DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ: Goli otok je bila državna politika protiv Srba

Datum objave: petak, 10 januara, 2020
Veličina slova: A- A+

Treba da postanemo svesni toga da je Tito izabrao Srbe kao svoje neprijatelje.

DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ

Goli otok je bila državna politika protiv Srba. Treba da postanemo svesni toga da je Tito izabrao Srbe kao svoje neprijatelje. To je bio jedan opasan režim.

Nedavno je akademiku Dragoslavu Mihailoviću, jednom od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, autoru knjiga Frede, laku noćKad su cvetale tikvePetrijin venacČizmašiZlotvoriGoli otok…, dodeljena „Velika nagrada – Ivo Andrić” za životno delo, Andrićevog instituta u Andrićgradu, koja će mu biti uručena 27. januara.

Povodom ovog priznanja, ali i novih planova, za naš list Dragoslav Mihailović naglašava: „Objavio sam do sada 22 knjige. Radio sam na svakoj sa velikim žarom. Zadovoljan sam njima, mislio sam da sam završio taj posao. Onda sam ustanovio da imam dosta beležaka iz razgovora sa nekadašnjim golootočanima, i poželeo sam da ih pripremim za štampu. Setio sam se da sam na samom Golom otoku, kao klinac, pravio zabeleške koje su ličile na nekakav dnevnik.

Pisao sam ezopovskim jezikom, nisam mogao da pišem o prebijanjima i ubijanjima. Ima tu dovoljno materijala za još jednu knjigu.”

Nagrada Andrićevog instituta dodeljena vam je za celokupno stvaralaštvo, odnosno za životno delo. Kako je vaš život uticao na vaše stvaralaštvo? Može li se reći da je nalik uzbudljivom filmu?
 Vidite me kao Erola Flina u nekom filmu?! Istina je, svačega je tu bilo. Da li sam bio u glumačkim ulogama, ne znam. Inače, ovo je druga nagrada sa Andrićevim imenom koja mi je dodeljena. Dobio sam i Andrićevu nagradu za pripovetku.

Ivo Andrić bio je među onima koji su vam pružali podršku?
 Gostovao sam sa Stevanom Raičkovićem u Vranju na Borinoj nedelji, četiri godine pre Ivine smrti. Pre nego što smo bili jedan drugome predstavljeni, pitao je prisutne ko sam ja i onda je rekao da me je izabrao među mladim piscima. Ljubazno se odnosio prema meni, onako kako se odnosi neko ko je trideset, četrdeset, godina stariji, prema nekom mlađem. To je bilo objavljeno u jednom dnevnom listu.

Dospeli ste na Goli otok sa 19 godina braneći uhapšene drugove?
 Iz mog razreda bila su uhapšena dva mlada čoveka. Jedan je bio stariji od mene pet godina, drugi dve. Nisu bili optuženi zbog Informbiroa, već je u pitanju bilo nešto drugo. Tada sam bio u srednjoškolskom odboru narodne omladine, to je bio osmi razred gimnazije, i smatrao sam da imam pravo da kažem nešto protiv takvog bezumlja.

Na više skupova rekao sam da je to besmisleno i glupo. Drugovi su me opominjali da se smirim, a ja se nisam smirivao. Tako sam i maturirao i otišao na radnu akciju, kako je tada bio običaj. Više od godinu dana kasnije bio sam uhapšen pod etiketom da sam informbirovac. Nema govora o tome da sam se posle tih sukoba u gimnaziji pridružio nekim ljudima koji su bili zreliji od mene, da smo nešto pričali, pa da je optužba, protiv mene proistekla iz toga.

Kada je juna 1948. godine izašla rezolucija Informbiroa, imao sam sedamnaest i po godina. Posle su mi sve to prikačili i kazali da sam od prvoga dana bio opredeljen za Informbiro, što nije bilo tačno. Bio sam mladi skojevac i kad je SKOJ u decembru 1948. godine bio ukinut, postao sam kandidat za člana partije. Sve su to izmenili u mom dosijeu da bi sa njihove tačke gledišta izgledalo ubedljivo.

Bio sam razočaran zbog onoga što se dešavalo u našoj zemlji, možda je otuda njihova osuda potekla. Naravno da smo svi zamišljali socijalizam kao nešto dobro, a on, nažalost, ne da nije bio dobar, već je postajao samo gori. Vrhunac tog režima bio je logor na Golom otoku, koji je prema mojoj oceni bio najstrašniji mirnodopski logor u Evropi u tom vremenu.

Da li se dovoljno govori o tako velikoj temi, imamo li uopšte kulturu sećanja?
 Ne. Kada se kaže Goli otok, u narodu je uvrežena slika o tome kao o nečemu strašnom. Ali, ti događaji treba da budu proučavani sa istorijske tačke gledišta. Još se ne zna tačno koliko je ljudi tamo ubijeno. Režim je priznao da je u logoru usmrćeno, ili je umrlo, trista ljudi. Ali ubijeno je mnogo više ili je po odsluženoj kazni umrlo od posledica.

Govorili ste o teškoćama koje ste imali posle Golog otoka, o neprihvatanju u društvu, nemogućnosti zaposlenja. O tome se u javnosti još manje priča?
 To je ostalo kao dug prema našem narodu. Bio sam nekoliko puta otpuštan. Radio sam kao akviziter i putujući prodavac knjiga, a moja ideja o životu bila je da budem pisac. To nije bila nova zamisao, za nju sam se opredelio još u osnovnoj školi.

Radili ste i u cirkusu, a niste to iskustvo opisali u literaturi?
 Ta tema delovala mi je istrošeno, korišćena je na filmu i u književnosti. Imao sam zvanje impresarija, to je u stvari bio organizator putovanja jednog državnog cirkusa. Šest meseci sam se time bavio. Vratio sam se u decembru u Beograd i sa mukom sam diplomirao, jer sam jako loše živeo kao student.

Nisu hteli da me prime ni u jedan studentski dom, nisam dobio stipendiju već socijalnu pomoć, i to pri kraju treće godine, kada je prodekan postao profesor koji me je cenio. On mi je pomogao da dobijem pomoć dekanata Filozofskog fakulteta, gde je Jugoslovenska književnost bila jedna od katedri.

Da li ste pišući o Golom otoku oprostili svojim neprijateljima?
 Pisac sam po zvanju i opredeljenju, nikoga nisam gonio. O Golom otoku napisao sam četiri hiljade kucanih stranica, to je ogroman rad. Imam šest knjiga koje govore samo o toj temi. I u drugim mojim knjigama na neki način ta tematika je spominjana.

Da li su ljudi koji su takođe prošli kroz taj logor, a koje ste intervjuisali, bili spremni da govore?
 Ne uvek. Neki moji bliski prijatelji su me odbili. Znao sam da su imali mnogo podataka o tome, ali se nisu usudili da razgovaraju sa mnom.

Koje su zajedničke odlike totalitarnih sistema?
 Pre svega to je veliki pritisak na javnost, na novinarstvo. Novinari su bili strogo kontrolisani, traženi su oni koji će napadati ljude koje režim nije voleo. Godinama moje ime nije smelo da bude pomenuto u javnosti. Nije bilo ni pomena o Golom otoku sve do 1969., kada je, između ostalog, Tito govorio i o meni, i o tome da sam bio tamo.

Često ste isticali podatak da je na Golom otoku bilo najviše Srba. Zbog čega je bilo tako?
 To je bila državna politika protiv Srba. Treba da postanemo svesni toga da je Tito izabrao Srbe kao svoje neprijatelje. To je bio jedan opasan režim, nije bilo ništa lakše u njemu nego u drugim socijalističkim zemljama. Izgledao je samo prihvatljivije, ali za one koji su u njemu stradali, to nije bilo opravdano. Josip Broz bio je vešt u tome da svoje strašne poteze prikriva i opravdava.

Istoriografija se nije dovoljno bavila problemima titoizma. Na izvestan način, taj režim je postojao i posle Titove smrti. Bio sam praćen sve do 1990. godine i mislim da su u to vreme prestala takva postupanja u tadašnjoj Jugoslaviji. Kad je ta država već bila na umoru. Jugoslavija se kao jedna zajednička zemlja obrukala u istorijskom smislu i tokom njenog trajanja srpski narod je sve vreme bio na udaru.

Dok je Tito bio živ i nekoliko godina posle njegove smrti, kao i dok je Slobodan Milošević bio na čelu Srbije. Mislim da se savremena Hrvatska hrani lažima o Srbiji iz tog jugoslovenskog perioda, dosta su lagali Evropu i svet o tome šta su im Srbi navodno učinili.

Kako ste se osetili kad ste doživeli rehabilitaciju, kada ste videli svoj policijski dosije?
 Bio sam šest meseci bolestan posle toga. Taj dosije imao je oko trista stranica, kada sam ga prvi put video, što ni izbliza nije bilo sve što su o meni imali. Posle, kada je to prešlo u Arhiv Srbije, ostalo je oko dvesta stranica. Neprekidno su čitali i vadili stranice i stavljali ih u nove dosijee.

Na koji način ste se borili sa strahom?
 Drskošću. Tito je u govoru, u kojem je pomenuo mene i moju zabranjenu predstavu „Kad su cvetale tikve”, tada rekao: „Mi njega nećemo sada hapsiti.” Očigledno mu je to izletelo dok je glumio da je jedan moderan, demokratičan državnik. Bio sam uplašen svega jedan minut. Znao sam, carska se ne poriče, da me neće dirati ako ne napravim neki težak prestup.

Imao sam tada dve knjige Frede, laku noć i Kad su cvetale tikve, bile su izbačene iz izdavačkih planova i iz knjižara, devet godina niko nije znao da li sam živ.

Posle toga štampao sam Petrijin venac za koji sam opet dobio nagradu. To se podudarilo sa Titovom smrću, a godinu dana posle toga primljen sam u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Tada sam imao 51 godinu i izvukao sam se iz kaljuge u koju me je gurnuo jedan neljudski sistem.

KIŠ I PEKIĆ
Kako se sećate prijateljstva sa Danilom Kišom i Borislavom Pekićem?
 Pekić je bio moj venčani kum, Kiš mi je bio blizak prijatelj. Čuli smo se i dok je bio u bolnici u Parizu, teško bolestan. Predlagao je Galimaru da štampa Petrijin venac, ali to se nije ostvarilo.

O SRPSKOM KNjIŽEVNOM JEZIKU
Govorite o izmenama u srpskom književnom jeziku. Imate li podršku za to u SANU?
 Nemam naročitu podršku jer većina akademika je mišljenja da su srpski i hrvatski jedan te isti jezik. Smatrao sam da Srpska akademija treba da prestane da radi na velikom srpsko-hrvatskom rečniku, koji se i sada tako zove. To je veliko opterećenje za SANU. Odeljenje jezika i književnosti, kojem pripadam, to nije prihvatilo. Jedan akademik, ne odobravajući situaciju u kojoj se nalazimo, rekao je da ćemo se još jedan čitav vek baviti tim rečnikom.

Autor Marina Vulićević  

Izvor: Politika

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top