
Никада не заборави завичај и увијек се враћај!
Док пишем ове редове, размишљам како дефинисати појам завичаја. Могло би се рећи да је то мјесто гдје смо рођени и одакле су наши преци, међутим то ми и даље звучи некако као површна дефиниција. Завичај би у суштини требало да буде мјесто за које сваки пут кад чујеш, ставиш руку на срце а суза засија у оку. Свако од нас има мјесто на коме осјећа да је баш ондје гдје и треба да буде, мјесто ултимативне среће. Њему се увијек враћаш гдје год да одеш и увијек изнова оживиш када ти се укаже пред очима. Тада срце заигра, душа оздрави а ваздух почне поново имати мирис борове шуме и













