Dušan Bastašić, аутор са Јадовно 1941.

Почетна » Архива за Dušan Bastašić

Бојан Вегара: Има и нас који се сјетимо трагедије породице Голубовић

1. јул 2026.

На данашњи дан 1992. године у Коњицу су убијени Ђура, Власта, Петар и Павле. Познавао сам их. Ђура и Власта нису у животу мрава згазили. Петар је имао 7 година, а Павле 5 година и били су криви јер су Срби. Извели су их из стана ти њихови “специјалци” и убили. Петра чак два пута, јер прво стрељање је преживио. Наишао је на патролу муслиманске полицији која га је вратила убицама. Други пут су били прецизни, погодили су то мало тијело и убили га. Ни данас се у широј јавности о том злочину не зна и убијамо их наново нашим заборавом. Али, ето, видим да има и нас који их

Владимир Бурсаћ: Судбина Станка Опачића – Ћанице је била величанствена и у исто време трагична, страшна и тужна

1. јул 2026.

Организатор устанка на Кордуну, најуспешнији командант партизанских одреда, човек који је отворио Прво заседање АВНОЈ-а у Бихаћу новембра 1942.г. Човек који је судио другима и одлучивао ко ће живети а ко неће. Човек који је требао да постане Народни херој Југославије, а завршио је на супротном крају живота. Као затвореник на Голом Отоку, којем су одузета грађанска права и којег су избегавали његови партијски другови. Његова судбина је јасно показала заблуде српског виђења југословенства као нечега већег и значајнијег од српства, у име чега је вредело одрећи се делова свог националног бића. Хрватско и словеначко виђење су југословенство схватали само као привремено решења до коначне федерализације и настанка њихових држава.

Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!

29. јун 2026.

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време. Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!! Уједе ме звер, окрвављеним зубима.Растргну ми кожу дивљим канџама. Баци ме у понор…. Падох тихо, нечујно, меко.Узе ме Господ милостиви, ослободи ми тело муке овоземаљске. Лагана и неболна гледала сам из мрака безданог.Гледала сам невиђено, пакао што га људски ум не докучи. Гледала сам децу без очију, жене без утробе, старце без руку…Миловала сам им ране, смиривала јауке, брисала зној са чела.Молила сам Господа да их узме, да однесе бол, да нас сједини. И чуо је

Немања Девић: Српска мајка

24. јун 2026.

Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је пет синова. Српска мајка – Радојка Ристивојевић из села Кусадак, срез Јасенички, округ Смедеревски. У сутону живота. Са букетом цвећа у рукама. И осмехом на лицу. Сећамо ли се оваквих наших бака, које су нас једноставно училе шта се у животу сме а шта се не сме? Шта је добро, а шта није? Пре него што нам је све постало релативно… И, промислимо о томе како ће изгледати баке наше деце и чему ће их учити. Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је

Данас је 24. јун – Међународни дан сјећања на Јадовно 1941.

24. јун 2026.

Међународни дан сјећања на жртве комлекса логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг 1941, одређен је и обиљежава се од 2010. године. Инцијатива а онда и одлука за одређење Дана сјећања на Јадовно 1941, дјело је удружења “Јадовно 1941.” из Бањалуке, удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса логора смрти Госпић – Јадовно – Паг основаног крајем 2009 године. Тога дана, 24. јуна 1941. године, логори Метајна и Слана на острву Пагу примили су своје прве заточенике. Истога дана, логор смрти Јадовно на Велебиту добија у смислу простора који захвата и капацитета пријема заточеника, своје максималне границе. Датум за Дан сјећања, на иницијативу оснивача удружења Јадовно 1941, одредили су фебруара

Др Ђуро Затезало: Покољ у Лици на подручју Доњег Лапца и Срба

20. јун 2026.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА ДОЊИ ЛАПАЦ И СРБ Савка Влатковић Стојановић, Доњи Лапац „Радије у смрт! Нећемо се покрштавати!” Савка Влатковић-Стојановић сведочи о страдању свога оца Јандрије Влатковића: „Прије рата ми смо живјели у Доњем Лапцу. Мој отац Јандрија био је трговац. Ту смо дочекали и успостављање Независне државе Хрватске 1941. године. Чим су усташе преузеле власт у Лапцу, одмах су нам одузеле трговину и све што смо имали. Све су однијели и опљачкали, а оно што је остало уништили су. Чак су и слике сјекли бајонетима. Мени је

Ако заборавим тебе Јадовно, нека ме заборави десница моја.

19. јун 2026.

Не постоји овоземаљска заповијест, нити закон који може да нас одвоји од завјета који смо дужни да испунимо према нашим претцима. Да њихова жртва не остане заборављена, остаје дужност нама и нашој дјеци, јер какав им примјер дамо у односу према претходницима својим, тако ће се односити и према нама наши насљедници, ма како окончали свој овоземаљски пут. Ако заборавимо на страх и пригрлимо љубав, онда ћемо без бојазни корачати напред и испуњавати задаћу, и љубав према њима ће нас охрабривати да не клонемо док задаћу не испунимо. Љубављу и незаборавом покидаћемо печате тајни и скривених злодјела са гробова њихових, а правда васкрснути мора. Истина и правда надвладаће лаж и

Дођите до Шаранове јаме у суботу 20. јуна 2026, јер нисмо заборавили

19. јун 2026.

Са благословом Његовог Високог Преосвештенства, Митрополита горњокарловачког г. Герасима, поводом осамдесет и пете годишњице од почетка Покоља, молитвеним сјећањем на мученике пострадале на Јадовну, биће обиљежен „Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2026.“, Без обзира што се ово стратиште данас налази ван граница Србије и Српске, сматрамо нашом дужношћу да његујемо културу сјећања и памћења на наше страдалнике, без обзира гдје су пострадали. У суботу 20. јуна 2026, над Шарановом јамом на Велебиту, седамнаесту годину за редом, са почетком у 11 часова, биће служен парастос за не мање од 38.000 православних Срба, побијених у комплексу логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг у периоду од 11. априла 1941. до 20.

Оливера Шекуларац: Зато је Јадовно моје огњиште, зато је било што бити не може

19. јун 2026.

У мојим речима је само туга и бол, мржњу су имали они који су недужне животе узимали… Било је Јадовно и Лика, био је Душан и Грубишно Поље. Била је Огњена Марија Ливањска и Гордана, било је Ливањско поље са крицима и од‌јецима. Била је литургија, био је парастос, били су загрљаји сестрински са Свјетланом, који љубављу дубоком одишу. Били су људи који су разумели, осетили, помогли… Било је поучних речи, било је прозе, стиха, сузе… Били смо сви са својима, сви у Христу живи. Био је Василије, нежан, осећајан, потомак Дамјана Штрбца, свештеника, светитеља, мученика из јама. Било је фотографија тог већ историјског Басташића стола, било је очију ближњих,

Ђурђица Драгаш: Пустило нас је наше Дивосело да се пронађемо, дотакнемо и радујемо плачући

18. јун 2026.

Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама. Дозивали сте ме, знали сте да вас тражим, у мраку дивосељачком, у муци нашој заједничкој. Знам да сте ми се радовали! Радовала сам се и ја вама! Осетили сте моју руку на вашем хладном узглављу, мој дрхтави пољубац, моје сузе на црној, крвавој земљи дивосељачкој. Смиривали сте моје лудо срце, брисали тугу, радовали се мом животу. Тешили сте ме из своје мрачне, самотне постеље. Препознали сте мој осмех, ватру у очима и белег на левом

Јован Мирић: „Има ли мјеста за нас на овоме свијету“

17. јун 2026.

Замукнуше и црквена звона, носећи широм васељене наше посљедње питање: има ли мјеста за нас православне Србе, ове који јесмо, овдје гдје јесмо, на овоме свијету. Кућа Кућу су ми запалили, и сав је народ у њој изгорио. У пепелу и угарцима остали су ми браћа и сестре, мајка и отац, родбина, комшије. Ја сам једина остала у животу. Кућа је била дрвена, планинска, на четири воде, са двије просторије. Лако се запалила и брзо је горила. Истјерали су све нас из кућа рано ујутро, ненадано, свезали нам свима руке конопима и дотјерали у нашу кућу. Била је најпространија. Око куће су поставили стражаре са пушкама. Све њих смо познавали,

Ђуро Затезало: Логор Јадовно

16. јун 2026.

Крајем маја и током јуна 1941. године, из свих крајева НДХ је свакодневно стизало на стотине заточеника у Госпић, па је простор казнионице Окружног суда убрзо постао премален. Због тога је у првој половини маја Министарство унутрашњих послова, на челу са Андријом Артуковићем, затим Еугеном Кватерником, равнатељем Равнатељства за јавни ред и сигурност, Јуцом Рукавином, усташким пуковником, Јурицом Фрковићем, великим жупаном жупе Лика и Гацка, Стјепаном Рубинићем, шефом усташког редарства у Госпићу, те Рудом Рицом и Драгутином Пудићем Парализом, у велебитској забити, далеко од очију народа, основало логор Јадовно. Он је у почетку обухватао један шумски пропланак ограђен бодљикавом жицом. Простор под ведрим небом није био дужи од 50 и

У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном.

16. јун 2026.

Беседа Матије Бећковића у Београду на премијери филма “Крст над јамом”. У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном. Не зна се чији је злочин већи – оних који су их побили живе или наш који смо их побили мртве. И до дан данас оставили у забетонираним јамама. Мртви умеју да се захвале као нико, али знају и да се љуте. Због греха према својим невиним жртвама, неизбројеним, неименованим и не-пописаним, доживели смо да нас, жртве геноцида и фашизма, зову фашистима и геноцидним народом. Не би погрешили ако би нас тако звали и жигосали због нашег односа према

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

15. јун 2026.

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни “камен на камену”. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено “море” које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам

Споменик кога више нема

15. јун 2026.

Централни споменик жртвама комплекса логора смрти НДХ Госпић – Јадовно – Паг, аутора Вање Радауша, подигнут је јула мјесеца 1961. недалеко православног гробља у Госпићу. Уништен је у рату 90-тих. Само мјесто и остатке споменика лоцирала је екипа удружења грађана Јадовно 1941, децембра мјесеца 2021. године. Овај видео запис урађен је маја мјесеца 2023. године. Преносимо дио текста др Косте Поповића, посвећен споменику на Јасиковцу: “Обележавање страдања жртава на Јадовну споjено jе са двадесетом годишњицом устанка и револуциjе у организациjи Савеза бораца НОР и одржана jе 27. јула 1961. у Госпићу. При томе jе доминирала прослава устанка и револуциjе. То jе утицало и на обележавање споменика страдалим жртвама терора и