Ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Srbije Aleksandar Vulin rekao je da će Hrvatska morati da se opredijeli, da li da njeguje vrijednosti Blajburga i strijeljanih ustaša ili vrijednosti pobijene jasenovačke djece i ustaških žrtava. „Ne može ista država da donese venac i u Blajburg streljanom ustaši, i da kaže da on zaslužuje poštovanje i sećanje, i da ista ta država odnese venac zaklanom jasenovačkom detetu i da kaže da i ono zaslužuje sećanje i poštovanje“, rekao je Vulin. On je ponovio da je Blajburg najveće okupljalište fašista u Evropi i da tu istinu ništa ne može da promijeni, te da je posebno žalosno i opasno što se

Napomena: Ova ili ovakva izložba o Jasenovcu, nigdje nije postavljena i nikada se nije desila. Samo što sam u društvu dvoje prijatelja ušao u zdanje Narodne Skupštine, portir sa kažiprstom na usnama nas upozori da budemo tihi i uputi nas prema centralnoj sali. Svakome od nas dao je po tanku voštanicu. Mada je već bilo veče, svjetla bijahu pogašena ali je svjetlucanje fluorescentne staze kojom smo hodali pokazivalo put prema mjestu gdje se trebala održati izložba “Novomučenici jasenovački – 75 godina – pravo na nezaborav”. Ali, već na samom ulazu u velelepnu dvoranu dalo se naslutiti da te avgustovske večeri nećemo svjedočiti izložbi kakve smo do tada imali prilike da

Smatram da gospodinu Mišini, kao direktoru Muzeja žrtava genocida u Beogradu ostaje da se izvini svima onima koje je svojim neodgovormim izjavama u javnosti uvredio i da se odrekne neistina koje je izgovorio. U svojim izlaganjima, koje je prenelo više medija u Srbiji, Veljko Đurić Mišina, Direktor Muzeja genocida u Beogradu, je izjavio sledeće: „Srboljub Жivanović je 1964. godine bio mlađi asistent Zavoda za anatomiju Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Početkom godine, voljom i dozvolom visokih političkih i državnih (znači i bezbednosnih) struktura, postavljen je za člana naročite komisije…“ (nije tačno) „…da sve to bude fotografisano i snimljeno filmskom kamerom“… (nije tačno) „…u tim dostupnim javnosti dokumentima vidi se nešto

Obrazovanje nastavnog osoblja o holokaustu doživljavam kao „kukanje na tuđem grobu“. I sama vest o tome je nekako miksovana ne bi li se zabašurila suština. Naše nastavno osoblje usavršava se u Izraelu da bi našoj deci prenelo znanje o srpskom stradanju u NDH! Eh, što naše institucije i profesionalci ne sprovedoše taj projekat? Istina, nije o temi srpskog stradanja bilo baš poželjno naširoko (svi znamo zašto i kako), ali ipak su se tom temom bavili i naši istoričari, bar oni hrabriji. Možda nisu baš svi bili istoričari, kao cenjena profesorka Smilja Avramov, ali su dosta istražili, sakupili, saznali, što ne znači da nema na tom poduhvatu još dosta posla i