Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Crkve i manastiri u Crnoj Gori su imovina čitavog srpskog naroda

Datum objave: sreda, 24 jula, 2019
Veličina slova: A- A+
Nikola Milovančev
Nikola Milovančev

Predsednik Crne Gore g. Milo Đukanović založio se u svojoj izjavi 12. jula 2019. za formiranje „Pravoslavne crkve Crne Gore“. Iako nije uobičajeno da verske odnose u pravoslavnom svetu uređuje neko ko se ne deklariše kao pravoslavac, izjava g. Đukanovića zaslužuje osvrt zbog funkcije koju on obavlja, kao i zbog nasrtaja na imovinu Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.

S obzirom na to da su srpske crkve i manastiri u Crnoj Gori duhovno zaveštanje i imovina čitavog verujućeg srpskog pravoslavnog naroda, smatram se i ja obaveznim da ne ćutim, pa navodim samo neke od brojnih dokaza o tome.

Poslednjih godina bilo je mnogo zamena teza i neistina kada se govori o ovom pitanju. Osnovne su dve: da se istorijski regionalni pojam Crnogorci sada menja u nacionalni, za vekove unazad (zamislimo kada bi npr. Hercegovce danas proglasili za naciju i to za više vekova unatrag).

Nešto tako nisu se usudili čak ni komunisti kada su 1945. stvarali crnogorsku naciju. Pogledajmo šta je zapisao Milovan Đilas u programatskom članku „O crnogorskom nacionalnom pitanju“ („Borba“ od 1. maja 1945). On navodi: „…jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci“. I: „Po plemenskoj tradiciji (tj. porijeklu) Crnogorci SE OSJEĆAJU, A I JESU, SRBI…“.

Druga zamena teza je da se današnja Crna Gora projektuje kao da su joj u prošlosti pripadala područja koja tada nisu bila deo Crne Gore. Najbolje se to vidi u Boki Kotorskoj (današnje opštine Herceg Novi, Kotor, Tivat i Budva). Ovo područje je do 1918. bilo u Austrougarskoj i onda proglasilo ujedinjenje sa Srbijom. Crkve su do 1870. pripadale Dalmatinskoj eparhiji, a tada je osnovana Bokokotorska eparhija. Ili navedimo npr. da je Sv. Vasilije u manastiru Ostrog stolovao kao mitropolit Hercegovine odlukom patrijarha pećkog Gavrila od 1651. godine. Može li onda biti sporno čiji je svetac Sv. Vasilije i čija je imovina manastir Ostrog?

Još 1876. je arhimandrit Nićifor Dučić u Glasniku Srpskog učenog društva, u članku „Morača i Ostrog“, zapisao: „Morača je dio istočne Hercegovine, prisjedinivši se Crnoj Gori tek 1820…“. Mitrofan Ban, mitropolit Crne gore u vreme Ujedinjenja 1918. napisao je u svom životopisu za manastir Moraču: „Manastir ovaj sjajni je monument iz prošlosti srpske“. Ni g. Duško Marković ni g. Đukanović nisu naslednici porodice Nemanjić niti hercegovačkih vladika i ne mogu da raspolažu manastirom Morača, zadužbinom Vukana Nemanjića.

A Njegoš, vladika Rade? Njegove reči upućene Dubrovčaninu Matiji Banu 1848. g. preneo je Miodrag Maksimović u „Politici“ od 24. jula 1994. (rubrika „Iz naše prošlosti“ – „Treba najpre da se Srpstvo oslobodi i ujedini“): „…treba najpre da se Srpstvo oslobodi i ujedini. Ja bih tada u moju Pećku patrijaršiju a knjaz srpski u Prizren“.

Isto tako, 1. septembra 1763. crnogorski mitropoliti Sava i Vasilije Petrović mole katolike, dubrovački Senat rečima: „da učinite našoj crkvi i narodu černogorskom jednom sumom od asprih, kako Serbli Serblima i svojijem susedima“. A Rumija i njena okolina, Šestane? Pop Miloš Velimirović zapisao je1894. u beogradskom „Delu“: „Jedan dobar dio Krajine zove se Šestane. U Šestanima ima 10 sela i to su sve arnaućeni Srbi katolici“. Zadnjih godina o svemu ovome puno istražuje i piše dr. Goran Komar.

Dr. Marko Jačov objavio je 1983. i 1986. u SANU dve značajne zbirke dokumenata: „Spise tajnog vatikanskog arhiva XVI-XVIII veka“ i „Spise Kongregacije za propagandu vere u Rimu o Srbima 1622-1644“.

Šta kažu vatikanski izvori, Srbima neskloni?

Za kotorskog biskupa Marina Draga 1702. vladika Danilo Petrović je „Srpski episkop sa Cetinja“. Misionar Frančesko de Leonardis piše 1638. o „srpskom obredu“ (del rito Serviano) u Paštrovićima, Crnoj Gori i okolini Kotora. Godinu dana ranije on je izveštavao Rim o mogućnosti da se na katolicizam prevedu „Crna Gora, Donja i Gornja Zeta i druge provincije Srbije“ (Monte negro, Zenta inferior, e Superiore, et altre Provincie della Serbia). Jasno je kud se broje ne samo Crna Gora, već i Zeta i njihove crkve i manastiri.

I sama katolička crkva vekovima tituliše barskog nadbiskupa kao Primasa Srbije ili Srpskog primasa („Primas Serbiae“). Doduše, u prošlosti su se pojavljivali i problemi, npr. 1247. godine, kada su barski građani katolici osećali jaču pripadnost Srbiji nego papi i govorili „…što je nama papa, gospodin naš kralj Uroš je nama papa“ (cit. po hrvatskom istoričaru Milanu Šuflaju, „Srbi i Arbanasi“, 1925, st. 89).

Završavam sa dva navoda o katoličkim crkvama na Primorju. Septembra 1925. kralj Aleksandar Karađorđević posetio je Bar. Nadbiskup Nikola Dobrečić dočekao ga je rečima: „Pozdravlja Vas vjekovnom slavom ovjenčana Srpska Primasija, koja je igrala veliku časnu ulogu u razvitku i oslobođenju srpskog naroda“. A 1934, posle ubistva kralja Aleksandra, drugi naš rodoljub, don Niko Luković, izgovorio je u katedrali sv. Tripuna u Kotoru ove reči: „Bolom odjekuju svodovi ovoga svetoga hrama, koji viđe vladare iz doma Nemanjina“.

Zato tražimo poštovanje i zaštitu za baštinu srpskog naroda u Crnoj Gori.

Izvor: Politika, 22. jul 2019.


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top