Српска историја, измакнуто, чува се у Хиландару,  Дубровнику, Венецији. У Срба – само измакнуто. На српском матичном тлу – погорјело Митрополит Црне Горе пружа наду у високо црквено-државно покровитељство идеји одрицања од покрета комуниста Јосипа Броза као једини активни високи ауторитет у српској народној цркви који јавно износи став о најдубљем националном расколу у историји Срба. То покровитељство може задобити своје формалне оквире било када и само Бог зна хоће ли се то збити за двије или двадесет година. Овоме народу, дакако, не треба одмазда, већ само и искључиво отклон. То је услов одржања. Бројни су ауторитети из круга високих службеника Цркве Христове (а нема виших од епископа) који ћуте

Тако смо се ми Срби казивали, носећи с’ поносом, од Косова до дана данашњега, своје име и крст часни, мој соколе. И запамти, честит чојек гине једном а поган стотину пута. Ко једном образ пресвуче, тај ће свачију чашу попити и затровати. Од таквих се пази, мој соколе. Слаткореки људи су најотровнији. Пише: Мишо Вујовић „Чији ти оно бјеше мали?“ „Видака Петкова.“ „Е, од доброга чојека и Србина, Божја ти вјера.“ Прођоше године, дечак постаде човек, високи функционер Савеза комуниста у Београду. Редовно је посећивао родитеље, Видака, рођеног на Видовдан и Божану, рођену дан по Божићу. Ђеда му Петка је на свет, мајка Госпава, рођена за Велику Госпојину, донела о