Министар за рад, запошљавање, социјална и борачка питања Србије Александар Вулин рекао је да ће Хрватска морати да се опредијели, да ли да његује вриједности Блајбурга и стријељаних усташа или вриједности побијене јасеновачке дјеце и усташких жртава. „Не може иста држава да донесе венац и у Блајбург стрељаном усташи, и да каже да он заслужује поштовање и сећање, и да иста та држава однесе венац закланом јасеновачком детету и да каже да и оно заслужује сећање и поштовање“, рекао је Вулин. Он је поновио да је Блајбург највеће окупљалиште фашиста у Европи и да ту истину ништа не може да промијени, те да је посебно жалосно и опасно што се

Напомена: Ова или оваква изложба о Јасеновцу, нигдје није постављена и никада се није десила. Само што сам у друштву двоје пријатеља ушао у здање Народне Скупштине, портир са кажипрстом на уснама нас упозори да будемо тихи и упути нас према централној сали. Свакоме од нас дао је по танку воштаницу. Мада је већ било вече, свјетла бијаху погашена али је свјетлуцање флуоресцентне стазе којом смо ходали показивало пут према мјесту гдје се требала одржати изложба “Новомученици јасеновачки – 75 година – право на незаборав”. Али, већ на самом улазу у велелепну дворану дало се наслутити да те августовске вечери нећемо свједочити изложби какве смо до тада имали прилике да

Сматрам да господину Мишини, као директору Музеја жртава геноцида у Београду остаје да се извини свима онима које је својим неодговормим изјавама у јавности увредио и да се одрекне неистина које је изговорио. У својим излагањима, које је пренело више медија у Србији, Вељко Ђурић Мишина, Директор Музеја геноцида у Београду, је изјавио следеће: „Србољуб Живановић je 1964. године био млађи асистент Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду. Почетком године, вољом и дозволом високих политичких и државних (значи и безбедносних) структура, постављен је за члана нарочите комисије…“ (није тачно) „…да све то буде фотографисано и снимљено филмском камером“… (није тачно) „…у тим доступним јавности документима види се нешто

Образовање наставног особља о холокаусту доживљавам као „кукање на туђем гробу“. И сама вест о томе је некако миксована не би ли се забашурила суштина. Наше наставно особље усавршава се у Израелу да би нашој деци пренело знање о српском страдању у НДХ! Ех, што наше институције и професионалци не спроведоше тај пројекат? Истина, није о теми српског страдања било баш пожељно нашироко (сви знамо зашто и како), али ипак су се том темом бавили и наши историчари, бар они храбрији. Можда нису баш сви били историчари, као цењена професорка Смиља Аврамов, али су доста истражили, сакупили, сазнали, што не значи да нема на том подухвату још доста посла и