Kukati na tuđem grobu niti je pristojno, niti u tu žalost ko veruje

Datum objave: utorak, 25 aprila, 2017
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+
Foto: RTRS
Foto: RTRS

Obrazovanje nastavnog osoblja o holokaustu doživljavam kao „kukanje na tuđem grobu“. I sama vest o tome je nekako miksovana ne bi li se zabašurila suština. Naše nastavno osoblje usavršava se u Izraelu da bi našoj deci prenelo znanje o srpskom stradanju u NDH!

Eh, što naše institucije i profesionalci ne sprovedoše taj projekat?

Istina, nije o temi srpskog stradanja bilo baš poželjno naširoko (svi znamo zašto i kako), ali ipak su se tom temom bavili i naši istoričari, bar oni hrabriji. Možda nisu baš svi bili istoričari, kao cenjena profesorka Smilja Avramov, ali su dosta istražili, sakupili, saznali, što ne znači da nema na tom poduhvatu još dosta posla i za ove današnje. Obrazovanje naših nastavnika bilo je u Izraelu i odnosilo se na holokaust (dakle stradanje Jevreja), a sa tom činjenicom stvari postaju dosta jasnije.

Ne sumnjajmo da se dosta moglo videti i naučiti u Izraelu i Jad Vašemu, naročito kako se brine o svom narodu učenjem i stalnim proučavanjem, istraživanjem svakog detalja o svojoj istoriji, stradanju predaka; kako se skuplja i čuva svaki dokument, svaka stvar koja govori o stradanju makar jednog pripadnika naroda; kako se poštuju žrtve svoga roda negovanjem sećanja i tkanjem tog sećanja u potku svake generacije. Zato nema danas Jevrejina koji ne zna podrobno da ispriča o stradanju svog naroda i nema kraja u svetu u kome nema muzeja posvećenog holokaustu kako bi te postavke prenele i drugim narodima jad jevrejskog stradanja.

Kad svi Jevreji to znaju, o tome pišu, istražuju detalje i protekom niza decenija (mislim samo na Drugi svetski rat, mada ih nećete zateći u neznanju ni o stradanju od izgona iz Judeje), može li biti da bilo ko na svetu nije čuo za stradanje Jevreja? I zar to nije za duboko poštovanje?

Kad to sve čuje grupa naših nastavnika, baš u Izraelu, doći će obogaćenja znanjem o holokaustu, i po prirodi profesije nastavnika, prenosiće to znanje generacijama dece u Srpskoj. Uostalom za to su i poslati na usavršavanje.

Oni koji nisu otišli u Izrael (o trošku budžeta), platili su ličnim sredstvima banjalučkoj nevladinoj organizaciji „Nefeš Haja“ da ih njihovi predavači obuče o holokaustu. I opet ostaje pitanje ko će našu decu (a bogme i nastavnike) učiti o genocidu nad Srbima?

Bilo bi lepo da i naše i sadašnje i buduće generacije znaju o stradanju Srba i da se prema svojim stradalim precima odnose kao Jevreji ili Jermeni prema svojim, a ne da čak i u porodicama stradalih već druga generacija o tome pojma nema. No, teško da će obuka o holokaustu biti od pomoći, bez obzira što na brojnim srpskim stratištima nekadašnje NDH ima i jevrejskih žrtava. Učenje o stradanju nije samo nabrajanje stratišta i okvirnog broja žrtava ovog ili onog naroda. Učenje o stradanju je učenje i o razlozima stradanja, o organizaciji zločina, o onima koji su zločin počinili, njihovim motivima…

O stradanju Srba pre Drugog svetskog rata, takođe u genocidnim razmerama, ne uči se u tuđim muzejima. Istina, u arhivama (mislim i na one u inostranstvu) ima značajnih dokumenata, ali to nije bio predmet rada naših nastavnika, a ni predavača nevladinih organizacija. Da se ozbiljno računa sa unošenjem u školske programe lekcija o stradanju Srba, počelo bi od patnji Srba pod raznim moćnim vladarima i pritiscima Osmanlija, Mlečana, Austrougara na pravoslavlje.

U seriji izraza koji govore o nasilnoj promeni vere (pokatoličenje, unijaćenje, islamizacija) nema onog koji zvuči kao poprvoslavizacija, pravoslavizacija isl. Valjda i to nešto govori. Potom se nadovezuje stradanje Srba u Prvom svetskom ratu, pa stradanje u NDH, potom progon sa vekovnih ognjišta. Da bi razumeli poslednje, moramo znati i prvo, bez toga nema razumevanja suštine.

Ako naša deca ne budu znala npr. kako je i zašto stradao Petar Jagodić Kuridža ili ko je Janković Stojan, Momčilo Gavrić… i da ne nabrajam, teško će razumeti zašto su postojali u NDH logori za srpsku decu… Baš decu!

Kada bi malo više znali možda se danas ne bismo čudili otkud odjednom Srbi loši momci, jer bi znali da ni ranije nisu, moćnijima, bili dobri momci, samo je bila drugačija medijska tehnologija (setimo se samo početka ovog veka).

Obuci dece mora se prići iskreno, te im se i zbog sopstvene, kolektivne katarze, mora reći i ko je i zašto branio da istina o stradanjima, jamama i „bratskim“ kamama ode u svet.

Ma, kakav svet, krili smo je sami od sebe da ne uvredimo dželata. Nije retkost da su „ostaci poklanog naroda“, kako je rekao pesnik, krili istinu o stradanju od svoje dece i unuka. Zašto danas Srbi (uključujući i nastavnike istorije) sa desne strane Drine, ne znaju otkud i otkad Dalmatinsko Kosovo, šta je Srbima bila sarajevska Prosvjeta, šta se zbilo u Motikama i Šargovacu, Šurmanačkoj jami, crkvi u Kolariću, Grubišnom polju, Pagu…? Kako to da Srbi sa leve strane Drine slabo znaju za vešala po Mačvi, zločine Arnauta i Bugara…?

Generacije Srba su osakaćene zbog tanke i lažne koprene bratsva-jedinstva, ali i naivne vere da se tako nešto više ne može ponoviti, a onda su, tako osakaćene, iznenađene događajima devedesetih. Zavarani međusobnom ideološkom borbom koja ni danas nije prestala, niti je dobila crvenu liniju preko koje se ne prelazi u opštem srpskom interesu, zaboravili smo na svete žrtve položene za rod i veru.

Kukati na tuđem grobu niti je pristojno, niti u tu žalost ko veruje.

A sada malo o reakcijama na „slučaj seminar“, tačnije o reakcijama na reakcije. Reakcija je, suštinski, bila slična ovom tekstu, ali stilski drugačija, duhovnija. Reakcija na reakciju, međutim, bila je razočarenje. I od koga je dolazila i kako je argumetovana. Nepristojna diskvalifikacija osoba koje imaju drugačiji stav, niske uvrede ličnosti, prgavštinama bogat rečnik… mogu da „okite“ tekst i učine ga žustrim, ali nisu argumentacija, na žalost njihovih autora.

Razumem samo da reakcija na reakciju, u nedostatku argumenata, mora da napada nepristojnošću. Taj pristup otkriva neposredan interes od „slučaja seminar“, a to se već zove odbrana ličnog interesa. Pozivanje na struku i istoričare koji jedino imaju pravo da govore o istorijskim temama je sporno.

Pa zar nismo imali generacije koje su se učile učiteljici života, pa eto sad nastavnici putuju do Izraela da nauče nešto o genocidu nad Srbima u NDH? Dvostruki promašaj, jer ukazuje da niti imamo istoričare koji znaju i mogu dati dodatnu obuku o srpskom stradanju, niti su naši sadašnji nastavnici u toku školovanja išta naučili o tome. Da ne bude zabune, to ne tvrdim ja, to proizilazi iz „slučaja seminar“.

Dugo su istorija i školski program bili prepušteni istoričarima i državnim institucijama koji profesionalno rade, pa o sopstvenim stradanju genocidnih razmera nemamo ni čestitog muzeja, ni uređenih spomenika, ni popisanih stratišta, ako već ne možemo i nikad nećemo imati tačne baze podataka o žrtvama bar 20. veka.

Od tolikog profesionalizma iznikoše brojna udruženja usmerena, lokalno, na čuvanje sećanje na svoje stradale pretke, rođake i komšije. Dragi profesionalci, pokažite se na delu i ne mašite diplomama. Uzgred, bilo bi dobro da ste se predstavili profesionlnom kvalifikacijom (koliko dugo i na koji načine se bavite stradanjem Srba, koje ste knjige i radove o tome objavili i gde, da li je to bila tema vašeg doktorata, na kom skupu u svetu ste o tome argumentovano govorili…).

Da, udruženja rade amaterski, ali rade tako da su iz mraka zaborava čak i profesionlcima osvetlila mnoga stratišta. Arogantno nipodaštavanje potomaka žrtava koji svoj rad na sećanju na žrtve i obeležavanju stratišta artikulišu kroz međusobno udruživanje neće ih ućutkati, niti obeshrabriti, ali može naneti štetu celom narodu i generacijama naših potomoka, što je uvek posledica uobraženosti trenutno moćne pozicije.

Debelo je plaćamo svi, dok neki uskogrudi i kratkovidi prebrajaju siću.

Eto, dođosmo i do novca.

Neizbežno sredstvo, ali ne donosi mir u duši, ako on već nije u nama samima i našim potupcima. Na kraju se vratismo na početak i priču o 30 srebrnjaka.

Autor nije istoričar, ali je potomak žrtava i član Udruženja Jadovno


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

4 komentara za Kukati na tuđem grobu niti je pristojno, niti u tu žalost ko veruje

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top