
Оливера Шекуларац: Пролећни снегови
Моји су корени на небу, тамо међу својима где се чека спасење. Пролећни снегови веју у нашој Лици,бар неко мојима на гроб да дође.. Пахуље пролећне, бар ви нежне будитекад гробове заборављене грлите.. Бар их ви цветним пахуљама украсите,уместо оних воштаницакоје се угасише. Хвала ти, снеже бели,што трагове звери покријеш,па бар у тој зимској чистини и белини, на трен,завичај бајком обвијеш. Не знаш ти, мајко, шта су лички снеговии како често и пролеће оките. — Не знам, Смиљана, не знам…али знам да плачем на сметове мартовске,на снимке оних Плитвичких језерашто ми пријатељи послаше. Нису то слапови —то душа сузама у завичај отиче. А завичај, он је у песми.Понекад га тамбурица












