ОТВОРЕНО ПИСМО И ЈАВНИ ПОЗИВ ЗА ОБНОВУ ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ У ДОЊОЈ ГРАДИНИ

Mолимо да се питање обнове храма Светог Спаса поново размотри у духу пијетета према мученицима, одговорности пред историјом и свете мисије Цркве да буде чувар памћења и утеха страдалнима.

Његовом Високопреосвештенству
Архиепископу бањалучком и Митрополиту бањалучком
Г.Г. Јефрему

Молба за поновно разматрање обнове храма Светог Спаса на простору Доње Градине

Ваше Високопреосвештенство,

Свети владико,

Обраћамо Вам се са дубоким поштовањем према Вашој архијерејској служби и са осећањем одговорности према нашим мученицима, историјском памћењу и будућим поколењима.

Ово јавно обраћање није упућено као критика, већ као молба и духовна иницијатива да се поново размотри једно важно питање, питање обнове храма Светог Спаса на простору Доње Градине.

Село Доња Градина, које данас чува сећање на стотине хиљада пострадалих мученика, некада је било место живота, вере и постојаних српских домаћина. Према подацима Шематизма православне митрополије и архидијецезе за 1882. годину, Градина је, заједно са Демировцем, припадала демировачкој парохији под пастирским вођством пароха Марка Павковића. У ова два села тада је куцало срце 156 кућа и 876 православних душа. Живот испуњен вером огледао се у крсним славама које су ове породице вековима чувале – од Светог Јована, преко Светог Ђорђија, Светог Николе, па све до Светог Стефана. Свака породица, од Даниловића, Радмановића, Вукића, па до Павковића и Бараћа, уградила је себе у темеље овог краја.

Вучени дубоком вером, мештани су 1907. године подигли прелепу Цркву посвећену Вазнесењу Господњем – Спасовдану. Нажалост, та светиња, која је требало да буде место окупљања и молитве за будућа поколења, доживела је трагичну судбину свога народа.

Злочиначка рука Независне Државе Хрватске срушила је овај храм у пролеће 1942. године. О томе данас сведочи непорециви и хладни историјски документ – допис Усташке одбране и Заповједништва сабирних логора Јасеновац (Радна служба, Бр. 449) од 3. маја 1942. године. У том документу, заповједник усташке радне службе званично обавештава Државну пучку школу у Јасеновцу да јој се на располагање стављају цигла и цреп добијени управо од рушења „грко-источне цркве” и рушења зграда у селу Градина. Материјал од светиње у којој су се људи крштавали и венчавали коришћен је за потребе логорског система и његових институција, док је народ протеран, побијен и бачен у масовне гробнице. До данас ова светиња није обновљена.

Јасеновац и Доња Градина представљају једно од најтежих места страдања у историји српском народа у двадесетом веку. То су мјеста где земља чува вапај невиних жртава и где свака генерација има обавезу да сачува истину и достојанство страдалника.

Борба за обнову овог светог континуитета почела је и званично пре неколико година. На дан Светих мученика јасеновачких, 13. септембра 2021. године, упућена је прва писана иницијатива Вашем Високопреосвештенству (заведена под бројем 36 у Српској православној парохији дубичкој, а потом под бројем 27 у Архијерејском намесништву поунском). Иза ове молбе стали су иницијатори: Владо др Цвијић, др Вељко Ђурић Мишина, Златомир Лазић и Зоран М. Кос.

Као одговор на ову иницијативу, убрзо је уследио званични допис Епархије бањалучке број 622 од 17. септембра 2021. године, упућен Архијерејском намеснишву поунском. У њему је изнето образложење да би се тиме излагала Црква и народ непотребним трошковима изградње и одржавања, те да би два храма у непосредној близини (узимајући у обзир планирану изградњу у оквиру Меморијалног комплекса) била сувишна.

Са пуним поштовањем према тој архипастирској бризи за рационалност и штедњу, данас јавно постављамо једно суштинско питање:

Ако су два храма сувишна, како онда разумети чињеницу да на простору највећег стратишта нашег народа још увек немамо ниједан храм који би својом молитвом и звоном свакодневно сведочио о жртвама? На многим другим местима широм наше Цркве имамо по два храма – летњи и зимски, па се не поставља питање сувишности. Како је онда могуће да на овом пресветом и преболном месту, натопљеном крвљу стотина хиљада Светих мученика јасеновачких, и даље чекамо на прву молитвену кућу?

Свети Владика Николај Велимировић говорио је о освети која није људска одмазда, него победа добра над злом. У том духу, највећи одговор Јасеновцу и Доње Градине није мржња, већ молитва; није заборав, већ истина; није подела, већ светиња.

Обнова храма Светог Спаса не би била само обнова једног здања. Она би била обнова духовног сведочанства које је насилно прекинуто рушењем храма од стране усташког логорског система у времену страдања 1942. године. Био би то најјаснији знак да мученици Јасеновца и Доње Градине нису заборављени и да њихова жртва коначно има своје право, историјско, молитвено место.

Тај храм не би био подигнут против било кога. Био би подигнут за молитву, за памћење и за опомену човечанству да се зло које се догодило никада и нигде више не понови.

Верујемо да велика дела нису увек настајала онда када је било највише материјалних могућности, него онда када је постојала снажна духовна одлука.

Уз све наведено, дужност нам је да истакнемо једну кључну, историјску и фактографску напомену. Храм који треба обновити има своју дубоку историју. Он представља непорециву потврду да су и сама светиња и њени парохијани страдали искључиво ради своје вере православне, те су у том крвавом затирању заједно нестали. Евентуални нови храм, који би био подигнут на неком другом месту у оквиру будућег меморијалног центра, носиће неки нови датум настанка који ми данас још увек не знамо. Тако замишљен нови објекат нема и не може имати органску нити историјску везу са временом до тада, нити са аутентичним стратиштем и затртом парохијом у фактографском смислу. Обнова постојећег храма на његовим историјским темељима једина је права спона између мученичке прошлости и наше духовне будућности.

Зато Вас молимо да се питање обнове храма Светог Спаса поново размотри у духу пијетета према мученицима, одговорности пред историјом и свете мисије Цркве да буде чувар памћења и утеха страдалнима.

Нека се тамо где је некада владала тишина поново чује молитва.
Нека тамо где су мученици отишли без гласа, данас проговори звоно храма.
Нека храм Светог Спаса буде знак да је љубав јача од разарања, а памћење јаче од заборава.

С дубоким поштовањем, по други пут Вас молим да обновимо храм у Доњој Градини.

Зоран М. Кос, новинар истраживач и публициста

Козарска Дубица, уочи  Петровдана 2026. године