Душан Басташић, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна» Архива за Душан Басташић» Страна 2

ЛЕКЦИЈЕ КОЈЕ НИСМО НАУЧИЛИ

25. фебруар 2026.

Дечак Мирослав Лазански испред латиничне дрвене „пирамиде“ у Јасеновцу, која је била једино спомен обележје стравичног хрватско-муслиманског геноцида над Србима, све до 1966. Пише: Владан ВукосављевићТек тада је постављен симболички нејасан и непримерен споменик у облику цвета, аутора Богдана Богдановића, комунисте и потоњег активног аутошовинисте из осамдедетих и деведесетих година. Историја бележи неке илустративне детаље у вези са церемонијом откривања споменика: „Домаћин церемоније требало је да буде Крајачић, али се он није појављивао. Није дошао ни тадашњи шеф хрватских комуниста, Владимир Бакарић, тврдећи да се не осећа добро. Програм је требало да почне у 9 часова, али се чекао Крајачић који није стизао, па је почетак каснио више од два

Данас 34 године од монструозног убиства српске породице Радосављевић у Дарувару

25. фебруар 2026.

Породицу је ликвидирао хрватски војни полицајац само зато што су двоје дјеце и њихови родитељи били Срби, а потом њихова тијела разнио експлозивом. Информационо-документациони центар “Веритас” подсјетио је да је 25. фебруара 1992. године у Дарувару припадник Хрватске војске, тада двадесетогодишњи Јожица Мудри, ликвидирао породицу Радосављевић – Радета /36/, његову супругу Јованку /32/ и њихове малољетне синове Дејана /14/ и Ненада /10/. Мудри је тог дана у 19.15 часова дошао у кућу Радосављевића у униформи војног полицајца и у току вишечасовног разговора са власником, мотивисан чињеницом да су српске националности, из непосредне близине из пиштоља је у њих испалио 11 метака пуцајући им у главе. Пошто је четрнаестогодишњи Дејан и

СТЕПИНАЦ У СЕНЦИ ПАВЕЛИЋА

24. фебруар 2026.

Изјава Ђорђа Лингве, донедавног апостолског нунција у Републици Хрватској, од 11. фебруара ове године у Загребачкој катедрали поводом завршетка његове службе у Хрватској, о канонизацији Алојзија Степинца: “Ипак, све сам више уверен да би то признање од стране Цркве требало доћи тек на крају пута истинскога помирења, без којега би његова светост постала узалудна. Пише: Саво Штрбац Канонизација, наиме, није својеврсна ‘лига првака’ у којој победа моје момчади подразумева пораз твоје. Пред Богом нема победника и поражених јер… сви смо ми браћа и сестре!”, једва да је у хрватској јавности привукла пажњу неколико медија и коментатора, што је изненађујуће за оне који знају шта Степинац значи Хрватима. Хрвати су очекивали

СУСРЕТ СА ПРЕЦИМА

24. фебруар 2026.

Срце ми удара под грлом. Тамо доле, тамо су моји посејани и пожњевени. И ја сам тамо давно посејана.. Пише: Цвијета Радић Не чују се више звуци дана који већ сасвим измрвљен тоне у топли мир ноћи. Тишину ретко пререже шкљоцање кључа, тек да осујети повратак неког одоцнелог станара. И ноћас се, по ко зна који пут, ушуњавам и удобно смештам у замишљену мутну слику у раму без јасног облика и димензија. Магловити планински предео пресечен широком равницом и куће ушушкане у сенке густих крошњи дрвећа које памти дуже од најстаријих укућана. Људи нејасних црта лица приказују се обрисма стаса и одеће по којој препознајем само њихов пол… Ноћима тако,

Отјерана у гроб

24. фебруар 2026.

Стоја Тривкановић (1950 – 2019) из Сиска изгубила је све судске поступке покренуте због ратног убојства двојице синова и мужа крајем љета 1991. године. Стоја Тривкановић (1950) умрла је средином децембра 2019. године у Сиску не дочекавши правду због убојства синова Зорана (23) и Берислава (18) те њиховог оца Николе Тривкановића (48). Тројица Тривкановића су присилно, 25. аугуста 1991. године, одведена у непознато из породичне куће у сисачком насељу Зелени Бријег. Злогласном бијелим комбијем, који је љета и јесени 1991. често виђан по Сиску, униформиране су се особе тог дана око поднева увезле у двориште Тривкановића. Одведени су виђени на ОРА-и, познатом сисачком мучилишту, након чега им се изгубио траг.

Ин Јасеновац, тхе Јеwс хад тхе ентире интернал администратион ин тхеир хандс.

23. фебруар 2026.

Минутес публисхед ин а боок – Милан Кољанин: „ТХЕ УСТАСХА АТРОЦИТИЕС – А Цоллецтион оф Доцументс (1941–1942.)“Препаред бy АРЦХИВЕС ОФ ВОЈВОДИНА, Нови Сад, БЕСЕДА ПУБЛИСХИНГ ХОУСЕ ОФ ТХЕ ДИОЦЕСЕ ОФ БАЧКА, Нови Сад, АРЦХИВЕС ОФ ТХЕ РЕПУБЛИЦ ОФ СРПСКА, Бања Лука, ОБОДСКО СЛОВО, Подгорица СРПСКИ Но. 107 ЈОИНТ СТАТЕМЕНТ ОФ НИНЕ ФОРМЕР ДЕТАИНЕЕС ОН ТХЕ СИТУАТИОН ИН ТХЕ ГОСПИЋ АНД ЈАСЕНОВАЦ ЦАМПС, ГИВЕН ОН 15 АПРИЛ 1942 АТ ТХЕ ЦОММИССАРИАТ ФОР РЕФУГЕЕС, ОН БЕХАЛФ ОФ А ГРОУП ОФ 13 ФОРМЕР ИНМАТЕС РЕЛЕАСЕД ФРОМ ТХЕ ЈАСЕНОВАЦ ЦАМП. 574 МИНУТЕС оф Април 15, 1942 ЦОМПОСЕД АТ ТХЕ ЦОММИССАРИАТ ФОР РЕФУГЕЕС АНД МИГРАНТС ИН БЕЛГРАДЕ. Wе, тхиртеен формер детаинеес ин тхе Устасха цамп

Богохуљење комуниста у Крајини

23. фебруар 2026.

Епископ Дамаскин (Грданички), дипломац београдске Богословије и Музичке школе, као и петроградске Духовне академије, с титулом доктора филозофије стеченом у швајцарском Фрајбургу, помало интровертни интелектуалац, половином 1947. године долази у главни град НР Хрватске, у столицу митрополита загребачког Српске Православне Цркве (СПЦ), шест година након што је усташка власт ухапсила, мучила и унаказила, па после Недићевој власти предала његовог претходника, Доситеја (Васића). Пише: Милан Четник Исте године, 14. јула, митрополит је кренуо возом у Пакрац, седиште пакрачке (славонске) епархије којом је администрирао. На станици у Пакрацу дочекала га је “руља са припремљеним јајима што је ипак значило да је насиље организовано и дозирано”. Клицали су “доље разбијачи братства и јединства”

“ВЕРИТАС” ОБЈАВИО ИДЕНТИТЕТ ШЕСТ СРПСКИХ ЖРТАВА “БЉЕСКА” И “ОЛУЈЕ”

22. фебруар 2026.

Документационо-информациони центар “Веритас” саопштио је данас идентитет шесторо Срба убијених у акцијама хрватске војске “Бљесак” и “Олуја”, чији су посмртни остаци идентификовани на Медицинском факултету у Загребу. У саопштењу се наглашава да се свих шест идентификованих лица налази на “Веритасовом” списку несталих. Према “Веритасовим” сазнањима, идентификован је Стеван /Јована/ Богић из Свињареваца код Вуковара. Он је 13. септембра 1991. године, заједно са Душаном Ђурићем, одведен на рад у мјесну заједницу у Свињаревце, од када му се изгубио сваки траг, а његови посмртни остаци ексхумирани су са гробља у Винковцима. Међу идентификованим је Јово /Симе/ Прибичевић /36/ из Леђевца код Нове Градишке, који је нестао за вријеме акције “Бљесак” 1. маја

Оливера Шекуларац: Зато је Јадовно моје огњиште, зато је било што бити не може

22. фебруар 2026.

У мојим речима је само туга и бол, мржњу су имали они који су недужне животе узимали… Било је Јадовно и Лика, био је Душан и Грубишно Поље. Била је Огњена Марија Ливањска и Гордана, било је Ливањско поље са крицима и од‌јецима. Била је литургија, био је парастос, били су загрљаји сестрински са Свјетланом, који љубављу дубоком одишу. Били су људи који су разумели, осетили, помогли… Било је поучних речи, било је прозе, стиха, сузе… Били смо сви са својима, сви у Христу живи. Био је Василије, нежан, осећајан, потомак Дамјана Штрбца, свештеника, светитеља, мученика из јама. Било је фотографија тог већ историјског Басташића стола, било је очију ближњих,

Слободан Чикарић: Егзодус Срба у дубичкој општини

19. фебруар 2026.

Може се закључити да је дубичка општина „очишћена” од Срба и да су идеје Милета Будака и Фрање Туђмана реализоване. Дакле, у Банијској општини Хрватска Дубица извршен је геноцид над српским народом. Распадом друге Југославије (СФРЈ) појавило се на Балкану пет, а касније и шест нових држава чије су државне границе биле авнојевске административне границе. Новонастала хрватска држава имала је озбиљан проблем са Србима у српској Крајини (Славонија, Банија, Кордун, Лика, Книнска крајина, Далматинска Загора, Горски Котар), јер они нису прихватили сецесију Хрватске од СФРЈ, плашећи се ревитализације нацифашистичке Независне државе Хрватске (1941–1945. НДХ: Хрватска, БиХ, Срем до Земуна). Тада је на монструозан начин убијено око милион Срба. Створена је

Међу најмонструознијим ликвидација породице Олујић у Церни

19. фебруар 2026.

Припадници Хрватских одбрамбених снага (ХОС) су 17. фебруара 1992. године у Церни, код Жупање, убили четворочлану породицу Олујић због етничке припадности, саопштено је из Документационо- информационог центра “Веритас”. Убиство породице Олујић спада међу најмонструозније ликвидације у рату деведесетих година прошлог вијека, уз убиства трочлане породице Зец у Загребу у децембру 1991. године и четворочлане породице Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. Све три породице биле су мјешовитог хрватско-српског састава. “Веритас” је навео да су породицу Олујић – Радомира (38), његову супругу Аницу (37) и малољетну дјецу Милену (16) и Марка (13) ликвидирали припадници извиђачко-диверзантске сатније (чете) ХОС-а, којом је командовао Томислав Мади. Додаје се да је у Комлетинцима

Црвена (не)вера за амнезију геноцида

19. фебруар 2026.

Зашто су комунисти и њихови трабанти у Крајини, годинама, деценијама после Другог светског рата, рушили српске цркве преостале од усташког терора, прогањали и премлаћивали попове и архијереје и харангирали против било какве манифестације православне религиозности?! Пише: Милан Четник После усташког мегазлочина, јединственог у познатој историји због злурадог уживања (сладострашћа) у крвничком садизму, политичке вође српског биолошког остатка немилосрдно су ударили на традиционалну духовност. Била је то саблажњива акција поништавања (анихилације) вековима, једине српске националне институције у аустријским крајинама. По мазохизму, самомржњи и аутодеструкцији та кампања незабележена је у аналима хришћанства. Како и зашто је био могућ такав пад у опсесивно гажење и гашење сопственог идентитета, у самопорицање и ништавило самосвести?

Цвијета Радић: ТАКО И КОД МОЈИХ ПРЕКО

18. фебруар 2026.

Никоме нису дуговали, никоме отели, никоме зло помислили. У собу се завукла топлина угашеног летњег дана, а споља је долазио благи мирис зове. Разливала се слаба светлост петролејке и осветљавала само круг око стола поцрнелог од времена и употребе. Очисти са њега Аница свако вече мрве од хлеба или курузе, опере мрљу од млека што га деца пролију или траг од масти који остаје од сечења каиша сланине. Ипак, на столу опстају жилави трагови употребе и наталожена тамна нијанса времена. У вечерњој тмини која је најгушћа у угловима собе црнио се гвоздени шпорет у коме ватра више није тињала, а на креветима испуњеним сламом и прекривеним поњавама леже Митрови покривени

Ђурђица Драгаш: КАМЕН ЛИЧКИ ОКО ВРАТА

18. фебруар 2026.

Вуче ме Лика к себи, проклета и благословена. Притисла ме равница,црница ми на груди легла,тешко ми небо војвођанско.Без сунца и звезда,без краја и почетка. У оку ми Лика,крвава и плава,невина и крива.Лика,исплакана,од чемера црна,јауком испарана.Лика,у роси окупана,мирисом опевана,лепотом окајана. Осташе ми тамо два извора,два ушћа,две радости.Остаде ми камен хладни на узглављу дечјем. Распорише ме,срце ми узеше,а живог ме оставише.Да их очима ископаним гледам,да их рукама одсеченим грлим.Да децу своју Господу дајем,преклану,обезглављену,обожену. Пуста ми је војвођанска њива,џаба јој класје злаћано,узалуд песма девојачка.не мирише ми гладноме хлеб паорски. Вуче ме Лика к себи,проклета и благословена.Не да ми крв да је заборавим,да је одболим непреболну.Не да ми камен лички око вратада у равници

СЈЕЋАЊЕ НА КРВАВИ ТРИФУНДАН: По команди Влада Шегрта комунисти стријељали 19 младих Невесињки

17. фебруар 2026.

На Трифундан 14. фебруара 1945. године, Десета херцеговачка ударна бригада НОВЈ, под командом злогласног Влада Шегрта, стријељала је 19 младих дјевојака у Невесињу. „Било је можда превише стријељања… Ја то из садашње перспективе размишљам, али из ондашње можда и није, но је требало још више“, дио је срамне изјаве Влада Шегрта на тзв. Требињском савјетовању. Земљорадник, у рату комесар Ластванске партизанске чете, командант батаљона Лука Вукаловић, командант злогласног Првог херцеговачко – црногорског ударног батаљона. Овај батаљон формиран је на Баљцима (Билећа) 28.01.1942. То је била јединица посебне намјене, састављена од најспремнијих идеолошки мотивисаних бораца са простора никшићког, требињског и билећког среза. Судећи по ријечима Трипа Шаренца, члана Окружног комитета КПЈ