Dušan Bastašić, аутор са Јадовно 1941.

Почетна » Архива за Dušan Bastašić

Покажимо, још једном, да је Република Српска уз своју браћу на Косову и Метохији

8. март 2026.

Позивамо Вас на скуп подршке студентима Универзитета у Приштини са сједиштем у Косовској Митровици. Скуп под слоганом „Затирање или опстанак“ ће, у организацији више студентских савеза Универзитета у Бањалуци,бити одржан у понедјељак, 9. марта 2026. године, са почетком у 17.00 часова на спортским теренима студентског центра “ Никола Тесла“ ( К 4) у Бањалуци. На скупу ће се присутнима обратити: Академик проф. др Зоран Арсовић,Проф. др Ђорђе Вуковић,Студент Универзитета у Приштини са сједиштем у Косовској Митровици Димитрије Ракочевић иСтудент другог циклуса студија Универзитета у Бањој Луци Матеја Алексић. Придружујемо се активностима српске младости, подржавамо ово сабрање и позивамо Вас да нам се придружите. Покажимо, још једном, да је Република Српска

За убиство српских дјевојчица нико није одговарао

8. март 2026.

Навршава се 31 година од убиства српских дјевојчица Милице Лаловић и Наташе Учур у сарајевском насељу Грбавица, а за тај злочин још нико није одговарао. Снајпериста са зграде „Лориса“ на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема. Према наводима свједока, дјевојчице

Оливера Шекуларац: Само се обелели врхови Велебита сећају шта су све видели

7. март 2026.

О овом истинитом догађају није снимљен филм, одиграна позоришна представа, није ово прича за игроказ. Ја записах, а прочитаће неки фини људи и сетити се да је за дела потребна вера. Једна сјајна дама, коју наравно чудним путем упознах у бањи Јунаковић, даром ми одговори на моју пажњу. Дар, као и она није обичан, Шербеџијин концерт у Новом Саду, а ту је и оно битније: „Водим те да упознаш моју мајку…“. Никад не трагам, људи који имају додир са мојим прецима и крајем сами ми дођу. Има ко све већ уређује, то душа препозна. Одлазимо Љиљана и ја код њене непокретне мајке Милице Љутице. А те очи, то достојанство једне

Ваше прво и друго ја

7. март 2026.

Испред себе имате генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Гошћа РТС Радио1 је била економиста Гордана Достанић, која слушаоцима Првог програма Радио Београда поручује: „Пратите своју нит и пратите своју мисао. И да будете свесни да нисте јединка. Јесте јединствени, сваки човек је јединствен. Не да будете део стада. Али нисте јединка зато што имате испред себе генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Значи да будете свесни везе између векова пре и оних векова који ће доћи после. Морате да пратите себе и у послу и у породици и морате да будете спремни на

ЦРНОГОРСКА ГОЛГОТА: Свештенике бацали у јаме!

7. март 2026.

Од 200 свештеника у Црној Гори, током и после Другог свјетског рата, побијенио је њих 182, и то најчешће на најсвирепије начине, пошто су их претходно звјерски мучили – чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, тјерали их да пију крв убијених четника, живе их бацали у јаме. Пише: Донко Ракочевић Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживио ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца. Но, о том злочину ћемо касније. Кренимо редом… Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим

ЈУГОСЛАВИЈА 1941. – Потресно свједочанство италијанског официра о злочинима у НДХ

6. март 2026.

Историја Другог свјетског рата на простору Југославије и даље открива нове изворе и перспективе. Књига „Југославија 1941.“ италијанског официра Салватореа Лоиа доноси свједочанство из једног другачијег угла, а њена београдска промоција окупила је угледне историчаре и истраживаче који су указали на значај овог дјела за разумијевање трагичних догађаја из 1941. године. У свечаној сали Градске општине Нови Београд, 4. марта 2026. године, одржана је промоција дјела које из коријена мијења досадашње перцепције српске историје 1941. године. Ријеч је о књизи „Југославија 1941.“ аутора Салватореа Лоиа, италијанског обавјештајца и официра, коју је са италијанског језика превела и приредила др Мила Михајловић, у издању Архива Војводине. Ово издање доноси до сада непознату архивску грађу италијанске обавјештајне

ЦИПЕЛИЦЕ

6. март 2026.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,

Пише: Чанковић Дане Смрт Давида Драгичевића у Бања Луци није само смрт једног младог човјека, она је много више. Као да добра и лоша страна са њом хоће нешто велико да ураде.

Дане Чанковић: АПЕЛ – РАТ НАМ ПРИПРЕМАЈУ, А ШТА МИ?

5. март 2026.

Два чиниоца исте стране, стране неправедних глобалиста припремају рат на Балкану. Један чинилац иде према Хрватској и другим њеним „савезницима“ како би их припремили и гурнули у рат против Србије и српског народа, а други чинилац слично ради у Србији (политиком завади па владај), како би се свагде наишло на плодно тло за рат, који би се због потенцијала ширења могао назвати Великим. Ово је време у којем није битно ко то каже, које титуле, функције или научна звања има, већ да ли је на време спознао светске процесе о њима говорио и писао и шта је у том смислу урадио за народ и државу. Испоставило се да су готово

ПОЕЗИЈОМ ЧУВА СЕЋАЊЕ НА СТРАДАЛЕ:Ђурђица Драгаш Вуковљак, објавила прву књигу песама (ФОТО)

3. март 2026.

Судбину страдалих у Другом светском рату, у којем је њена породица у у Дивоселу готово затрта, Ђурђица Драгаш Вуковљак (52), из Београда, родом из личког градића Госпића, претаче у песме, и тако од заборава чува сећање на своје претке, али и на друга стратишта у којима су страдали Срби, као и за време рата деведесетих. Емотивни сусрети са родном Ликом, Велебитом, Дивоселом, Јадовном и осталим стратиштима , неописивом снагом је „повежу“ са свим жртвама, а емоције се „слажу“ једна на другу. Када се осећању слегну, и дође „тај тренутак“, речи навиру попут бујице и настају њене песме, пуне сете и туге, посвећене родној Лици. Мада пише још од основношколских дана,

Злочини усташа закопани због братства и јединства: Истраживање судбинe 50.000 Сремаца у Другом светском рату

3. март 2026.

ОЗНА запленила документе о Јасеновцу до којих је дошао мој отац – сећа се др Јован Бабић. Ако се не заборави, истина никада не умире. А др Јован Бабић (80), лекар радиолог и професор Медицинског факултета у Новом Саду, никада није заборавио како су фебруара 1947. године, када је био седмогодишњак, у његову породичну кућу у Шиду банули официри Озне. Одвели су његовог оца Душана и однели сав материјал који је он, као председник послератне Комисије за испитивање злочина усташа и нациста, до тада прикупио у сремским селима, али и у Јасеновцу. Душанов доказни материјал о жртвама и злочинцима ознаши су уништили у име братства и јединства новоформиране Југославије. Чинило

Јован Мирић: Извори ужаса

2. март 2026.

Многи преживели казивали су једно: нисмо веровали да ће нас побити. Притом то неверовање везују или за комшије или за државу. Никад није било да држава кажњава невини народ. Од свих покоља Срба у црквама најпознатији је покољ у Глинској цркви Пресвете Богородице који се десио 29. јула 1941. године. Поклано је неколико стотина одраслих мушкараца. О томе покољу сведочио је једини преживели Љубан Једнак, са једне стране, и Хилмија Берберовић, један од кољача, са друге. По завршеном покољу, када су окрвављени делатници кренули да гледају има ли ко жив и да износе мртве, устао је насред цркве старији човек: – Ево, ја сам жив! Ја нисам ништа крив! Усташе

Бранко Брковић: Уђем у кућу, све сасјечено. Није клано, већ сјечено сикирицама.

26. фебруар 2026.

Након 30 година, када се под притиском породица покланих Срба из Дракулића, Шарговца и Мотика подигла спомен – костурница, кости из дворишта је народ ископавао и носио у костурницу. Помагали су ископавати и исти они који су их ту и покопали, који су куће одмах након покоља и опљачкали… Исјечак из аутентичног свједочења Бранка Брковића: „Ја се извучем испод амбара. Усташа нема више. Отац Ђорђо и стриц Павле леже сасјечени пред кућом. Братове цурце, Нада и Јованка, дјеца, и њиова мајка Даница, сна моја, леже откривене и крваве. Силовало то туј на пртини, па убило. Уђем у кућу. Све сасјечено. Није клано, већ сјечено сикирицама. Ја се скаменијо. Не могу

Како нам је Комитерна скројила судбину у Дрездену 1928. године, коју су Јосип Броз и подјармљени српски комунисти доследно остварили

26. фебруар 2026.

Полазећи од чињенице да су и пре IV конгреса КПЈ који је одржан у Дрездену 1928. године, подјармљени српски аустромарксисти, комунисти-интернационалисти гушили и умртвљавали националну свест српског народа и да су после Првог светског рата, који је за нас Србе био рат за национално ослобођење и уједињење, нападали нову државу да је „тамница народа“ и да је настала као резултат великих ратова у Европи, коју треба разбити. Пише: Душан Буковић „Политика Јосипа Броза Тита, закамуфлирана паролама које су држале српски народ у заблуди, о братству и јединству и равноправности, када се сведе целокупни учинак његове владавине, била је доследно остваривање одлука Дрезденског конгреса КПЈ од 1928. године. И то

ЧИЈЕ СУ МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ У ЗЕМУНУ? Јеврејска општина тужи удружења „Јадовно“ за „кршење закона“, а под земљом 6.500 српских мученика

25. фебруар 2026.

Удружења грађана „Јадовно 1941.“ из Бањалуке и „Јадовно 1941.“ из Београда, са председницима др Душаном Басташићем и Момчилом Мирићем, оптужени су да су оскрнавили Јеврејско гробље у Земуну и тешко повредили осећања земунских Јевреја, зато што су 10. маја прошле године одржали парастос српским жртвама, поставили православни крст и натпис на жардињери да ту лежи 6.500 српских мученика убијених у логору Земун на Сајмишту. За то дело, по кривичној пријави Јеврејске општине Земун, предвиђена је казна затвора до 16 година. Недавно је адвокатска канцеларија Радић, која заступа оптужене, обезбедила доказе да се не ради о јеврејском, већ о српском гробљу и српским жртвама. У Архиву Војводине пронађен је записник, састављен

ЛЕКЦИЈЕ КОЈЕ НИСМО НАУЧИЛИ

25. фебруар 2026.

Дечак Мирослав Лазански испред латиничне дрвене „пирамиде“ у Јасеновцу, која је била једино спомен обележје стравичног хрватско-муслиманског геноцида над Србима, све до 1966. Пише: Владан ВукосављевићТек тада је постављен симболички нејасан и непримерен споменик у облику цвета, аутора Богдана Богдановића, комунисте и потоњег активног аутошовинисте из осамдедетих и деведесетих година. Историја бележи неке илустративне детаље у вези са церемонијом откривања споменика: „Домаћин церемоније требало је да буде Крајачић, али се он није појављивао. Није дошао ни тадашњи шеф хрватских комуниста, Владимир Бакарић, тврдећи да се не осећа добро. Програм је требало да почне у 9 часова, али се чекао Крајачић који није стизао, па је почетак каснио више од два