OTVORENO PISMO I JAVNI POZIV ZA OBNOVU PRAVOSLAVNE SVETINJE U DONJOJ GRADINI

Molimo da se pitanje obnove hrama Svetog Spasa ponovo razmotri u duhu pijeteta prema mučenicima, odgovornosti pred istorijom i svete misije Crkve da bude čuvar pamćenja i uteha stradalnima.

Njegovom Visokopreosveštenstvu
Arhiepiskopu banjalučkom i Mitropolitu banjalučkom
G.G. Jefremu

Molba za ponovno razmatranje obnove hrama Svetog Spasa na prostoru Donje Gradine

Vaše Visokopreosveštenstvo,

Sveti vladiko,

Obraćamo Vam se sa dubokim poštovanjem prema Vašoj arhijerejskoj službi i sa osećanjem odgovornosti prema našim mučenicima, istorijskom pamćenju i budućim pokolenjima.

Ovo javno obraćanje nije upućeno kao kritika, već kao molba i duhovna inicijativa da se ponovo razmotri jedno važno pitanje, pitanje obnove hrama Svetog Spasa na prostoru Donje Gradine.

Selo Donja Gradina, koje danas čuva sećanje na stotine hiljada postradalih mučenika, nekada je bilo mesto života, vere i postojanih srpskih domaćina. Prema podacima Šematizma pravoslavne mitropolije i arhidijeceze za 1882. godinu, Gradina je, zajedno sa Demirovcem, pripadala demirovačkoj parohiji pod pastirskim vođstvom paroha Marka Pavkovića. U ova dva sela tada je kucalo srce 156 kuća i 876 pravoslavnih duša. Жivot ispunjen verom ogledao se u krsnim slavama koje su ove porodice vekovima čuvale – od Svetog Jovana, preko Svetog Đorđija, Svetog Nikole, pa sve do Svetog Stefana. Svaka porodica, od Danilovića, Radmanovića, Vukića, pa do Pavkovića i Baraća, ugradila je sebe u temelje ovog kraja.

Vučeni dubokom verom, meštani su 1907. godine podigli prelepu Crkvu posvećenu Vaznesenju Gospodnjem – Spasovdanu. Nažalost, ta svetinja, koja je trebalo da bude mesto okupljanja i molitve za buduća pokolenja, doživela je tragičnu sudbinu svoga naroda.

Zločinačka ruka Nezavisne Države Hrvatske srušila je ovaj hram u proleće 1942. godine. O tome danas svedoči neporecivi i hladni istorijski dokument – dopis Ustaške odbrane i Zapovjedništva sabirnih logora Jasenovac (Radna služba, Br. 449) od 3. maja 1942. godine. U tom dokumentu, zapovjednik ustaške radne službe zvanično obaveštava Državnu pučku školu u Jasenovcu da joj se na raspolaganje stavljaju cigla i crep dobijeni upravo od rušenja „grko-istočne crkve” i rušenja zgrada u selu Gradina. Materijal od svetinje u kojoj su se ljudi krštavali i venčavali korišćen je za potrebe logorskog sistema i njegovih institucija, dok je narod proteran, pobijen i bačen u masovne grobnice. Do danas ova svetinja nije obnovljena.

Jasenovac i Donja Gradina predstavljaju jedno od najtežih mesta stradanja u istoriji srpskom naroda u dvadesetom veku. To su mjesta gde zemlja čuva vapaj nevinih žrtava i gde svaka generacija ima obavezu da sačuva istinu i dostojanstvo stradalnika.

Borba za obnovu ovog svetog kontinuiteta počela je i zvanično pre nekoliko godina. Na dan Svetih mučenika jasenovačkih, 13. septembra 2021. godine, upućena je prva pisana inicijativa Vašem Visokopreosveštenstvu (zavedena pod brojem 36 u Srpskoj pravoslavnoj parohiji dubičkoj, a potom pod brojem 27 u Arhijerejskom namesništvu pounskom). Iza ove molbe stali su inicijatori: Vlado dr Cvijić, dr Veljko Đurić Mišina, Zlatomir Lazić i Zoran M. Kos.

Kao odgovor na ovu inicijativu, ubrzo je usledio zvanični dopis Eparhije banjalučke broj 622 od 17. septembra 2021. godine, upućen Arhijerejskom namesnišvu pounskom. U njemu je izneto obrazloženje da bi se time izlagala Crkva i narod nepotrebnim troškovima izgradnje i održavanja, te da bi dva hrama u neposrednoj blizini (uzimajući u obzir planiranu izgradnju u okviru Memorijalnog kompleksa) bila suvišna.

Sa punim poštovanjem prema toj arhipastirskoj brizi za racionalnost i štednju, danas javno postavljamo jedno suštinsko pitanje:

Ako su dva hrama suvišna, kako onda razumeti činjenicu da na prostoru najvećeg stratišta našeg naroda još uvek nemamo nijedan hram koji bi svojom molitvom i zvonom svakodnevno svedočio o žrtvama? Na mnogim drugim mestima širom naše Crkve imamo po dva hrama – letnji i zimski, pa se ne postavlja pitanje suvišnosti. Kako je onda moguće da na ovom presvetom i prebolnom mestu, natopljenom krvlju stotina hiljada Svetih mučenika jasenovačkih, i dalje čekamo na prvu molitvenu kuću?

Sveti Vladika Nikolaj Velimirović govorio je o osveti koja nije ljudska odmazda, nego pobeda dobra nad zlom. U tom duhu, najveći odgovor Jasenovcu i Donje Gradine nije mržnja, već molitva; nije zaborav, već istina; nije podela, već svetinja.

Obnova hrama Svetog Spasa ne bi bila samo obnova jednog zdanja. Ona bi bila obnova duhovnog svedočanstva koje je nasilno prekinuto rušenjem hrama od strane ustaškog logorskog sistema u vremenu stradanja 1942. godine. Bio bi to najjasniji znak da mučenici Jasenovca i Donje Gradine nisu zaboravljeni i da njihova žrtva konačno ima svoje pravo, istorijsko, molitveno mesto.

Taj hram ne bi bio podignut protiv bilo koga. Bio bi podignut za molitvu, za pamćenje i za opomenu čovečanstvu da se zlo koje se dogodilo nikada i nigde više ne ponovi.

Verujemo da velika dela nisu uvek nastajala onda kada je bilo najviše materijalnih mogućnosti, nego onda kada je postojala snažna duhovna odluka.

Uz sve navedeno, dužnost nam je da istaknemo jednu ključnu, istorijsku i faktografsku napomenu. Hram koji treba obnoviti ima svoju duboku istoriju. On predstavlja neporecivu potvrdu da su i sama svetinja i njeni parohijani stradali isključivo radi svoje vere pravoslavne, te su u tom krvavom zatiranju zajedno nestali. Eventualni novi hram, koji bi bio podignut na nekom drugom mestu u okviru budućeg memorijalnog centra, nosiće neki novi datum nastanka koji mi danas još uvek ne znamo. Tako zamišljen novi objekat nema i ne može imati organsku niti istorijsku vezu sa vremenom do tada, niti sa autentičnim stratištem i zatrtom parohijom u faktografskom smislu. Obnova postojećeg hrama na njegovim istorijskim temeljima jedina je prava spona između mučeničke prošlosti i naše duhovne budućnosti.

Zato Vas molimo da se pitanje obnove hrama Svetog Spasa ponovo razmotri u duhu pijeteta prema mučenicima, odgovornosti pred istorijom i svete misije Crkve da bude čuvar pamćenja i uteha stradalnima.

Neka se tamo gde je nekada vladala tišina ponovo čuje molitva.
Neka tamo gde su mučenici otišli bez glasa, danas progovori zvono hrama.
Neka hram Svetog Spasa bude znak da je ljubav jača od razaranja, a pamćenje jače od zaborava.

S dubokim poštovanjem, po drugi put Vas molim da obnovimo hram u Donjoj Gradini.

Zoran M. Kos, novinar istraživač i publicista

Kozarska Dubica, uoči  Petrovdana 2026. godine