuro Vojvodić Đurin koji su vezanih ruku i nogu žicom i lancima odnešeni kamionom u šumu zvanu „Kuk”, povrh Donjeg Lapca, te zatim ubijeni  i bačeni u ponor, osim Vojislava Mileusnića, Petra Desnice i Sime Kalinića, koji su uspjeli da pobjegnu.

V/ Dana 27. juna ustaše su uhapsili Pilja Petra, Đuru Jovanića, Davida Medića i Đuru Dimića, svi iz Metka, i druga lica čija su imena nepoznata. Odveli su ih kamionom u šumu zvanu „Kuk” i ubili.

VI/ Dana 1. jula ustaše su zapalili selo Suvaja. U tom je požaru izgorjelo 25 kuća. U tom su selu ustaše ubili žene, djecu i ljude u ukupnom broju oko 300 lica, od ovih je 170 je zakopano u tri jame, a ostali su spaljeni.

Takođe u Suvaji, desilo se je i ovo: Ženi sveštenika Spase Lavrnja, koji je ranije bio ubijen, ustaše su rasporile trbuh izvukavši živo dijete koje su ubili.

Djevojci Angeli Keća zabili su noževe u grudi. Osim toga uhvatili su Zorku Keća koja je bježala iz zapaljene kuće i živu su je bacili u vatru. Od porodice Sava Keća zaklato je i ubijeno 12 osoba, među kojima sedmero djece.

VII/ Dana 2. jula u selu Osredci ustaše su zapalili zapaljivim bombama nekoliko kuća i magaza i ubili Radu Grbića, Jovana Grbića, Iliju Grbića, Dušana Grbića, Stevana, Nikolu i Đorđa Damjanovića, Simu Grbića, Bokan Danila, Zorić Jovana, Peić Smiljanu i Novaković Iliju.

Istoga dana u selu Kruškovača, kod Srba, bila je zaklana porodica Davida Desnice, od četiri člana, zatim žena i služavka Ante Perića kao i Milka Rađenović, Soka Rađenović, Jovanka Rađenović i sin Nikole Rađenovića.

Napokon ustaše su opljačkali sve dućane opštine Srb i privatne stanove izbjeglih porodica te su uzeli stoku.

KAPETAN, PRIVREM. KOMANDANT GRUPE

Umberto  Buonasisi, s.r.[79]


Aleksandar Luzano (Alessandro Lusano), italijanski general

Od hiljadu i nešto duša, u selu više nema nikoga!

Italijani su se zgražali nad zločinima koji su vršili vojnici NDH, ustaše, domobrani i oružnici i ostavili o tome veliki broj dokumenata. Među najpotresnija dokumenta o genocidu nad Srbima spada pismo generala Aleksandra Luzana Musoliniju. On u pismu kaže:

„Duče! Moja bezgranična odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, o nečemu, odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan događaj kojem sam, unazad tri sedmice, lično prisustvovao.

Obilazeći srpska mjesta Stolac, Čapljinu i Ljubinje (između  60 i 130 km sjeverno od Dubrovnika) saznam od naših obavještajnih oficira da su Pavelićeve ustaše počinile zločin u selu Prebilovci, i da će, kada se to pročuje, okolni Srbi ponovno da se uznemire. Nedostaje mi riječi da opišem što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici, zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dijete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumjesna i nevina riječ, to je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsjekli glave i poredali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukli crijeva i kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primijetio sam načeti džak soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove! I taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dječje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Iznijeli su jednog đaka, još je bio u životu, disao je sa napola presječenim grkljanom! Svojim kolima odvezemo to jadno dijete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svijesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.

Zločinci su, najprije na smjenu, silovali učiteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautović[80]) i onda je, pred djecom ubili.

Silovali su i djevojčice od osam godina. Za sve to vrijeme, pjevao je silom dovedeni orkestar cigana i udarao u tambure! Na vječnu sramotu naše, rimske crkve i jedan božji čovjek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao! Dječak koga smo spasli, brzo se oporavio i čim je rana zarasla, našom nepažnjom pobjegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud, našli su ga na pragu kuće zaklanog! Od hiljadu i nešto duša, u selu više nema nikoga! Istoga dana kad je izvršen zločin u školi, ustaše su pohvatale još 700 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski način na putu do jame pobili. Spasilo se samo oko 300 muškaraca: jedino je njima uspjelo da probiju ustaški obruč oko sela i da pobjegnu u planinu! Tih 300 preživjelih jače je od najelitnije Pavelićeve divizije. Sve što su imali da izgube, oni su izgubili! Djecu, žene, majke, sestre, kuće, imovinu… Čak su i straha od smrti oslobođeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti njih je, u neku ruku i stid što su preživjeli! A takvih sela kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Lika i Dalmacija!

Pokolji Srba su dostigli takve razmjere da su, u tim krajevima, zagađeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je bačeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lično sam se u to uvjerio! Na savjest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vrijeme, ne distanciramo od ustaša i ne spriječimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!”[81]


Kurcio Malaparte (Curcio Malaparte), italijanski pisac

To je poklon mojih vernih ustaša: ovde ima dvadeset kilograma ljudskih očiju

„… Sutra oko jedanaest sati sedeo sam u predsoblju Ante Pavelića. Pukovnik Maknedo, nagnut nad pisaćom mašinom, levom rukom se podbočio i polako, polako, kucao po crnim dirkama samo jednim prstom desne ruke, besprekorno utegnute u belu rukavicu. Nekoliko meseci nisam video Antu Pavelića i kad sam ušao u njegovu radnu sobu, primetio sam da je promenio raspored nameštaja. Prošli put, pre nekoliko meseci, kad sam bio kod njega, pisaći sto se nalazio u dnu sobe, u najudaljenijem uglu do prozora: sada je bio postavljen pored samih vrata, tako da se između vrata i stola čovek jedva mogao da provuče. Ušao sam u sobu i gotovo kolenima udario u pisaći sto.

–        Ovaj sistem je moj pronalazak rekao mi je Ante Pavelić. Stegao mi ruku i nasmejao se. Ko bi ovamo ušao sa zločinačkim namerama, kad bi se sudario sa pisaćim stolom i odjednom našao oči u oči sa mnom, zbunio bi se i namera bi mu bila otkrivena.

–        Ovaj postupak je bio suprotan postupku Hitlera i Musolinija, koji su između sebe i svog posetioca ostavljali prazan prostor ogromne dvorane. Gledao sam ga dok je sa mnom razgovarao. Činilo mi se da se mnogo promenio. Bio je iznuren, ubledeo od napora, briga, oči su mu zakrvavile od nesanice. Ali glas mu je ostao isti, glas priprostog čoveka. Ogromne uši neobično su se istanjile i postale prozračne: kroz desno uho, okrenuto prema prozoru, video sam kako se provide ružičasti odsjaj krovova, zelena svetla drveća, plavetnilo neba. Drugo uho, okrenuto prema zidu, nalazilo se u senci, pa se činilo da je od neke bele materije, meke i krte, da je od voska. Gledao sam Antu Pavelića. njegove krupne maljave ruke, nisko, tvrdo, bandoglavo čelo, čudovišne uši. I nekako sam se sažalio nad ovim priprostim čovekom. Politička situacija u ovih nekoliko meseci veoma se pogoršala. Partizanski pokret razbuktao se u čitavoj Hrvatskoj, od Zemuna do Zagreba. Poglavnikovo lice, bledo, potamnelo kao zemlja upalo je od dubokog, iskrenog bola. Koliko samo pati, pomislio sam.

Odjednom uđe major P. i prijavi posetu italijanskog opunomoćenog ministra Rafaela Kazertana. Neka uđe, reče Ante Pavelić italijanski ministar ne treba da čeka u predsoblju. Kazertano je ušao i dugo smo pričali, neusiljeno i srdačno, o problemima pred kojima smo se nalazili s obzirom na novonastalu situaciju. Grupe partizana noću su se prikradale čak do predgrađa Zagreba, ali verne Pavelićeve ustaše brzo bi uništavale ove nesnosne gerilce. Hrvatski narod govorio je Ante Pavelić želi da oni koji njim vladaju budu dobri i pravični. A ja sam ovde da mu zajemčim kako će se njim vladati dobro i pravično.

Dok je poglavnik govorio, primetio sam na pisaćem stolu kotaricu od vrbovog pruća. Poklopac je bio podignut i videlo se da je dupke puna plodova mora, tako mi se bar činilo, nekakvih ostriga, izvađenih iz ljuštura, onakvih kakve se mogu videti u velikim sudovima u izlozima Fortnum i Mason na Pikadiliju u Londonu. Kazertano me pogleda i namignu mi: Prijala bi ti jedna dobra čorba od ostriga, zar ne?

To su ostrige iz Dalmacije? upitao sam poglavnika.

Ante Pavelić diže poklopac i, pokazujući mi te plodove mora, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, reče smešeći se na onaj njemu svojstven način: To je poklon mojih vernih ustaša: ovde ima dvadeset kilograma ljudskih očiju.[82]


Frančesko Basoti (Francesco Bassotti), visoki funkcioner italijanske okupac. vlasti

Ono što je Malaparte napisao živa istina, jer su naši vojnici i oficiri, kao i ja, videli hrpe iskopanih ljudskih očiju

„Želim da izjavim, budući da sam tokom rata zauzimao visoku poziciju u Rijeci (Hrvatska), gde sam bio u stalnom kontaktu sa Vojnom komandom i Prefekturom…, da je ono što je Malaparte napisao živa istina, jer su naši vojnici i oficiri, kao i ja, videli hrpe iskopanih ljudskih očiju. Kopije svih fotografija hrvatskih zločina su od mene dobili Druga vojska i Prefektura … Nisam nikada čuo da su Srbi učestvovali u ovakvom zverstvu prema našim vojnicima ili prema ikom drugom.”[83]


Pukovnik Đuzepe Anđelini (Giuseppe Angelini), komandant divizije „Kralj”

Sin direktora gimnazije u Gospiću, proslavio je u avgustu svoju hiljaditu žrtvu

Odmah posle rata 1946. godine, italijanski pukovnik Đuzepe Anđelini, komandant puka Italijanske vojske, koja je 1941. godine okupirala Jugoslaviju, a nalazio se na terenu Like u vreme najvećih hrvatskih zločina nad srpskim narodom, objavio je svoje memoare u kojima, između ostalog, navodi[84]:

DECA IZBEGLA POKOLjIMA

Vredno je spomenuti, između tolikih, neke od tih epizoda. One će poslužiti da bolje osvetle nemilosrdnu okrutnost ustaša i plemenitost naših vojnika.

Jedne večeri u junu 1941. godine, dok je 2. bataljon 1. pješadijskog puka čekao na vežbe u blizini poligona kod Gospića, komandant potpukovnik Antonikole bio je obavešten od nekih „Crvenih Kravata” (ime njegovog puka D. L.) da su u blizini otkrivene neke lešine. Uputivši se na lice mesta, mogao je ustanoviti da tridesetak slabo pokopanih lešina u jednom peščanom rovu izbija na površinu, otkrivajući osakaćene udove i natečene glave. Malo dalje u jednom jarku, bile su skupljena mnogobrojna izgladnela i zastrašena deca koja su tvrdila da su izbegli pokoljima u susednim mjestima. Sakupljena i odvedena u nastambe bataljona, ova su deca bila nahranjena i s ljubavlju podvorena. Posle, uz mjere opreznosti koje je nalagao slučaj, da ne bi ništa doprlo do ušiju hrvatskih vlasti, natovarena na neke kamione i bila upućena na talijansku granicu.

RAZDEROTINE PROUZROKOVANE ZUBIMA

U isto vreme, vraćajući se s vežbe u maršovanju, isti je bataljon pronašao na jednom polju u okolini Gospića (Smiljansko Polje) jednog dečaka, koji mogao imati 8-10 god starosti, a koji je plakao. Pored nekoliko uboda nožem na raznim delovima tela, imao je i očite krvave razderotine na ušima prouzrokovane zubima. Bio je samilosno pokupljen i ukazana mu je prva pomoć u pukovskoj bolnici. Ali pošto je njegovo stanje bilo prilično teško, bio je predan lečnicima civilne bolnice u GOSPIĆU, koji su ga primili očito nerado, jer je bio Srbin i pustili ga zatim da umre, zbog nedostatka lečenja.

UNUK I BAKA LEŽALI SU ZAKLANI

Kapetan Kamorali (Cammorali), koji je stanovao kod jedne porodice u GOSPIĆU, video je kako u roku od nekoliko dana nestaju svi članovi te porodice, jedan po jedan, zatvarani ili smaknuti. Jedino su bili preostali za koji dan jedna umorna i zgrbljena starica od preko 70 godina i jedan lepi plavi dečak koji je svake večeri čekao kapetana na njegovom povratku i išao mu radosno u susret očekujuči karamelu, koju mu je on uvek davao. Ali jedanput vraćajući se, oficir ga je uzaludno tražio u sumraku večeri: oboje, unuk i baka ležali su zaklani u jednom uglu dvorišta.

DETE RANjENO U KOLEVCI

Malo dana posle, dok je četa poručnika Motana izvodila svoju svakodnevnu obuku u blizini srpskog groblja u GOSPIĆU; čuli su se pucnji i jauci koji su dolazili iz jedne nedaleke kuće, u kojoj je bila podmetnuta vatra. Dotrčavši odmah na lice mjesta, oficiri su videli kako iz zapaljene kuće izlazi nekoliko naoružanih ustaša, protiv njih su bez oklevanja otvorili vatru, ranjavajući jednog od njih. Na diviljački pripremljenoj lomači, gorile su lešine nekoliko žena, kao i jednog djeteta od nekoliko meseci, ranjenog u njegovoj kolevci sa dva metka iz vatrenog oružja. Oko lomače su se tupo kretali neki preživeli koji su samilosno pokupljeni, bili otpraćeni u nastambu, a zatim udaljeni iz zone.

PROSLAVA HILjADITE ŽRTVE

Organizatori i izvršioci usuđivali su se, štaviše, slaviti banketima svoje pokolje; sin direktora gimnazije u Gospiću, proslavio je u avgustu svoju hiljaditu žrtvu.[85]


General Renco Dalmaco (Renzo Dalmazzo), komandant 6. korpusa 2. it. armije

Ustaše u toku više noći ubili oko 3.000 Srba, među kojima su djeca i starci

General komandant talijanskog vojnog korpusa R. Dalmaco u „Izvještaju upućenom Komandi Druge armije i guverneru Dalmacije u Zadar” piše: „Jedan trgovac, Hrvat, iz Vrlike, stigao je u Split i referirao da:

–        ustaše su u Vrlici i Kijevu prošle nedjelje ubile u selima Polača, Orlić i Biskupija, u općini Knin, i u selima Štikovo i Ružić (Drniš) sto Srba, i to na poljima, i oko Vrlike još drugih 70;

–        u Ružiću šest članova porodice Lunić je isječeno na komade, stavljeno u vreće i bačeno u jednu jamu.

Jedan pukovnik žandarmerije u penziji, koji živi u Splitu, vratio se sa otoka Paga i referirao da su ustaše u toku više noći ubili oko 3.000 Srba, među kojima su djeca i starci, koji su ovdje deportirani iz raznih krajeva Hrvatske. Žene i djeca koji su pobjegli iz Gospića obavještavaju da su u logoru, blizu spomenutog grada, ustaše zaklale preko hiljadu osoba. Samo oko 150 žena i djece uspjelo je pobjeći.

Trinaestog ovog mjeseca jedna žena vratila se na svoje imanje, u selo Rastović u blizini Gračaca, i našla je leš svoje sestre i leševe još tri žene i četvero djece… Ove osobe su ubijene u dvorištu kuće, a pokolj su učinile ustaše 8. ovog mjeseca.”[86]


Komanda Prvog vojnog korpusa italijanske armije,

U blizini Gračaca ustaške čete su poubijale veliki broj ljudi, zaklali su starce, žene i djecu

U izvještaju br. 100 Komande Prvog vojnog korpusa upućenog Komandi Druge armije i guverneru Dalmacije u Zadru 11. augusta 1941. godine piše:

„Gračac: Dana 7. ovog mjeseca u komandu divizije „Sesari” javljeno je da je u Srbu (izvještaj iz Knina SI_DC) nađen veliki broj građana teško ranjenih, bez lijekova i ljekarske pomoći. Komanda je pozvala jednog oficira ljekara, koji je s ambulantnim kolima otišao i odnesao sanitetski materijal. Oficir koji je otišao na mjesto našao ih je u jednoj kući. Tamo je bila jedna bolničarka, a ranjeni su njih dvadesetak pravoslavaca, najviše starci, žene i djeca. Svi su teško ranjeni.

Isti oficir je referirao o surovostima koje su učinjene nad ovim osobama koje je on posjetio i liječio i ostao impresioniran onim što je vidio.

Svi ovi ljudi imali su rane od vatrenog oružja i od udaraca bajoneta i noževa. U jadnom stanju nalazi se jedna djevojčica od četiri godine, dječak od tri godine, dva dječaka, jedan od 10, a drugi od 16 godina, i tri mlade žene. Ostala djeca, žene i starci ranjeni su u ovim oblastima.

Četvrtog i petog ovog mjeseca u blizini Gračaca ustaške čete su poubijale veliki broj ljudi, zaklali su starce, žene i djecu. Leševi žrtava su tri dana na mjestu ubistva, a zatim su pokopani.”[87]


Potpukovnik Galo Đuzepe (Giuseppe Galli), oficir italijanske vojske

Stočni vagoni, potpuno zatvoreni, bili su puni Srba i Jevreja

Potpukovnik Galo Đuzepe piše u svojim memoarima objavljenim u Padovi, 31. jula 1945. godine:

,,U Karlovcu, i to vlakovima na stanici. Stočni vagoni, potpuno zatvoreni, bili su puni Srba i Jevreja, koje su upućivali u konc. logore u okolini Zagreba i van demarkacione linije. Na stanici u Karlovcu često su iz vagona vadili leševe deportiranih koji su ubijeni u toku putovanja.

U tom istom Karlovcu ustaše su hapsile i deportirale Srbe i Jevreje, oduzimale im svu imovinu, koja se posle predavala hrvatskim vlastima ili su je privatno prisvajale pojedine ustaše. Isti načelnik SM Vojnog korpusa general Deblazio, koji je živio u jednoj jevrejskoj kući, kao što je to bilo sa najvećim dijelom naših oficira, pozvan je da se iseli iz kuće da bi se ona predala Prefekturi.

Isto u Karlovcu, na jednom trgu na periferiji odvijali su se javni procesi protiv komunista ili pseudokomunista (Srbi i Jevreji), među kojima je bilo mnogo studenata oba spola. Osuđeni na smrt strijeljani su u blizini groblja, ali prije toga su bili primorani da iskopaju zajedničku raku.

U Ogulinu u ljeto 1941. pronađeni su u štalama konjičke regimente (Kraljevski Pijemont) leševi srpske djece, zaklane od strane ustaša i ostavljeni ovdje ili su ih bacali kroz prozor.

Na otoku Pagu, na jednom od malobrojnih otoka koja su ostala u Hrvatskoj, postojao je logor za Srbe i Jevreje. Pošto smo se mi ovdje nalazili, ustaše su zbog straha od naše intervencije raspustile ovaj logor, ali su masakrirale internirce i zaziđivale ih u unutrašnjost pećine pošto bi ih prije toga poubijali mitraljezima.”[88]


Major Domeniko La Faso (Domenico La Fasso), načelnik S.M. italijanske vojske

Prvo pogođeni mecima iz vatrenog oružja, a zatim bačeni u rupu

Dodatak broj 6.

Komandi 73. legije SS.NN.

POKOLj U GRAČACU

Potvrđuje major (Domeniko La Faso)

Oko 18 sati 6.7.1941. nekoliko legionara 4. bataljona SS.NN. prolazili su poljem, u vreme svog slobodnog izlaza, kada ih je privukao miris truleži. Tu su pronašli i jedan časovnik u lokvi krvi, koji ih je naveo na sumnju. Prišli su bliže jami i pronašli nekoliko leševa do pola potopljenih u vodi. Preko njih je bio jedan čovek koji je još jedva davao znake života. To se sve dešavalo u blizini Gračaca.

Obavešteni komandant Legije, odmah je otišao na mesto, sa nekoliko legionara. Jedan od njih spontano se ponudio da pokuša da spase život čoveku, koji još davao znake života. Spustio se uz velike napore jednim užetom na dno duboke rupe oko 12 metara. Uspeo je da izvuče napolje čoveka koji je još bio živ, i koji je bio delom natopljen vodom između pet leševa koji su već bili u stanju raspadanja.

Ispitan uz pomoć prevodioca i izjavio da se zove Jovičić Ilija, da ima 37 godina, da je po nacionalnosti Srbin, po zanimanju kovač, da živi u Civljanima. Rekao je da ima porodicu koja se sastoji od oca, supruge i troje dece. 1. jula uveče uputio se vozom prema Zagrebu, sa još devet osoba, da bi u Kninu regulisao dozvolu kod hrvatskih vlasti za kupovinu žita. Kada su stigli na stanicu Gračac, desetorica ljudi je uhapšeno i odvedeno u zatvor preko puta stanice. Kasnije su odvedeni u zonu blizu jame i vezani dvoje po dvoje. Četvorica su bili ubijeni u šumi, mecima iz vatrenog oružja, dok su Jovičić i ostala petorica prvo pogođeni mecima iz vatrenog oružja, a zatim bačeni u rupu. Ovaj je uspeo da se spase, jer nije bio teško ranjen a pao je iznad ostalih leševa.


Konzul, komandant Legije F. to Anđelo Somavile.[89]

Poverljivo

Dodatak broj 184 istorijskom dnevniku petog vojnog Korpusa. Oktobar-novembar 1941.

Dokument 0028

Komandi petog vojnog korpusa Kancelarija „1”.

Izveštaj broj 31/ASHIH.

(papir J = 100.000)

P.M./41 24/10/1941.

Politički izveštaj 11)-OBLAST GOSPIĆ

Gradski deo Gospića, i najveći deo centra u ovoj oblasti, uvek je bio protiv. U Podlapcu (OI-FN) i u Divoselu (Ki=FE) komunistički agitatori su veoma aktivni i teško je odrediti dokle ide prava komunistička ideja, a gde počinje želja da se obnovi „status qou ante” (gerilci). Dva pokreta se paralelno razvijaju i identifikuju se sa željom za trijumfom Rusije i odstranjivanjem trupa zemalja sila osovine.

Saznaje se, kako dalje sledi (od informatora): U Gospiću su u avgustu mesecu ustaše uhapsile, zajedno sa sinom od 16 godina, izvesnog Dukića, bogatog pravoslavca iz Gospića. Nekoliko dana kasnije, ustaše su došle kod njegove žene, tražeći od nje da se odluči između oca i sina, ko joj je draži. Pošto je žena odgovorila da više voli sina, ustaše su pitale da li je spremna da njima preda sva svoja dobra, da bi mu spasila život. Žena je ostavila pisanu izjavu da ustupa sva dobra ustašama, koji su onda od nje tražili da im preda i 14-godišnju ćerku. Kada se žena pobunila, pokazali su joj izvađene oči sina, tražeći od nje da ih prepozna.

Za kopiju potvrđuje major (Domeniko La Faso)

Pukovnik načelnik S.M. (F/to Klemente Premijeri)[90]


Korado Coli (Corrado Zoli), talijanski geograf

Pogranična hodočašća – Ptičice u Gračacu   

Poučni razgovor sa nemačkirn artiljerijskim majorom u vagonu-restoranu putujući od Zagreba do Ogulina

Specijalno za ,,Il Resto del Carlino”

Gračac, septembra.

Voz Zagreb – Ogulin. Vagon restoran; samo četiri postavljena stola u četiri ugla vagona. Za stolom naspram moga sedi nemački artiljerijski major i pozdravlja me uglađenom srdačnošću: brdo od čoveka od oko 45 godina, kestenjaste kose obrijane na slepoočnicama po nacističkoj modi, sivih očiju, nasmešenih usana. Predstavlja se: „Major K.”. Kaže mi da je iz Ingolsštat-a: dakle, Bavarac, veseo i druželjubiv skoro koliko i Latini. Kaže mi i da je na službi snabdevanja oružjem; da putuje iz Sarajeva i Banjaluke, u kojoj se zaustavio dve ili tri nedelje, te da ide u Rijeku da se ukrca na brod. Ne kaže za gde; niti ga ja pitam: uostalom, šta me briga? … Interesuje me, međutim, zona odakle dolazi, Bosna, pod nemačkom okupacionom kontrolom. A mog saputnika ne treba moliti za priču na tu temu.

U Bosni i Hercegovini

Zemlja siromašna – odmah mi kaže – siromašan narod. Bez ravnice, malobrojnih dolina, samo planine; provalija, litica, rečica koliko hoćeš; kozije staze; ogromne šume; ali malo zelene boje i mnogo sivila i žućkasto-belog; stenje. Planine su visine između hiljadu i po i dve hiljade metara, zovu ih ,,Metaliferi”: ja tamo metala, međutim, nisam video. Hrvati su malobrojni i tamo su, obično, dobrostojeći; narod, i u gradovima a naročito u ruralnoj sredini, ogromnom većinom su Srbi i to ne kriju: delom su pravoslavci, delom muslimani. Kao što vidite, regija, narod, situacija idealna za gerilski rat. I on je tamo u toku. Još gore od gerile: tamo je građanski rat.

–        Između koga?

–        Ova je dobra! Između Hrvata katolika s jedne i pravoslavnih Srba ili muslimana s druge strane.

–        Hrvata koji tamo žive?

–        Delimično da; ali najgori elementi hrvatskog življa, često mlađi od 20 godina, su najsvirepije maloletne ubice koje, međutim, regrutuju, naoružavaju i vode Hrvati stigli spolja: ,,Ustaše” došle tamo iz Zagreba; tako su mi rekli; ali ne bih u to mogao da se zakunem. Znate, jako je teško razlikovati ih. Sigurno je da su preuzeli vlast čim je proglašena NDH, da su te individue stigle iz drugih delova zemlje i da su svi nosili uniforme bivše jugoslovenske vojske sa pokojom specijalnom oznakom; nosili su ih na rukavima ili zakačene na kapi ili na reveru. Te pridošlice su nahuškale lokalno stanovništvo: ponegde po gradovima, u mnogim selima i u skoro svim ruralnim zaseocima pitali su Hrvate katolike: ,,Ko od Srba vam najviše smeta? … Pokažite nam ih!.”

„Lako možete da zamislite šta je proizašlo iz sličnih… pokazivanja! Sve stare mržnje, sve kivnje, sve nezadovoljene gnusobe, sve mizerne seoske zavisti isplivale su na površinu; svi nenaplaćeni računi sada su naplaćivani; sve seoske osvete hladnokrvno su počinjene. Na mutne i proizvoljne prijave zainteresovanih, pridošlice huškači su poveli bande svojih lokalnih regrutovanih pristaša i ovi su se bacili na prijavljene ljude i na njihove porodice prokazane kao krive za hrvatofobiju. I onda krajnosti i krvoločnosti slovenske duše (sa kojom u Evropi svi počinju dobro da se upoznaju: od užasa počinjenog u građanskom radu u Španiji, pa do ,,čistki” u Sovjetskom Savezu) manifestovale su se u tim ljudima koji su se mogli smatrati dovoljno civilizovanim i koji se hvale da su primili mediteransku i rimsku kulturu, onda kada ne pokažu da su najbliži potomci divljih Gota…

„I nastao je masakr. Pokolj. Čitave porodice, muškarci, žene, starci, deca, novorođene bebe, bolesni, svi pobijeni metodama koje ljudski um ne može ni da zamisli: poštedite me tih sećanja, kao što ću ja vas poštedeti njihovih opisa…

Strašnije od Srednjeg veka…

–        Ali, ti progonjeni Srbi, oprostite, da li su to ljudi i porodice koje su se u Bosnu doselile iz Srbije, omražene pridošlice i useljenici infiltrirani ovamo tokom jugoslovenskog režima? …

–        Ma ni u snu! – odlučno odgovara major K. – Ne isključujem da ima poneko tamo stigao nedavno; ali, najveći deo su Srbi koji su naselili Bosnu pre devet ili deset vekova: neko kaže malo kasnije, a neko tvrdi da su tamo živeli i pre Hrvata! U svakom slučaju, to su starosedeoci, Bosanci, oni koji su bili i koji čine najsiromašniji, ali i najbrojniji deo bosanskog stanovništva; mahom su pravoslavci, ali ima dosta i muslimana… Tako da se situacija komplikuje opasnim aspektima verskog rata. Ima bandi ubica krvoloka koje su vodili, i najverovatnije ih i sada vode i podstiču na zločin katolički sveštenici i fratri. To je više nego potvrđeno: u Travniku, na stotinak kilometara južno od Banjaluke, prvih dana mog boravka, jednog fratra, zatečenog da sa Hristovim raspećem u ruci poziva bandu koju je lično predvodio, streljali su pripadnici nemačke okupacione vojske…

–        Srednji vek, dakle…

–        Da, Srednji vek… još gore od toga, jer se ovde koriste mitraljezi, ručne bombe, kanisteri za benzin, dinamit, i slično!

–        Pa odakle im svo to oružje? …

-Ostalo od bivše jugoslovenske vojske, naravno: koliko god da je revnosno i detaljno takav ratni plen kupljen, u ovakvoj zemlji, razumljivo, nikada ne može da se perfektno izvede.

–        ,,Svi ti događaji spadaju u unutrašnje stvari NDH i tiču se isključivo Hrvatske. Ali, ako mislite da je lako zadržati kočnice nemačkim vojnicima koji bi trebalo da ostanu hladnokrvni posmatrači ovakvih gnusoba, jako se varate! …Tako da me ne bi mnogo iznenadilo da čujem da su topovi tamo ponovo proradili… Zato što je sada situacija otežana i ustankom koji svakim danom postaje sve organizovaniji i čvršći, ustankom ljudi kojima preti biološko uništenje. Svi su otišli u šume, u nepristupačnim krajevima se okupili u oružane jedinice; i žestoko se bore protiv progonitelja. Hrvati za njih kažu da su ,,komunisti” i jednim malenim delom možda su i u pravu: jer je antiboljševički rat izazvao, manje – više u svim slovenskim narodima, gluvu reakciju protiv Osovine i njenih saveznika; Svetu Majku Rusiju napali su njihovi najveći neprijatelji, nacisti i fašisti! … Ili ih nazivaju ,,četnicima” – što ima značenje starinskih i nezaboravnih balkanskih ,,hajduka” – ili ih zovu ,,ustanici”. I to da, tu su u pravu: to su odista ljudi ustali protiv hrvatskog plana njihovog programiranog totalnog uništenja!

Kroz Liku

–        I koliko ih je? …

–        Teško je davati brojke, pa čak i približne. Sigurno je da ih nije malo. Poznato vam je da na teritoriji Kraljevine Hrvatske, u četiri ili četiri i po miliona njenih stanovnika je ubrojano milion i po Srba. Naravno, nisu svi oni ustanici; ali mnogo njih to jeste. Kao što sam vam već rekao, organizovali su se u čete, dobro su naoružani i relativno dobro opremljeni i ratnim arsenalom. (Naša odlična informativna vojna služba tvrdi da raspolažu i pokojim lakim topom!). Svuda su po planinama i po selima, može se reći da su u svim krajevima Bosne i Hercegovine: zasigurno ćete čuti da ih ima i po Dalmaciji; a ne isključujem da su takođe i u Crnoj Gori. Sigurno je da se radi o ljudima spremnim na sve: reč je o spašavanju golog života, nakon što su ostali bez imovine, njive, vrta, kuće; bore se da ne budu usmrćeni i to najgorim mukama! …

Oštarije! Oštarije! – Stanica!, viču željezničari duž voza koji se zaustavio u malenoj seoskoj stanici. Od osterije ni senke; ali ja ovde moram da siđem i uzmem voz za Liku. Na prozoru konvoja koji polako kreće major K. se uspravlja u rigorozno regularni vojni pozdrav.

Posle višesatnog brektavog, teško dahtavog i klimavog putovanja po dnu duge zelene doline koja se prostire između zapadnih obronaka Male Kapele i istočnih padina Velebita, stižem u Gračac, krajnju stanicu, bar za sada, željezničke linije Like: – Voz dalje ne ide – obaveštava me naš preplanuli poručničić na dužnosti šefa stanice. – Tamo (i neodređeno pokazuje na jugoistok, gde se ocrtavaju prvi vrhovi Dinarskih alpa) su ,,ustanici” koji su prekinuli prugu između Gračaca i Knina; naši inžinjerci je upravo popravljaju; sutra, možda prekosutra, moći ćete da nastavite put za Knin… E da znate! … Da znate kakvim divljaštvima smo morali da prisustvujemo u ovoj zemlji! …

Reminescencije franjevačkog učenja

U Gračacu, poslednjem većem gradiću Like u pravcu juga, seo sam, malo umoran, za sto postavljen ispred jedne kafane, mršavo opremljene kafeterije. Momenat je bio lep. Poslepodne se bližilo kraju, poslednji sati još prepuni svetlosti, davali su osećaj bliskog kraja dana. Zagledao sam se u daleku liniju dinarskog planinskog profila koji je zalazeće sunce zaogrnulo purpurnim plaštom… Utonuo u misli.

Skoro da nisam ni primetio golubove malenog rasta i gomilu drugih ptičica, hitrih vrapčića, kako se skakućući uz vrteli šetaju između stolica i stolova i lukavo isprobavaju način da mi se približe… Sve dok jedan od tih životinjica nije graciozno skočio tik na ivicu mog stočića, stao mi nasuprot i ispred malog okrnjenog staklenog tanjira, očigledno privučen ostacima dva tri stara kolačića nelepog izgleda, koji mi je kelner stavio na sto, možda da podstakne moj osećaj gladi… Scena nije čudila: uostalom, u ovom kraju gde je lov na sitnu divljač već vekovima zabranjen, ptice su se toliko zbližile sa ljudskim rodom da, čak i po gradskim ulicama, ti se nađu kraj nogu, skakutavi, kao da su i zaboravili da umeju da lete!

… U tom trenu sam u sebi osetio duh Svetog Franje; i spontano, baš kao i Sirotan iz Asizija, zatekao samog sebe u šapatu:

„Gospode! Gospode, uzmi pod svoj kut malena nevina stvorenja! Vodi njihov nesigurni korak po oštrom stenju ove doline suza! Upravi njihov hrabri let u jasan i spokojan prostor, koji mi tako često trujemo oštrim mirisom baruta i ubilačkih eksplozija! … Udalji nesreću od njih, Gospode, svaku nevolju: po danu ih zaštiti od grabljivih pretećih jastrebova pod suncem; po noći od sova i zloslutnih buljina, očiju okruglih i urokljivih što svetlucaju u tmini! … I povrh svega, Gospode, učini da ta tvoja nevina deca, koja se više ne plaše ljudi, nikada ne upoznaju ljudsku brutalnost, zverstva, jad i pakao što tinja na dnu ljudskog srca! … Bdi Gospode nad njihovim spokojnim životima, nad njihovim nevinim ljubavima i toplim gnezdima, nad njihovim tek rođenim mladuncima, sve dok i za njih ne istekne sat života, dok ih Ti ne pozoveš k sebi na poslednji let, onaj najviši, gore na visine, sve do nebesa kojima Ti stoluješ, o Gospode! … i vo vjeki vjekov, amen.”[91]


Salvatore Loi, italijanski potporučnik

Ali za ove ubice mi smo bili teški krivci bili smo krivci jer smo rođeni kao Srbi!

„…Srbi umirahu na stotine. Mnogi se spasiše bijegom ako je bilo vremena, ali su ih očekivali dani nemogućeg života u šumi. Brojni slučajevi bijahu naročito zvjerski, uvijek kada je moguće činiti razlikovanja čak na strašnom polju pokolja. U jednom slučaju u Gospiću, jedan otac koji je vodio u šetnju, kao i svaki drugi dan, troje dječice, bijaše zaustavljen od dvojice ustaša. Sa ledenom hladnoćom povjeri djecu jednom prolazniku zamolivši ga da ih odvede kući staroj babi i pomilovavši njihove glavice, slijedio je čvrstim korakom dva agenta. Malo poslije odjek dvije detonacije dao je do znanja da je… justificiran.

U drugom slučaju mala Ivka V. od četiri godine bijaše jedina preostala u porodici. Sve članove su pobile ustaše, a malu udariše u potiljak bajonetom, i bez svijesti je baciše među ostale leševe svojih. Jedan veliki pas, koji je malu volio, uspio je da je odvuče u obližnju šumicu, dok je nisu podigla neka izbjegla lica, koja su se o njoj starala. Djevojčica je nosila još vidljive znake brojnih rana koje nisu bile zarasle.

Pokolji su vršeni po pravilu obavijeni najvećom tajnošću, naročito kolektivni… Srbi određeni za smaknuće najprije su bivali skoncentrirani u kasarnama, kada noć uzme maha, vodili su ih, u kolonama užasnih korteža, van grada. Prema prirodi terena, njih su ili bacali u jame ili podvrgavali klasičnom udarcu u potiljak na ivicu rake koju su sami iskopali. Povezane jednog uz drugog žicom, te jadne žrtve, često još žive, bacali strmoglavce u opću grobnicu.

Na balkonu jedne višekatne kuće pojavila se desetina ustaša ko-

je posmatrahu na trgu ispod njih tjelesa nekoliko Srba u agoniji; evo malo poslije, druge ustaše, koje su brutalno vukle četiri dječaka, od kojih je najstariji mogao imati osam godina, koji plakahu dozivajući roditelje ubijene pred njihovim prestrašenim očima. Najstariji od dječaka, podignut za kosu, bi bačen sa balkona, a neke ustaše, koje ga dočekaše dolje na trgu, ubiše ga u letu…

Brujanje i urlanje zadovoljstva pratili su taj sramni podvig, jer u Hrvatima ljudsko nije bilo ništa osim fizičke figure.

Ispovijest starice iz spaljenog srpskog sela Suvaje:

Bilo je to neke noći. Čuli smo kako stižu mnogobrojni automobili, koji su bili puni ustaša. Kao prvu mjeru predostrožnosti, blokirali su sve puteve, zatim su podijelili selo na zone i otpočeli sa „čišćenjem”. Sve su to radili u najvećoj tišini. Kucali su svim kućama. Podigli su ljude od 15 godina pa na više. Kontrola dokumenata, rekoše. To su govorili sa tolikom ozbiljnošću da nitko nije posumnjao u njihove riječi. Za kratko vrijeme oni su ih sakupili ovdje

govoreći to, pokazivala je na nekoliko mjesta na kojima se zapažala svježe iskopana zemlja i sve su ih postavili u redove nastavila je starica. Prije svega, izdali su naređenje da svi skinu obuću i odijelo. Zatim je jedan od njih divljački vikao: „Ima li među vama koji katolik?” Jedna desetina naših, koji su još ranije primili katoličku vjeru, izađoše naprijed. „Dobro”, reče jedan od ovih dželata,

„Vi ste naši drugovi i prijatelji po vjeri, i sa vama će se dobro postupati! Vas ćemo posljednje ubiti!” Nastao je jedan divlji smijeh među svim ustašama na ove njegove riječi. Međutim, naši su počeli da razumijevaju šta se oko njih i sa njima događa…

… i ovi ustaški psi su počeli sa izvršavanjem svog plana.

Pri slaboj svjetlosti nekoliko baklji, otpočelo je mrcvarenje žrtava. Svi oni koji su pokušavali ma kakvu nemoguću reakciju dobili su revolverski metak u potiljak. Većina njih bila je iskasapljena noževima. Primoravali su ih da viču: „Živio Ante Pavelić”, ali nitko od naših to nije htio učiniti. Svi su pali pozivajući posljednje „zbogom”. Mnogi su padali i vikali: „Živio kralj Petar!”…

Jadna djeco naša! Ubijeni na prevaru, iznenađeni, ne misleći na nikakvo zlo! Stvarno, ko je ikada mogao pomisliti na stvar ovakve vrste? Ko je u selu mogao ikada biti okrivljen za ma kakvu političku krivicu ili antihrvatsku aktivnost. Ko se od nas ikada interesirao za političke događaje? Ali za ove ubice mi smo bili teški krivci

bili smo krivci jer smo rođeni kao Srbi! Hrvati nisu zakasnili da stignu ovamo i odmah počnu sa njihovim podmuklim planom. Kada su pobili muškarce, silovali su skoro sve žene, udate ili ne, mlade ili stare. Mučili su djecu. Pljačkali su sve ono što je od vrijednosti, i te sve vrijednosti su tovarili na automobile. Sve ostalo su uništavali. Sve su pobili, ponavljam, sve. Umirale su žene, starci i djeca. Uživali su da ubiju udarcima puške majku i dijete koje se obavijalo oko vrata. Vješali su, rascjepljivali su djecu, razbijali im lobanje kundakom od puške i mlatili njima svom snagom o zemlju…

Zatim… posuše benzinom svuda gdje su zapalili. I dok su se ovi psi udaljavali pjevajući, pijani od krvi, selo je gorjelo. Preko cijele noći kuće su gorjele sa probodenim i u samrtnom ropcu tjelesima tolikih žena i djece…

Ali kako sam se ja spasila, to sigurno gospodin hoće da me upita. To ću vam reći ukratko. U dvorištu moje kuće nalazila se, i još i sada se nalazi, jedna velika gomila sijena. Kada su stigli ovi psi, ja sam se sakrila unutra, jedva što sam mogla disati. Čula sam pucnjavu iz pušaka, očajničko zapomaganje naših ljudi, urlikanje od radosti ovih ubica. Malo poslije toga disanje mi je postalo još teže, osjetih jaki miris dima…

I nisam za sebe ništa znala. Probudila sam se poslije dužeg vremena…

Vikala sam. Dolaze da me uzmu. To su bili Srbi, koji su stigli odmah poslije nekoliko sati po izvršenom pokolju, ali suviše kasno. Da, ali kako se dogodilo da se ja spasim? Vatra nije zahvatila sijeno jer je avlija u kojoj se nalazio bunar, iz koga su mnoge familije crpile vodu, bila puna lokvi, koje su zaustavljale plamen na njegovom putu…

Evo sada ovdje, sama, bez sina, bez sinovca. Imala sam ih stotinjak! Ovdje su sahranjeni svi moji roditelji i moji zemljaci. Ništa mi drugo ne preostaje nego da živim u njihovoj blizini, u očekivanju da i mene smrt ponese.”[92]


Enco Kataldi (Enzo Cataldi), italijanski oficir

Jedna Hrvatska etnički i nacionalno kompaktna…

„Ustaše, sad organizirani u jedinstvenu stranku, počeše žestoku borbu protiv Srba Bosne i Hercegovine i Hrvatske, da bi se postigao postavljeni cilj ne birajući sredstva: jedna Hrvatska etnički i nacionalno kompaktna…”.

„Pokolj izvršen od strane Hrvata, na štetu Srba, o kome je već nagovešteno, izgleda da je dostigao bio između 1941. i 1942. godine 356 hiljada pravoslavnih i nekoliko hiljada Jevreja”.

„Imena Branka Dobrosavljevića, srpskog sveštenika iz Veljuna, koji je bio prinuđen da iskopa jamu za sopstvenog sina mladića Stevana* i da učestvuje pri njegovom ubijanju pre nego što su i s njim svršili; Đorđa Bokića**, srpskog sveštenika iz Našica (?)[93]; dra Veljka Torbice, šesnaestogodišnje devojčice Dukić iz Gospića; Branka Rađenovića bačenog živog, iako sa prerezanim grkljanom, u jamu mrtvih; doktora*** Spase Lavrnja (?) iz Suvaje, kome je bila razbijena lobanja, dok je njegovoj ženi izvučen začetak iz utrobe i bačen prema tavanu; (imena) svih pobijenih u Koritu, Srbu, Suvaji, Čapljini, Stocu, Gabeli, Berkoviću, Tasovcima, Domanovićima, Gračacu, Gospiću, Topuskom-Vrgin Most, Golubincima, itd. nisu drugo do samo pojedini primeri toliko strašnih pokolja i umorstava; oči povađene iz očnih duplja ili zapaljeni na plamenu sveće, isečeni nosovi i jezici, i sise, i nokti, ‘kosti razlomljene, kastriranja (sečenja polnih organa), raščerečenja, mitraljeziranje u grupama na ivici jama, seksualna nasilja u prisustvu očeva ili muževa, ili braće ili sinova…’’[94]


Ministarstvo mornarice, Italija

Jugoslavija april 1941 – septembar 1943.

[…]

4. Razvoj političke situacije sve do zime 1941-1942. i početak ustanka

a) U HRVATSKOJ

1) Nakon potpisivanja tzv. Rimskog sporazuma od 18. maja 1941. koji je definisao odnose Italije i nove Nezavisne države Hrvatske, od dana 20. maja NDH je preuzela svu civilnu i vojnu vlast na celokupnoj njoj dodeljenoj teritoriji, a italijanske trupe koje su se na tom prostoru zatekle, izgubile su karakter i prerogative okupacionih snaga i zadobile status trupa stacionairanih na prostoru nezavisne prijateljske zemlje. Osim toga, italijanskoj vojsci je zabranjeno da se meša u sve ono što je sada postalo „unutrašnje pitanje” nove države. Koristeći nastalu situaciju, ustaše su de fakto, i oslanjajući se na facioznost Vlade Hrvatske, otpočele – po rasnoj osnovi – persekucije nad srpskopravoslavnom i jevrejskom stanovništvu nastanjenom na teritoriji NDH.

Ne postoje reči kojima se mogu opisati pokolji i varvarski masakr stanovnika i uništenje celokupnog stanovništva čitavih naselja i zona, što je za vrlo kratko vreme dovelo do nestanka preko 350.000 pravoslavnih Srba i nekoliko hiljada Jevreja.

Da bi se bar donekle dočarao ustaški mentalitet kojim je otpočet i kojim je vođen masakr, navode se na stranicama koje slede, neke epizode sa svedočanstvima i dokumentima kojima raspolaže Vlada Italije.

a)      Dana 21. maja kod komandanta divizije ,,Sassari” u Kninu došle su tri osobe, među kojima i otac ŠIMIĆ, fratar Franjevačkog reda, rekavši mu da ih je vlada u Zagrebu ovlastila da u okrugu Knina preuzmu civilnu vlast. Na pitanje kakva je linija njihove politike, u ime sve trojice odgovorio je otac ŠIMIĆ: „Pobiti sve Srbe u najkraćem mogućem roku”. Pošto mu je sa italijanske strane podvučena težina takve izjave i zamisli, tim više jer je izrečena od strane sveštenog lica, trojica individua su se cinično nasmejali i odgovorili da će učiniti to što su njima Srbi dvadeset godina radili.

b)      U mestu Veljun, distrikt Slunj, ustaše su uhapsile pravoslavnog sveštenika, Srbina, oca Branka Dobrosavljevića i naredili mu da iskopa grob za svog sina, srednjoškolca. Kada je završio sa kopanjem groba, pred njega su doveli sina tako izmrcavenog da je mladić pred ocem i mučiteljima na mukama izdahnuo. Videvši to, ustaše su ocu naredile da, pošto je sveštenik, mrtvom sinu očita opelo. Čitajući opelo, otac BRANKO se tri puta onesvestio, ali su ga ovi udarcima kundaka naterali da opelo do kraja dovrši, pa ga onda ubili tu, pokraj sina.

c)      U mestu Našić[95], ustaše su ubile 17. juna pravoslavnog sveštenika Đorđa BOKIĆA*. Ubistvu je prisustvovao izvesni PEJANOVIĆ iz sela BREŠICA**, koji ovako opisuje sveštenikov kraj. Ustaše su vezale sveštenika BOKIĆA za drvo i počele da ga muče. Odsekli su mu uši, nos, jezik i bradu, proboli mu oči i, kada su ustanovili da je on, uprkos svemu, još uvek živ, rasporili mu grudi i onda u njega pucali.

d)      U selu KORITO, distrikt Gacko, 160 Srba je ubijeno tako što su svi živi bačeni u obližnju jamu GOLUBNjAČU u koju su ustaše potom bacale ručne bombe. Sedmorica bačenih u jamu čudom su ostali živi i skoro nepovređeni. Tokom noći, uspeli su da se iz Jame izvuku, spasu se i ispričaju nam šta se dogodilo.

e)      Dana 1. i 2. jula, nakon svečanih PAVELIĆEVIH izjava da više neće biti ni nasilja ni ubistava, mesta SRB i SUVAVIA[96], skoro su kompletno uništena a pobijeno je oko 3.000 Srba, stanovnika tog područja.

f)     U distriktu STOLAC, ustaše pod komandom MIJE BABIĆA, su razorile cela mesta; ČAPLjINA, GABELA, BERKOVIĆ, TASOČIĆI, DOMANOVIĆI, a njihovo kompletno stanovništvo – muškarce, žene, decu, starce – do jednog pobili.

g)      U blizini mesta GRAHOVO, stravično je mučen dr Veljko TORBICA. Njemu su ustaše derale kožu na duge listove, na živo meso mu stavljali so, pa mu oderanu kožu zašivali za telo. Kada su bili završiii sa zašivanjem, pitali su ga ,,da li je operacija uspela”.

h)      Uveče 6. jula italijanske vojnike na redovnoj patroli poljima u blizini GRAČACA, privukao je jak smrad truleži, mesa u raspadanju. Konstatovali su da je u blizini neka jama na čijem dnu su zatekli brojne leševe i jednog, još živog muškarca. Pohitali su da ga iz jame izvuku i smeste u italijansku poljsku vojnu bolnicu. Čovek im je ispričao da su ga ustaše uhapsile tokom večeri 1. jula na željezničkoj stanici u GRAČACU zajedno sa još 9 Srba. Tokom noći su ih odveli do one jame, vezali dvojicu po dvojicu, pucali na njih i bacili u jamu.

i)      Kada su italijanske trupe napustile zonu TOPUSKO – VRGIN MOST, ustaše su na najstrašniji način ubile na stotine osoba oba pola i svih uzrasta. Kada se, oktobra iste godine, italijanska vojska vratila u zonu, osvedočila se o svom užasu i pljački koju su ustaše počinile. Čitava mesta, poput PERNE, bila su opljačkana i spaljena. U zapaljene kuće bacane su ranjene žene i deca, čije kosti su po zgarištima još bile vidljive. Pravoslavna crkva u Topuskom oskrnavljena je na najgori mogući način, poharana i razorena. U pepelu zgarišta crkve, u njenoj unutrašnjosti, italijanska vojska je otkrila leševe na desetine tu ubijenih osoba. Saznali su i da su u Topuskom ustaše, dok bi se napijali i veselili po kafanama, pokazivali nečije iskopane oči ili dečije prste, hvaleći se da isto pripada detetu koje su, nešto pre, isekli na delove.

j)       U Gospiću, avgusta meseca, ustaše su uhapsile, zajedno sa sinom starim 16 godina, izvesnog Dukića, bogatog lokalnog pravoslavca. Posle nekoliko dana, došli su kod Dukićeve žene, pitajući je ko joj je draži: muž ili sin. Pošto je žena odgovorila da joj je draži sin, ustaše su je upitale da li bi bila voljna da im preda i prepiše sve što ima, a oni će joj zauzvrat sinu poštedeti život. Žena im je odmah sačinila pismenu izjavu o cesiji sveg imanja. Na to su ustaše zatražile da im žena preda i svoju četrnaestogodišnju kćer. Kada se žena pobunila i počela da viče, ustaše su joj pokazale iskopane sinovljeve oči i pitale je da li ih prepoznaje.

Manja po obimu, ali isto tako jeziva, bila je ustaška persekucija Jevreja. Više hiljada Jevreja ustaše su koncentrisale na ostrvu Pagu i toliko mučile da skoro niko od zatočenika nije ostao u životu.

2)      Italijanske trupe su na svaki način pokušavale da pomognu i spasu ugroženo stanovništvo, prihvatajući ga i sklanjajući u svoje postaje i štiteći ih u svakoj prilici.

Na hiljade žena, dece, staraca svakodnevno je dolazilo pred italijanske vojne postaje preklinjući za pomoć i zaštitu. Slike te ljudske mase, gladne i uplakane, duboko bi, svaki put, dirnule u dušu Italijane. Duh vojne discipline naših trupa, ako je uspeo da ne dozvoli da se naša vojna sila ne okrene nasiljem revolta protiv ustaša, nije mogao da onemogući i da naša vojska ne učini sve moguće u korist nesrećnog srpskog naroda, kako prevozeći ih na sigurno, na teritoriju anektiranu Kraljevini Italiji, tako snabdevajući izbeglice hranom i sa njima deleći vlastite obroke. I ne samo to. Brojno je bilo dobrovoljno prikupljanje priloga u novcu da bi ih se obulo i obuklo, Ali, daleko masovniji bili su zahtevi vojske da se uhapse i da se sudi počiniocima masakra, tim zločincima koje su oni bili u stanju nepobitno da identifikuju. Vojska je protestovala i pred svojim starešinama, prijavljujući težinu pokolja i zahtevajući ovlašćenje da interveniše.

Poznate su i dokumentovane na stotine epizoda u kojima se nesumnjivo odražava duh italijanskih trupa i sa kojom odlučnošću je italijanska vojska intervenisala da bi ublažila patnju srpskom narodu i pritrčala i našla se na pomoći u nevolji mnogih nesrećnika. Strahovita rasna mržnja ovim je ljudima pretila potpunim uništenjem.

3)      Krajem jula, izbio je srpski ustanak. Nekoliko pušaka i nekolicina hrabrih ljudi koje je beznađe nateralo da se po šumama Velebita goloruki bace na ustaše, bilo je dovoljno da momentalno smanji ton ustaškog nasilja i arogancije. Ali i ustanak je, vrlo brzo, degenerisao u uobičajene masakre, izgleda normalne, za ove prostore: na stotine hrvatskih porodica sada su poklane i primorane na bekstvo pred srpskom osvetom. I opet je italijanski vojnik pomogao i sa novim izbeglicama podelio svoje vojničko parče hleba, svoj tain…[97]


Fridrih Grizendorf (Friedrich Griesendorf), svećenik

Posljednja propovijed

Njemački svećenik Fridrih Grizendorf koji je umro 1958. godine, bio je veoma obrazovan čovjek. U jednom periodu bio je dvorski svećenik njemačkog cara Vilhelma II. Poslije Drugog svjetskog rata bio je svećenik u crkvenoj parohiji u Everzburgu gdje je tokom rata bio smješten logor za srpske ratne zarobljenike. Prije nego je otišao u penziju, ove je redove, u obraćanju, zavještao Nijemcima, članovima svoje parohije.

„Naša je zemlja izgubila rat. Englezi, Amerikanci i Rusi su ga dobili. Možda su imali mnogo bolju opremu, veće vojske, bolje vodstvo. Realno gledano, bila je to očigledna materijalna pobjeda. Oni su tu pobijedu odnijeli. Međutim, ovdje među nama postoji jedan narod koji je izvojevao mnogo ljepšu pobjedu, pobjedu duše, pobjedu srca i poštenja, pobjedu mira i hrišćanske ljubavi. To su Srbi.

Poznavali smo ih od ranije, neke malo, a neke nimalo. Ipak smo svi bili svjesni toga što smo učinili u njihovoj otadžbini. Ubili smo na stotinu Srba koji su branili svoju zemlju za jednog našeg vojnika koji je predstavljao okupatora ugnjetača. I ne samo to, blagonaklono smo gledali dok su drugi pucali na Srbe sa svih strana, Hrvati (ustaše), Italijani, Albanci, Bugari i Mađari.

Ipak smo znali da se među nama u logorima za ratne zarobljenike nalazi 5.000 srpskih oficira, koji su nekada bili društvena elita, i koji su sada ličili na živuće kosture, iscrpljeni i izgladnjeli.

Znali smo da među Srbima postoji tiha vjera u ono ne biva pročišćen onaj koji se ne osveti. Iskreno se plašimo osvete ovih srpskih mučenika.

Plašili smo se da će nakon kapitulacije oni činiti nama ono što smo mi učinili njima. Zamišljali smo ubistva, pljačku, silovanje, razbijanje i uništavanje naših domova.

Međutim, što se dogodilo? Kad su bodljikave žice skinute i kada se 5.000 živih srpskih kostura našlo na slobodi među nama, ti su kosturi milovali našu djecu. Tek sada možemo da razumijemo zašto je naš najveći pjesnik Gete, učio srpski jezik. Tek sada možemo da shvatimo zašto je posljednja riječ koju je izrekao Bizmark na samrtničkoj postelji bila Srbija.

Takva pobjeda je uzvišenija od materijalne pobjede. Meni se čini da su samo Srbi mogli da izvojuju takvu pobjedu, odrasli u duhu svetosavlja i epske poezije koju je naš Gete toliko volio. Ova će pobjeda u dušama nas Nijemaca živjeti vjekovima. Želio sam da moju posljednju svećeničku propovijed posvetim toj pobjedi i Srbima koji su je izvojevali!”

Napomena: Poslije rata njemačka vlada je u Everzburgu u Njemačkoj podigla spomenik u čast i pomen 5.000 ratnih zarobljenika Srba. Preštampano i prevedeno iz Everzburških novina, Everzburg, Njemačka:

Letzte Andacht des evangelischen Pfarrers Friedrich Griesendorf im Mai 1945 in Ewersburg bei Osnabrück:

Unser Vaterland hat den Krieg verloren. Es haben die Russen, die Amerikaner und die Engländer gesiegt. Vielleicht hatten sie die besseren Waffen, mehr Soldaten oder die bessere Führung. In der Tat ist dies ein materieller Sieg, den sie davongetragen haben.

Aber hier unter uns gibt es noch ein Volk, welches einen anderen und wesentlich schöneren Sieg vollbracht hat; den Sieg der Seele, den Sieg des Herzens und den der Ehrlichkeit, den Sieg des Friedens und der christlichen Nächstenliebe. Es sind die Serben.

Früher waren sie uns nur wenig bekannt. Aber wir wussten, was wir in ihrem Vaterland angerichtet haben.Wir haben für einen getöteten unserer Soldaten, welcher die Macht der gewaltsamen Besetzer darstellte, hundert Serben getötet, die ihr Land verteidigten. Und nicht nur das haben wir getan, sondern wir haben auch gleichzeitig zugesehen, wie auf die Serben von allen Seiten, von Kroaten, von Albanern, von Italienern, von Ungarn und von Bulgaren geschossen wurde.

Wir wussten, dass es hier unter uns noch 5000 serbische Offiziere gab, die früher einmal die gesellschaftliche Elite in ihrem Lande bildete, jetzt aber ohne Kräfte und von Hunger geschwächt, an lebende Skelette erinnert.

Ebenso wussten wir, dass die Serben den Glauben haben: Wer an Rache denkt, kann nicht selig werden. Trotzdem hatten wir in der Tat Furcht vor der Rache der serbischen Märtyrer.

Wir ängstigten uns davor, dass nach unserer Kapitulation jene uns das antun würden, was wir ihnen angetan haben. Wir haben uns schon die Tragödie vorstellen können, wie unsere Kinder in der Kanalisation schwimmen oder in der städtischen Bäckerei gebraten werden. Wir stellten uns vor, dass unsere Leute umgebracht und vergewaltigt und unsere Häuser zerstört würden.

Und wie trug es sich damals tatsächlich zu? Als die Gefängnisdrähte rissen und die 5000 lebenden serbischen Skelette ihre Freiheit in unserer Umgebung fanden, haben eben die serbischen Soldaten liebevoll unsere Kinder gestreichelt und Bonbons verteilt! Mit uns haben sie sich unterhalten! Die Serben haben gerade die Kinder derer gestreichelt, die ihr Vaterland ins Unheil gestürzt haben! Erst jetzt verstehen wir, warum unser großer Dichter Goethe die serbische Sprache erlernte. Erst jetzt verstehen wir, warum Bismarcks letztes Wort auf dem Sterbebett „Serbien” lautete.

Eben dieser Sieg der Serben ist größer und hervorragender als jeglicher materieller Sieg. Diesen Sieg, so denke ich, konnten ausschließlich die Serben erringen, da sie erzogen wurden im Geiste des Heiligen Sava und der epischen Heldenlieder, welche unser Goethe so sehr geschätzt hatte. Dieser Sieg wird Jahrhunderte lang in den Seelen der Deutschen fortdauern. Diesem Sieg und den Serben, die ihn herbeigeführt haben, möchte ich diese meine letzte Andacht widme

Friedrick Griesendorf


[1] Ivo Guberina, Hrvatska smotra, br. 7-10, Zagreb, 1943., str. 435-446.

[2] Selo Staza, Sunja, 1941. Arhiv Vojnoist. instituta JNA, Beograd, reg. br. 6/37, 32/722, kut. 171., i Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, Zagreb 1946. str. 58.

[3] „… Trebalo je da dođe 20. august 1941. godine, pa da ljudi u Livnu doži ve stvamost onih riječi koje je dr. Perić uputio s propovijedaonice Goričkog samostana. Toga dana rulja ustaških koljača pokupila je sve Srbe Livnjane i odvela ih u Šumu Koprivnicu između Bugojna i Kupresa i tamo ih zvjerski pobila. Nekoliko dana iza toga odvedene su u istu šumu i porodice ubijenih. Ustaška rulja silovala je žene, rezala im dojke, starcima sjekla ruke i noge. vadila oči, a maloj djeci odrubljivali su glave i bacali ih u krilo majkama. Prijetnja dr. Perića stigla je i ljude iz okoline Livna. Iz 50 srpskih domova sela Golinjeva sva muška čeljad pobacana je živa u jamu na brdu Tušnici, a porodice njihove, žene, djecu i starce, ustaše su bacili u jamu na brdu Komašnici. Iz sela Gornji i Donji Runjani su ustaše bacili 500 muškaraca, žena i djece u jamu u Klanačkoj Šumi, u selu Čaprazlijama zaklali su 200 duša, u osnovnoj školi u selu Čelebiću zaklali su 300 žena i djece, a muškarce su bacili u jamu u šumi Dikuša. Tako su ustaše izredali, na poziv dr. Srećka Perića, sva sela livanjske okoline i do 20. avgusta 1941. godine pobili oko 5.000 muškaraca, žena i djece u livanjskom srezu.” Viktor Novak, Magnum Crimen, Zagreb 1948, Reprint, RO „Nova knjiga” Beograd, 1986, str. 651-652.

[4] Na zboru u Novoj Gradiški 2. juna 1941. Novi list, Zagreb, 3. jun 1941.

[5] Hrvatski list, Zagreb, 5. juna 1941.

[6] Na zboru u Križevcima, 6. jula 1941.

[7] Iz izvještaja Anti Paveliću 31. augusta 1941.

[8] Katolički tjednik, Zagreb, 15. jun 1941.

[9] Govor na Udbini na masovnom sastanku, 13. juna 1941. na imendan ustaškog poglavnika Ante Pavelića, Novi list, 24. jula 1941.

[10] Hrvatski katolički svećenik i vojni kapelan za područje Bjelovara, Varaždina, Gradiške, Knina, Ogulina, Gospića i Karlovca.

[11] Priznanje 21. august 1945., Dokumenti o protunarodnom radu, 223.

[12] Po dolasku iz Hrvatske u Rio de Žaneiro, 15. maja 1942. godine

[13] Karlovac, Hrvatska, 1943. citirano u JASENOVACZbornik radova Prve međunarodne konferencije i izložbe o jasenovačkim koncentracionim logorima, Javna ustanova Spomen-područje Donja Gradina, Kozarska Dubica, Udruženje Jasenovac – Donja Gradina, Banja Luka, 2007, Prilog, str. 62-63

[14] Rođen je u 1922. u Zagrebu, gde je pohađao židovsku osnovnu školu i realnu gimnaziju. Nakon godinu i po dana NDH režima, zajedno sa svojim roditeljima, pobjegao ne teritorij pod kontrolom Italijana. Priključio se 1943. partizanima. Sa porodicom, 1949. iselio u Izrael gdje je završio studije na Tehničkoj Visokoj školi. U izraelskoj vojsci stekao je čin pukovnika. Do odlaska u penziju, bio je na vodećim položajima u izraelskoj elektronskoj industriji.

[15] Mirjana Gros Agneza Sabo (Mirjana Gross Agneza Szabo), Prema hrvatskome građanskom društvu, Globus, Nakladni Zavod, Zagreb, 1992, str. 107.

[16] Carlo Falconi: The Silence of Pius XII, Faber & Faber Ltd. and Litle, Brown & Comp., Inc, 1970, page: 266.

[17] Srđa Trifković: Ustasa, Croatian Separatism and European Politics, 1929- 1945, The Lord Byron Foundation for Balkan Studies London, Engl; Aiken, South Carolina, 1998, page 139.

[18] Hermann Neubacher: Sonderauftrag Sudost 1940-1945, Bericht eines flie- genden Diplomaten, 2 Auflage, Musterschmidt Verlag, Gottingen, 1957, Se- ite 39.

[19] Frick Gert: Kroatien 1941-1944. Der„Unabhangine Staat” aus der Sicht des Deutschen Bevolmachtigen Generak in Agram, Gleise v. Horstenau. Verlag Rombach Co GmBh, Freiburg 1972.

[20] Edmond Paris: Genocide in Satelite Croatia, Second Ed., The American In- stitute for Balkan Affairs, Chicago, 1962, page 80.

[21] Dušan T. Bataković: Le Genocide Dans L’ etat Independant Croate.

[22] Edmond Paris: Genocide in Satelite Croatia, page: 59-87.

[23] F. Jelić-Butić: Ustaše i NDH, Globus, Školska knjiga, Zagreb 1977.

[24] Prema mojim istraživanjima radi se o 525 ubijenih. Vidi svjedočenja u ovoj knjizi u poglavlju HRVATSKI BLAGAJ – VELjUNSKI POKOLj OD 6. DO 9. MAJA 1941., str. 31-52. (op. autor)

[25] Edmond Paris: Genocide in Satelite Croatia, page: 285.

[26] Vladimir Miler, Strahote NDH Da li se istorija ponavlja?, Metaphysica, Beograd, 2009, str. 80-84.

[27] Vasa Kazimirović, NDH u svetlu nemačkih dokumenata Gleza fon Horstenau 1941-1944, Nova knjiga / Narodna knjiga, Beograd, 1987, str. 125-129. Također: http://www.jutarnji.hr/feljton-memoari-generala-glaisea—proma- trao-sam-kako-neljudski-sadisti-iskaljuju-svoj-bijes-/1137847/

[28] Antun Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac 1941-1945. Dokumenta Knjiga II, Narodna knjiga, Beograd, Spomen-područje Jasenovac, 1986, str. 720

[29] Njemački pisac i autor knjige ,,S Bogom i fašistima” (,,S Bogom i fašistima” (Karlheinz Deschner, Mit Gott und den Faschisten, Der Vatikan im Bunde mit Mussolini, Franco, Hitler und Pavelić, Günther, Stuttgart, 1965.

[30] https://www.youtube.com/watch?v=Bfb9QQhUuSIMit Gott und den Faschisten – Teil 12

[31] Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan, JP Službeni list SCG, Beograd, 2004, str 40

[32] Mađar

[33] Nijemac

[34] Hory, Ladislaus und Broszat, Martin: Der Kroatische Ustascha-Staat, 1941- 1945, Deutsche Verlags-Anstalt (DVA), Stuttgart, 1964. – Citirano u Grupa autora, Catena mundi – srpska hronika na svetskim verigama, tom II, Catena mundi, Beograd, 2014, str. 72-73.

[35] Nedjelja, 6. jun 1941.

[36] Nova Hrvatska, 1. jun 1943.

[37] Katolički tjednik, 15. jun 1941.

[38] Novi list, 10. novembar 1942.

[39] Katolički tjednik, 18. maj 1941.

[40] Hrvatski narod, 24. jun 1941.

[41] E. Paris, Genocide in satellite Croatia 1941-1945 citirano u Grupa autora, Catena mundi – srpska hronika na svetskim verigama, tom II, Catena mundi, Beograd, 2014, str. 192-194

[42] Stermisio… perche la campagna di cui trattasi fu caratterizzata dall’ uccisione di decine di migliaia di persone, compresi vecchi, donne e bambini, mentre altre decine di migliaia d’individui, rinchiusi in sedicenti campi di concentramento (constituti da lande desolate, senza ripari di sorta, delimitate da reticolati o cordoni di sentinelle) vi vennero lasciati perire di inanizione o distenti.

[43] L’Armata salvo cosi la vita ed i beni di numerosa popolazione serbo-ortodo- ssa (i maggiorenni della stessa hanno calcolato a 600,000 le persone salvate)

[44] Mario Roatta, Otto milioni di baionette. L’esercito italiano in guerra dal’ anno 1940 al 1944. Milano 1946. str. 170, citirano u Lazo M. Kostić, Hrvatska zverstva u drugom svetskom ratu prema izjavama njihovih saveznika, poglavlje 66, SNO u Americi i SNO u Kanadi, Čikago, 1974.

[45] Senat SAD-a, Njujork, 20. oktobra 1951. citirano u JASENOVAC Zbornik radova Prve međunarodne konferencije i izložbe o jasenovačkim koncentracionim logorima, Javna ustanova Spomen-područje Donja Gradina, Kozarska Dubica, Udruženje Jasenovac – Donja Gradina, Banja Luka, 2007, Prilog, str. 62

[46] David Tornquist, Look East, look West, (Pogledaj Istok, pogledaj Zapad) New York, London, 1966), p. 274

[47] Autor knjige Silovanje (The Rape of Serbia), 1990.

[48] Citirano u JASENOVAC Zbornik radova Prve međunarodne konferenci je i izložbe o jasenovačkim koncentracionim logorima, Javna ustanova Spomen-područje Donja Gradina, Kozarska Dubica, Udruženje Jasenovac – Donja Gradina, Banja Luka, 2007, Prilog, str. 61

[49] C. Falconi, The Silence of Pius XII, 266.

[50] J. Steinberg, All or Nothing, London, 1990, 170-80.

[51] Ibidem., 276.

[52] Ibidem., 277-78.

[53] C. Falconi, Silence. Videti takođe J. Morley, Vatican Diplomacy and the Jews During the Holocaust, New York, 1989, 147-65.

* Vjerovatno se radi o pogrešnom navođenju mjesta jer se podaci odnose na događaje u Veljunu i Hrvatskom Blagaju [op. ur.]

[54] Ibidem, 308

[55] J. Steinberg, Types of Genocide? Croatians, Serbs and Jews, 1941-1945, u The Final Solution, ed. David Cesarini, London, 1996, 175. Steinberg je zasnovao svoje brojke na referatu saopštenom 1992. na Dvadeset i drugoj godišnjoj naučnoj konferenciji u Sietlu, Vašington.

[56] Falconi, Silence, 273.

[57] Steinberg, All or Nothing, 181

[58] Falconi, Silence, 298.

[59] Steinberg, All or Nothing, 30.

[60] Ibid., 132.

[61] Falconi, Silence, 318.

[62] Steinberg, All or Nothing, 133.

[63] N. Butler, The Sub-Prefect Should Have Held His Tongue, ed. R, F. Foster, London, 1990. 275.

[64] Falconi, Silence, 303.

[65] Ibid, 304.

[66] ADSS. viii, 250ff.

[67] Ibidem, 259.

[68] Ibidem 307.

[69] Falconi, Silence, 333.

[70] S. Friedländer, Pius XII and the Third Reich: A Documentation, 109.

[71] G. Riegner, Ne jamais désespérer, Paris, 1998, 164-65.

[72] Falconi, Silence, 335.

[73] Ibidem, 282.

[74] Ibidem, 388.

[75] Ibidem, 344-46.

[76] Džon Kornvel, Hitlerov papa, JP Službeni list SRJ, Beograd, 2000, str. 238248

[77] Ćano, Dnevnik, 25. aprila 1941. citirano u Lazo M. Kostić, Hrvatska zverstva u drugom svetskom ratu prema izjavama njihovih saveznika, isto.

[78] Ćano, Dnevnik, 7. maja 1941. Ibidem

[79] Prevod, original na italijanskom jeziku u Vojnom arhivu, AI, k. 542, reg. b.r. 9/10. citirano u Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu Zbornik dokumenata, tom I, zločini Nezavisne države Hrvatske 1941. 1945. Vojnoistorijski institut, Beograd, 1993.

[80] Ispravno Stana Arnaut, prim. Đ. Z.

[81] Zbornik Zločini Nezavisne države Hrvatske nad Srbima, Jevrejima i Romima 1941. 1945. godine na prostoru Hercegovine, Udruženje „Jasenovac-Donja Gradina”, Banja Luka, 2014, str. 21-23.

[82] Kurcio Malaparte, Kaputt, Biblioteka Novosti, Beograd, 2004, str. 388-402 (Curzio Malaparte, Kaputt, Napoli: Casella, 1944)

...„Mentre si parlava, io osservavo un paniere di vimini posto sulla scrivania, alla si- nistra del Poglawnik. Il coperchio era sollevato, si vedeva che il paniere era colmo di frutti di mare, così mi parvero, e avrei detto di ostriche, ma tolte dal guscio, come quelle che si vedono talvolta esposte, in grandi vassoi, nelle vetrine di Fortnum and Mason, in Piccadilly a Londra. Casertano mi guardò, stringendo l’occhio : „Ti pia- cerebbe, eh, una bella zuppa di ostriche?”.

„Sono ostriche della Dalmazia?”, domandai al Poglawnik.

„Ante Pavelic sollevò il coperchio del paniere e mostrando quei frutti di mare, quella massa viscida e gelatinosa di ostriche, disse sorridendo, con quel suo sorriso buo- no e stanco:” E un regalo dei miei fedeli ustascia: „sono venti chili di occhi umani”.

[83] Časopis Il borgeze [Il Borghese magazine], Rim, 1960, citirano u JASENOVAC Zbornik radova Prve međunarodne konferencije i izložbe o jasenovačkim koncentracionim logorima, Javna ustanova Spomen-područje Donja Gradina, Kozarska Dubica, Udruženje Jasenovac – Donja Gradina, Banja Luka, 2007, Prilog, str. 29

[84] Đuzepe Anđelini: Logorske vatre u Hrvatskoj, (Giuseppe Angelini: Fuochi- di bivaco in Croatia), Rim, 1946, str. 19-21.

[85] Dane R. Lastavica, Hrvatski genocid nad srpskim i jevrejskim narodom u koncentracionom logoru Gospić (Lika) 1941-45, autorsko izdanje, Novi Sad, 2011, str. 382-383

[86] Vuksan M. Cerović, Velika zavera, I-II, Elit, Beograd, 1994.

[87] Ibidem,

[88] Državni arhiv Rim, Diplomatsko istorijski arhiv, Ministarstvo inostranih poslova, f. Politički odnosi, Jugoslavija 1931-1945. godina; AJ, Mikroteka. Više detalja na: Banija Online – Hapšenja Srba i Jevreja u Karlovcu, te Srba na Kordunu i Baniji 1941. godine https://banija.rs/novosti/drustvo/14284-hap-senja-srba-i-jevreja-u-karlovcu-te-srba-na-kordunu-i-baniji-1941-godine

[89] Dane Lastavica, Hrvatski genocid nad srpskim i jevrejskim narodom u koncentracionom logoru Gospić (Lika) 1941-45, a Srbima i 1991-…?, autorsko izdanje, Novi Sad, 2011, str. 397.

[90] Ibidem, 400

[91] Članak iz serije „Pogranična hodočašća” (31. avgust – 23. septembar 1941.) Il Resto del Carlino, 18. septembar 1941. citirano u Mila Mihajlović, Jugoslavija: april 1941 septembar 1943., Udruženje srpskih izdavača, Beograd, 2012, str. 146-152

[92] S. Loi, Jugoslavia 1941, Torino, 1953

[93] Učitelj Petar V. Kovačević „Sva zla Srbi su podneli sa strane katoličkih svećenika preko ustaša… Svi su oni pod najužasnijim terorom prešli na katoličku „jedino spasavajuću” veru. Od tih svećenika gromovnik u našem srezu (našićkom) bio je pater Sidonije Scholz. On je na najzverskiji način dao ubiti našeg mesnog paroha Đorđa Đokića**. Izveli su ga iz stana u pola noći i iskasapili ga (odrezali nos, jezik, uši, ogulili bradu, rasporili, stomak i zamotali creva oko vrata)” Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima… str. 96

* Pogrešno navedeno ime umjesto Stevan treba Nebojša [op. ur.].

** ispravno Bogić Đorđe, [op. ur.]

** ispravno sveštenika [op. ur.].

[94] Enzo Cataldi, La Jugoslavia alle porte. [Jugoslavija na vratima] Tra crona- ca e documento una storia che nessuno racconta, Club dei autori, Firenze, 1968. –  citirano u Lazo M. Kostić, Hrvatska zverstva u drugom svetskom ratu prema izjavama njihovih saveznika, SNO u Americi i SNO u Kanadi, Čikago, 1974, poglavlje 78.

[95] Ispravno Našice [op. ur.]

*Ispravno Đorđa Bogića, [op. ur.]

** Vjerovatno Brezik [op. ur.]

[96] Suvaja [op. ur.]

[97] Jugoslavija april 1941 – septembar 1943., Rim, septembar 1945. citirano u Mila Mihajlović, Jugoslavija: april 1941 septembar 1943., Udruženje srpskih izdavača, Beograd, 2012, str. 211-216


Đuro Zatezalo: „Radio sam svoj seljački i kovački posao” – SVJEDOČANSTVA GENOCIDA U NDH 1941. – 1945. II dopunjeno izdanje

Dr Đuro Zatezalo sa saradnicima na promociji knjige.


Knjigu za internet izdanje priredio Dušan Bastašić

udruzenje@jadovno.com

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top