Zar Srbi i Romi nisu stradali na Starom sajmištu?

Datum objave: petak, 12 maja, 2017
Veličina slova: A- A+

 

Detalj sa izložbenog panoa
Detalj sa izložbenog panoa

Reagovanje povodom izložbe „Jadovno – Jasenovac-Kozara – Sajmište“ otvorene 21. aprila u beogradskoj galeriji „Progres“, a u organizaciji Muzeja žrtava genocida iz Beograda.

Narodi, koji neguju kulturu sećanja, o stradalim sunarodnicima, tačno, određenog dana, neizostavno, svake godine,u kontinuitetu se prisećaju velikog nacionalnog stradanja. Jevreji 27. januara, a Jermeni 24. aprila obeležili su ove datume kao međunarodne dane sećanja na žrtve Holokausta i Genocida. U Srbiji,  kao „pandan“, gore naznačenim državnim praznicima, zakonom je ustanovljen Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu. On se obeležava istog dana kada je 1945, pri kraju rata, izvršen proboj logora Jasenovac.

Ove godine Muzej žrtava genocida je želeo, tematskim serijalom, koji je trajao do 29. aprila da na poseban i izražen način obeleži ovaj važan državni praznik. Sa svoje strane, urednik, vršilac dužnosti direktora Muzeja, Veljko Đurić Mišina, smatrao je da centralno mesto, u zahtevnom, programskom konceptu, pripada izložbenoj postavci „Jadovno-Jasenovac-Kozara-Sajmište“ koja je u sredstvima javnog informisanja, uz poseban publicitet,promovisana kao izuzetan kulturni i komemorativni događaj. Inače, izložbu je u centralnom „gradskom jezgru“, u Knez Mihailovoj ulici, otvorio izraelski umetnik Majkl Ende koji je istovremeno Muzeju poklonio svoju skulpturu „Od uništenja do novog života“!

Izložba je loše organizovana u jednom ograničenom i skromno opremljenom prostoru.

Na samom otvaranju nije deljen nikakav propratni materijal, mada se sa pravom očekivalo da organizator štampa sadržajan i znalački ilustrovan katalog. Na izložbi su prikazane,uglavnom, uvećane, ratne fotografije, ispod kojih nisu istaknuti nazivi, mesta i godine njihovog nastanka.

Drugi, prateći dokumenti i arhivski materijali pravilno su naznačeni, a posebno oni izloženi u vitrinama. U svom javnom obraćanju, Veljko Đurić Mišina, izjavio je „Srni“ da se “izložbom želi pokazati kontinuitet zločina u NDH nad srpskim narodom, Jevrejima i Romima“. Istaknuti koncept, sa svojim saradnicima, pokušao je da realizuje pomoću četiri velika panoa iste površine, koji hronološki prate sled genocidnih događanja u NDH. Prikazivanje „entitetskog“ stradanja, na pojedinačnim panoima, predstavljalo je za organizatore nerešivu enigmu.

Mada ćemo najviše govoriti o Sajmištu, ideja da tekstovi budu ilustrovani nizom fotografija dosledno je realizovana na svim panoima. Sumirati četvorogodišnje, krajnje kompleksno stradanje, na nekoliko limitiranih – izložbenih površina predstavlja prvorazredni izazov.

Kada posetilac posmatra prvi pano – Jadovno, na osnovu izloženog materija on nema utisak da se tu radi o sistemu logora Gospić – Jadovno – Pag zato što je priređivač zaboravio da prikaže mapu logorskog kopleksa koji je egzistirao od kraja aprila do avgusta 1941. godine. Isti je slučaj i sa drugim „entitetom“-Jasenovcem. Ako se uzme u obzir da je pored skraćenih izložbenih naslova i stradanje na pojedinim stratištima ilustrovano neobeleženim fotografijama i redukovanim tekstovima onda prihvatljivost tako prikazane iložbene postavke postaje krajnje upitna!

Zainteresovan, ali slabije obavešten posmatrač stiče utisak da je Staro sajmište bio logor isključivo za Jevreje. Zašto se poslednjih godina uporno prikazuje iskrivljena slika o hiljadama stradalih Srba na Sajmištu?

Poslednji „entitet“ – Sajmište

Četvrti pano – Sajmište zaslužuje posebnu pažnju! Izlagač je imao osnovni zadatak da prikaže stradanje zatočenika u logoru koji su nacisti osnovali 8. decembra 1941. na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske. Prikazaćemo, u nastavku članka, na koji način je priređivač, istinu o Sajmištu, pokušao da približi zainteresovanim posetiocima. Kada se govori o tekstualnom prilogu prikazanom na panou onda imamao u vidu kopirani dokument posleratne Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora, Inv.br.16.490, koji ilustruje stradanje talaca kod Pančeva – Jabuka, kao i jedan falsifikovani izveštaj u kome neki špijun Gestapoa – Avgust iznosi podatak da je „do kraja avgusta 1944. godine, u Jajincima, streljano 13.862 Jevreja“.

Objavljen je i skraćeni tekst koji realno prikazuje deportaciju Jevreja na Sajmište 8. decembra 1941. godine. Na spornom panou su izložene i fotografije: Sabirnog centra za Jevreje na Kalemegdanu, ulaz u Sajmište, „dušegupka“, Sekulićeva „Kula“, dve fotografije o interniranju Jevreja…

Dakle,u propratnom tekstu,kao i na izloženim fotografijama nigde se ne pominju stradali Srbi i Romi!

Zainteresovan, ali slabije obavešten posmatrač stiče utisak da je Staro sajmište bio logor isključivo za Jevreje. Zašto se poslednjih godina uporno prikazuje iskrivljena slika o hiljadama stradalih Srba na Sajmištu?

Na ovo pitanje, još uvek, nismo dobili pravi odgovog!

Ubeđeni smo da se ovakavim pristupom degradira kultura sećanja o Genocidu izvršenom u toku Drugog svetskog rata nad Srbima, ali i Romima?! Uostalom, kome ide u prilog ovakva vrsta istorijskog revizionizma? Primećujemo da poslednjih godina istoričari i nadležne ustanove izbegavaju ozbiljan i sadržajan diskurs o Starom sajmištu. Nismo ubeđeni da slični, komemorativni događaji, imaju pozitivan uticaj na oblikovanje nacionalne svesti o prećutanom Genocidu,a o istorijskoj i nacionalnoj odgovornosti organizatora, kao i o korpusu srpskih istoričara koji se godinama “štite“ ketmanom govorićemo nekom drugom prilikom!

U nacističkoj terminologiji Sajmište se označava kao „Dulag F 172“. Nemci su osnovali logor na prostoru gde je neposredno pred početak Drugog svetskog rata podignut velelepni sajamski kompleks (1937/38). Za razliku od Aušvica i Jasenovca gde su logorske barake i pomoćni objekti namenski služili za smeštaj zatočenika, na Starom sajmištu su postojeći , sajamski paviljoni, adaptirani u logorska zdanja. Od, 8. decembra 1941. do 10. maja 1942, on je funkcionisao kao logor za Jevreje i Rome – Judenlager Semlin.

Zatim je počekom maja 1942. godine preimenovan u Anhaltelager Semlin (Prihvatni logor Zemun). Pod tim nazivom neprestano je radio do jula 1944. kada je konačno ukinut. U posleratnim izveštajima Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača i Pokrajinske komisije za utvrđivanje zločina okiupatora i njihovih pomagača u Vojvodini (VII grupa masovnih zločina) izneseni su podaci da je od 90.000- 1oo.ooo dovedenih, stradalo preko 40.000 zatočenika. Nalazi Anketne komisije za Sajmište kao i pomenute Državne komisije o 7.ooo zatočenih Jevreja, kao i prethodni podaci, dugo su bili prisutni u publikacijama o Sajmištu.

Interniranje Jevreja na Sajmište otpočelo je 8. decembra 1941. a prema izveštaju Opunomoćenog i komandujućeg generala u Srbiji (20.12.1941), “u novoformirani logor za Jevreje i Cigane (Rome) u Zemunu do 15.12.1941. dovedeno je 5.281 osoba“. Kasnije su pristizale manje grupe pripadnika jevrejske zajednice. Već, 26. januara 1942,internirani su iz Šapca žene i deca („Kladovski transport“), a zatim su pristizali, uglavnom,transporti žena i dece iz Kragujevca, Niša, K.Mitrovice i N.Pazara. Poslednja grupa Jevreja iz Prištine i C.Gore (izbegli Jevreji) deportovana je sa Sajmišta 16. juna 1944, u nemački logor Bergen  Belzen.

Kada se govori o stradalim Jevrejima najčešće se navodi podatak, o 6.300 (M.Koljanin) ubijenih Jevreja . U obimnoj literaturi nailazi se i na podatke da je na Sajmištu ugušeno gasom 8.000 Jevreja (M.Šelah), odnosno da je na ovom stratištu stradalo, čak, 11.ooo Jevreja (J.Romano).

Prošle, 2016.godine Istorijski arhiv Beograda objavio je poimenični spisak za 3.450 stradalih Jevreja na Starom sajmištu. Smatra se da je ovo najniži broj stradalih.

U literaturi, o Romima na Sajmištu, postoji saglasnost da je od 600 interniranih, stradalo oko 60 Roma (10%) i to u periodu od decembra 1941. do marta 1942. godine kada su preživeli Romi oslobođeni.

Kada je reč o Srbima onda se, kao i slučaju Jevreja, najčešće navode podaci M.Koljanina da je od „ ukupno 31.972 dovedenih u Prihvatni logor, život izgubilo 10.636 zatočenika“. Pored Srba u logor su internirani i pripadnici drugih nacionalnosti. Zatočenici su najčešće stradali od raznih bolesti, torture, gladi, a i streljanja logoraša su bila česta. Vidimo da je drastično redukovan broj stradalih u odnosu na podatke do kojih je došla Državana komisija za utvrđivanje ratnih zločina.

Pisac ovih redova, imajući u vidu novija istraživanja, smatra da je na Sajmištu,od maja 1942. do jula 1944. stradalo preko 2o.ooo Srba. Međutim, nismo imali nameru da primenjenom elaboracijom prebrajamo ubijene logoraše, što je,u krajnjem slučaju neumesno. Naprotiv, naš cilj je bio da ukažemo na relevantne istorijske podatke o stradanju sva tri naroda: Srba, Jevreja i Roma!

Priređivači neuspele izložbe zaboravili su da potiskivanje istine o Genocidu i razaranje kulture sećanja takođe predstavlja svojevrsni zločin.

I z l o ž b e n e  p o u k e

Da li je organizator izložbe koja će biti otvorena do 12.maja tekuće godine nehotično zaboravio na stradale Srbe i Rome?

Videćemo, da kasnije ponuđen, propratni materijal sporne postavke, razjašnjava urednikovu nameru da logor Staro sajmište prikaže kao mesto gde su isključivo stradali pripadnici jevrejske zajednice. Naime,u jednostraničnom tekstu, koji je namenjen zainteresovanim posetiocima, priređivač, takođe, ne govori o Sajmištu i stradanju Srba i Roma.

Poslednjih godina jedna grupa jevrejskih intelektualaca predlaže, da posle nužne memorijalizacije, Staro sajmište preraste u memorijalnu ustanovu – Muzej Holokausta.

E.Zurof, direktor centra „Simon Vizental“ iz Jerusalima i član Komisije za uređenje Sajmišta oštro se suprostavio predlogu da rehabilitovani sajamski kompleks bude isključivo posvećen stradanju Jevreja. Duboko svestan da ne postoje žrtve prvog i drugog stepena predložio je da “Staro sajmište bude zajedničko mesto sećanja za sve žrtve nacista“!

I ova izložba potvrđuje da krivce za dugogodišnje skrivanje istine o planetarnom stradanju našeg naciona, prevashodno, moramo tražiti u našoj sredini. Inače, svi narodi koji neguju kulturu sećanja, o svojim stradalim precima, već su pre nekoliko decenija završili sa nužnom memorijalizacijom svojih stratišta. Jevreji su već 1947. zaštitili Aušvic, a zatim ga pretvorili u „Državni muzej Aušvic  Birkenau i veliki istraživački centar. Na sličan način su Jermeni i Rusi izvršili memorijalizaciju nacionalnih stratišta. Jedino Srbija, proteklih decenija, nije podigla Memorijalni centar Genocida i osnovala specijalizovanu institutsku ustanovu za izučavanje svekolikog i traumatičnog stradanja našeg naroda u proteklom veku.

U R.Srpskoj, od prošle godine ozbiljnije se pristupa podizanju, sabirnog, Memorijalnog centra u Spomen-području Donja Gradina. Nažalost, ova tema u Srbiji još uvek nije na dnevnom redu. Zato smo danas suočeni sa čestim i neshvatljivim propustima poput ovog poslednjeg, učinjenog od strane Muzeja žrtava genocida.

Priređivači neuspele izložbe zaboravili su da potiskivanje istine o Genocidu i razaranje kulture sećanja takođe predstavlja svojevrsni zločin. Poučeni, poslednjim,negativnim iskustvom moramo još intenzivnije govoriti i prisećati se Velikog zločina – Genocida zato što predstavlja važno i nezaobilazno obeležje nacionalnog identiteta!

Dragan Popović

Publicista, Beograd

Pisac priloga je štampao brojne tekstove u nizu časopisa i na kulturnim stranicama dnevnih listova. Nekoliko separata objavljeno je na portalima: Vidovdana,Srpskog lista,Novog Standarda, Vaseljenske…


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Zar Srbi i Romi nisu stradali na Starom sajmištu?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top