Dušan Bastašić, аутор са Јадовно 1941.

Почетна » Архива за Dušan Bastašić

Горан Шарић: Да сам 1998. био на мјесту Милошевића…

18. јул 2026.

Док год Срби не буду имали свој наратив, дотле ће бити персона нон грата и врећа за ударање. Зато, да сам био на мјесту Слободана Милошевића 1998., а још боље 1988., осмислио бих српски наратив. “Да сам била на мјесту Слободана Милошевића 1998. етнички бих очистила Косово.” – изјавила је једна српска министрица. Иако је објаснила да мисли само на оне Албанце који су одбијали српску државу, њене ријечи су уз салве лицемјерног згражања, пренесене у регионалним медијима. Јул је мјесец балканског лицемјера. Као дијете сам гледао Еуропске игре без граница. Судионици су се натјецали у испуњавању бизарних и шаљивих задатака. Сад кад сам одрастао, гледам балканске игре лицемјерја без

Оливера Шекуларац: “Пјесма”

18. јул 2026.

Ето, мајко кад не можеш ти својима, дођоше они теби… Питам се,А не умем сама… Како да не погрешим,И како да се не огрешим.Како речима, сузама изјаданим, окупаним…Да претке несахрањене из јама дочекам..? Питам се и питам вас,Знате ли можда како се сузе заустављају, па да се прогледа и сагледа,Да се испоштује, захвали,А не зарида кад вам Јадовно у госте долази… Да л’ белу кошуљу или црни рубац, вечни бакин лички да повезем..?Па би и она заридала,“Ето, мајко кад не можеш ти својима, дођоше они теби…” У земљу лала и ветрењача, што предачке врлети замени. Где сам то ја и ко ми у госте стиже, има ли ишта светије и

Житије Свештеномученика Саве, Епископа горњокарловачког

17. јул 2026.

Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти “хрватски” Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио “Главу дајем, али свој народ не остављам”! Oвај смирени и скромни, испуњен многим врлинама, епископ Цркве, рођен је 6. јула 1884. године у Молу од благочестивих и побожних родитеља Стефана и Јелисавете Трлајић. На светом крштењу добио је име Светозар. Основно образовање стекао је у родном месту, а велику класичну гимназију и богословију завршио је у Сремским Карловцима. Као даровит и вредан ученик показао се и током студија, са највишим оценама завршивши Правни факултет у Београду и одбранивши Правосудни испит у Загребу. Пожелевши да као свештеник послужи

Парастосом на гробљу Шушњар у Санском Мосту данас је обиљежено 76 година од страдања 5.500 Срба и 50 Јевреја, који су убијени на том мјесту на Илиндан 1941. године.

Радмила Вуковић, рођена Крагуљ: ДЈЕТИЊСТВО МЕЂУ ЦРНИМ МАРАМАМА

16. јул 2026.

Моји родитељи Јово и Деса су живјели у својој кући у Санском Мосту, на лијевој обали Сане, у тада главној улици. У приземљу је отац држао гостионицу, а горе смо ми становали, брат, сестра и ја. Још у мају 1941. године Витомир Гутић, бањалучки стожерник, у свом говору позива на уништење Срба, а касније и на њихово истребљење. Тад се многи угледни Срби узнемирише и почеше ковати планове за бијег у Београд. Пошто је мој отац, по причању, био тих и повучен, рече да он неће ићи јер се није ни о шта огријешио, и тако остаде. Ипак, једне топле јунске ноћи 1941. године он је легао као и обично

ОТВОРЕНО ПИСМО И ЈАВНИ ПОЗИВ ЗА ОБНОВУ ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ У ДОЊОЈ ГРАДИНИ

15. јул 2026.

Mолимо да се питање обнове храма Светог Спаса поново размотри у духу пијетета према мученицима, одговорности пред историјом и свете мисије Цркве да буде чувар памћења и утеха страдалнима. Његовом ВисокопреосвештенствуАрхиепископу бањалучком и Митрополиту бањалучкомГ.Г. Јефрему Молба за поновно разматрање обнове храма Светог Спаса на простору Доње Градине Ваше Високопреосвештенство, Свети владико, Обраћамо Вам се са дубоким поштовањем према Вашој архијерејској служби и са осећањем одговорности према нашим мученицима, историјском памћењу и будућим поколењима. Ово јавно обраћање није упућено као критика, већ као молба и духовна иницијатива да се поново размотри једно важно питање, питање обнове храма Светог Спаса на простору Доње Градине. Село Доња Градина, које данас чува сећање

Дејан Баљошевић: Синовљево ново одело

15. јул 2026.

Клечао сам тако пред овом мајком над новим неотпакованим оделом њеног сина све док мe УНМИК-полицајац није позвао да уведем чланове породица жртава у шатор Када сам се након рата прихватио дужности Координатора за општину Ораховац тадашњег Координационог центра за Косово и Метохију заједничке нам државе Србије и Црне Горе, нисам ни слутио шта ме све чека и какве ћу све послове морати да радим и да ће на мене пасти толики терет одговорности. Као сваки млад и надобудан човек мислио сам да могу све, али су ме спопала таква искушења да сам често преиспитивао себе јесам ли дорастао повереним ми задацима, стрепећи да не обрукам и себе и народ

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: Звао се Слободан Стојановић и само је хтио да нађе свог пса

14. јул 2026.

Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је вријеме да крену. У збјег. У бијег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације. Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља… Чуо се само псећи лавеж,

РАСПОЛУЋЕНА ДИНАРОМ

13. јул 2026.

Динара по средини мене. Располутила ме. Располућена сам Динаром. Ја са два њена лица. Камен и шума. Румена руја и Сунцем сасушена танка трава. Једно ми лице босанско, друго личко, подвелебитско. Које је лице више моје и чија сам више ја? Ја личка и босанска кћи. Чија сам више? Пише: Цвијета Радић Под Динаром се поље пружило. Зеленило жутим класом пресечено огледа се у плаветнилу од лаких крила плавих птица понад Троглава. А у том пољу моји. Као на стражи вечној под мрамором на обе стране поља. Нема нам кућа да у њима ватра запламти, нема ни овце да заблеји, ни пса да залаје, ни коња да зарже… Ако! Али

ШТА СЕ СЛАВИ 13. ЈУЛА: Метак, чело, поток, вир

13. јул 2026.

Када славите годишњицу Тринаестојулског устанка, уз велико уважавање према црногорским устаницима и њиховим жртвама, сјетите се да су заједничке активности црногорских устаника са црногорским комунистима, биле црвено завођење за Голеш планину, јер је створена представа о комунистима који желе градити слободу као и сви остали, а заправо се радило само о томе да је учешћем црногорских комуниста у Тринаестојулском устанку створена подлога за „обрачун са класним непријатељем.” Тринаестојулски устанак јесте био израз борбе српског народа за ослобођење од италијанског окупатора чији исходи нијесу били израз првобитне народне воље, али је, нажалост, постао база легитимности комунистичког покрета у Црној Гори. (( Ако покушамо, рецимо, упоредити 13.јул 1941. и 30.август 2020. онда

“JADOVNO 1941.” BANJA LUKA ASSOCIATION FILES COMPLAINT AGAINST SERBIA’S WAR CRIMES PROSECUTOR’S OFFICE

10. јул 2026.

BELGRADE, JULY 8 /SRNA/ – The Association of Descendants and Admirers of the Victims of the “Jadovno 1941” Ustasha camp complex from Banja Luka has filed a complaint against Serbia’s Public Prosecutor’s Office for War Crimes, alleging that there is an impression that the Prosecutor’s Office has acted in a discriminatory manner toward Serb victims of war crimes and contrary to the public interest when it comes to identifying and prosecuting perpetrators of crimes against Serbs committed since January 1st 1991. year. СРПСКИ In the complaint submitted to Serbia’s Commissioner for the Protection of Equality, the association states that the Yugoslav state “Committee for the Collection of Data on Crimes

Ђурђица Драгаш: Ниџо, Велебит те памти, сигурна сам

9. јул 2026.

Драги Ниџо, била сам ти скоро у Смиљану. Било је плаво небо, без облачка. Онако прозрачно и широко како само личко може да буде. Сећаш се сигурно тог неба… сви га са собом по свету носимо. Косила се трава и таласало жито. Мирисало је баш онако како памтиш. Знаш кад личка земља дише…. Зеленио се Велебит плавичасто. Тежак и моћан. Савршен и страшан. Велебит којег у крви и костима носимо, планина што нарасте и отежа од крви наше и костију по утроби његовој расутих. Памти старина све наше тајне, памти и ћути. Како ли је њему Ниџо мој?! Боле ли га ране наше ил’ му живот и смрт дођу на

Гордана Достанић: А сада ја теби о Врепцу

9. јул 2026.

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји. Увек си ми причала о Лици, Врепцу, свом детињству, зорама које су пуне росе кад кренеш за овцама, вечерима уз ватру на огњишту. Све си памтила: људе, њихове надимке, шаљиве стихове, догађаје… Волела си сваки тај прошли дан, ма шта да је носио. А носио је лепоту детињства, личке свеже ноћи и распеване птице, носио је ледене зиме, и страхоте рата, скривање у планини, шуми, носио је и непребољену погибију брата негде далеко од Врепца… После сам се и ја сећала тих твојих сећања и неких мојих које сам пабирчила

Под оним плаветнилом

8. јул 2026.

Јован мој уснио је под плаветнилом Динаре. Уснио без успаванке и тихе речи материне којом се миран сан дозива. Коју му је последњу реч матер изговорила да му буде испраћајна и да на њој уплови у свој дубоки сан? Мој Јован! Мој стриц Јован. Мој ћић од четири дана. Пише: Цвијета Радић Да. Био је четири дана стар кад је убијен матери у наручју. Мора да јој је био у наручју. Несретна Аница, кога је од своје деце тог часа грлила? Њих троје, а две руке. Две руке, а једно срце материно које се не може поцепати на троје. Свакоме цело припада и свакоме се цело даје. Тако је Бог

Удружење Јадовно 1941. Бања Лука поднело притужбу ЈАВНОМ ТУЖИЛАШТВУ ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ Р. Србије

8. јул 2026.

Стиче се утисак да Тужилаштво поступа дискриминаторно према српским жртвама и супротно јавном интересу када је у питању откривање и кривично гоњење извршилаца кривичних дела против човечности и других добара заштићених међународним правом (кривична дела из чланова 370. до 384. и чланова 385. и 386. Кривичног законика), лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права извршена на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године која су наведена у Статуту Mеђународног кривичног суда за бившу Југославију, као и извршилаца кривичног дела “Помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела“ из члана 333 Кривичног законика, ако је то кривично дело извршено у вези са неким од претходно наведених кривичних дела. ENGLISH Највећи део

Дигитално признање с Велебита: Где су кости Боже Латиновића?

7. јул 2026.

Када сам крајем марта прошле године на страницама „Политике” објавио текст под насловом „Злочин на Туловим гредама”, намера ми је била да од заборава отргнем један од најсуровијих, а јавности најмање познатих догађаја из децембра ратне 1991. године и да одговорим постоји ли узрочно-последична веза тог догађаја са убиством старијег Луке Модрића (деде познатог хрватског фудбалера истог имена), које је уследило три дана касније. Пише: Саво Штрбац На тај први текст надовезао се и други, „Поново о злочину на Туловим гредама”. У првом сам изнео аутентична сведочанства преживелих учесника са српске стране, као и прецизна имена погинулих и несталих припадника ЈНА и Територијалне одбране из Грачаца, а у другом доказе