Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Dragoslav Bokan: SRPČAD, OKAČENA NOGICAMA ZA GRANjE ŠLjIVA

Datum objave: ponedeljak, 29 jula, 2019
Veličina slova: A- A+

Na današnji julski dan u Velici i Gornjoj Rženici su u Drugom svetskom ratu, 1944. godine, pobijeni skoro svi stanovnici – među kojima najviše devojaka, žena i dečice. 

Piše: Dragoslav Bokan

Lokalni muslimani iz Rožaja i okoline su, uz podršku Šiptara sa Kosova i drugih okupatorskih oružanih trupa (iz u borbama prethodno razbijenih SS jedinica “Skender beg” i “Princ Eugen”) a pod ideološkim  vođstvom Sahit Hodže i Osmana Rastodera (predratnog matičara i islamskog veroučitelja) tada napravili zastrašujući pokolj, gori, crnji i krvaviji nego ma gde drugde po okupiranim delovima ondašnje Evrope.

Devojke, žene i devojčice su silovane, bebe bacane na nož, ljudi živi spaljivani, samo zato što su pravoslavni Srbi (iako im je pre toga data časna reč ove zlosutne vojske u prolazu) da ih niko neće dirati.

Ali, dve su stvari tu one koje, mislim, valja da zauvek zapamtimo – da se time iznutra ojačamo kad antisrbi raznih fela krenu da nas iscrpljuju i optužuju za sva zla ovog sveta.

Prva je – jezivi ritual DERANjA KOŽE NAŽIVO, posebno srpske dečice. Pa su im muslimanski ljudožderi sa nacističkim simbolima na uniformi derali kompletnu kožu lica (recimo, dečaku Tomi Vučetiću), sa sve skalpom, a mnogima i čitavu kožu sa malenog tela, kao zečevima, u ovom julskom paklu za koji će, nakon rata, retko ko odgovarati (a čitav ovaj pokolj će se nalogom odozgo zaboraviti, da se ne bi kvarilo ono nametnuto, veštačko “bratstvo i jedinstvo” između muslimanskih dželata i srpskih žrtava).

Kakvi su to bolovi i krici bili, ne možemo ni da zamislimo, jer ni u najgorim noćnim morama nismo doživeli ništa slično sasvim konkretnim stradanjima ove nesrećne dečice sa oguljenom i ostruganom kožom, čija je dugo i sporo, ritualno umiranje ličilo na najmračnije scene iz Danteovog “Pakla”.

A druga stvar koju treba zauvek zapamtiti kao ikoničku sliku ovog užasnog masakra je VEŠANjE NAŠE DEČICE ZA NOGE ZA GRANE TAMOŠNjIH ŠLjIVIKA!
Ovo drveće sa kojih naglavačke vise srpska dečica i sablasno se njišu, nakon klanja i umiranja u neopisivim bolovima, predstavlja strašnu i svetu sliku za nezaborav čitavom našem narodu, koliko god da nas ima i gde god živeli.
A mnogi među ovim mališanima su živi oderani upravo ovako zakačeni konopcem za šljivove grane. Samo bi ih od sadističke slasti zajapureni Šiptari i muslimani gulili, mesarski vešto vukući njihovu nežnu kožicu na dole, dok je potpuno ne svuku sa mesa i ne ostave za sobom jezivi trag neljudske surovosti I apsolutne MRŽNjE PREMA SVEMU SRPSKOM.

Ti ogoljeni trupovi, ta naša živa zapaljena, preklana i silovana dečica, ŠTO VISE SA ŠLjIVA uz put demonskih legija naše razbraće (koja su onako uverljivo glumila da su normalni – i pre i posle Drugog svetskog rata, nekažnjeni i nepokajani), to su prizori koje ne smemo nikad, ali nikad zaboraviti. Da ne bismo (tim kukavičkim zaboravom i sramnim nepominjanjem) izgubili svoju dušu i spasenje, jer ga svakako, ovakvi, ne bismo ničim zaslužili.

Strašna je Knjiga Stradanja srpskog naroda, a naročito naše dečice u pislednjim ratovima, a od ruke onih koje smo, kao neodgovorni idioti, prihvatali za tobožnju “braću”.

A velički stradalnici su kanonizovani i Srpska Pravoslavna Crkva ih proslavlja kao mučenike.

Izvor: Fejsbuk stranica – Dragoslav Bokan

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan odgovor na „Dragoslav Bokan: SRPČAD, OKAČENA NOGICAMA ZA GRANjE ŠLjIVA“

Milan Stanić kaže:

Ta najveća zla i, normalnom ljudskom umu, neshvatljiva ponašanja, nikada nisu činili normalni i ugledni ljudi i čestiti domaćini, već bolesni i nedokazani likovi, koji su sebe, na taj način, stavljali u žižu javnosti. To je istorija pokazala, od drugog svjetskog rata, pa do poslednjeg, građanskog, rata, na prostorima bivše Jugoslavije. Ostaje samo enigma: zašto se tada “normalni” ljudi (bilo kojeg naciona) povlače u svoje ljušture i ponašaju se kao da se to njih ne tiče, umjesto da se suprotstave postupcima tih bolesnika, jer je uvijek više pozitivnih nego negativnih?!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top