Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Почетком 1990. године догађаји ће сустизати једни друге. Јасна назнака да је компромис немогућ била је видљива на 14. конгресу СКЈ, који су Словенци и Хрвати солидарно напустили

Када се 25. јуна 1991. године Милан Кучан обратио јавности проглашавајући независност Словеније и њено ступање међу европске државе, само ретки су се сетили Меморандума САНУ и његове прогнозе будућих догађаја у Југославији. Потез Словенаца, а одмах затим и Хрвата, упркос критикама, потврдио је слутње и упозорења академика.

– Овај акт представља кулминацију стогодишњих настојања словеначког народа. Југославија у садашњем облику није способна да преживи и постаје жариште потенцијалних конфликата и ратне опасности. Срж југословенског проблема је у томе што држава никад није била утемељена на споразуму као интегратору. Зато се Југославија не може преобликовати у творевину способну за живот – образложио је председник словеначке скупштине Франце Бучар.

Овом прокламацијом крунисан је вишегодишњи рад словеначког руководства на издвајању Словеније из састава Југославије. Тај чин врхунац је и деловања љубљанских опозиционара, који су се од чувене „Цесне афере“ крајем шездесетих година залагали за нова решења уређења Југославије. Словеначку позицију и опозицију, упркос различитим виђењима, снажно је повезивао сан о независности, као и уставна поставка из 1974. као минимум заједничког суживота са другим народима.

Путем Словеније кренула је и Хрватска, чији ће се сан, међутим, остварити у крви и прогону више од 250.000 Срба из Крајине. Драматичног лета 1991, међутим, још је титрала нада да ће српски народ и убудуће живети у једној држави. Догађаји који су уследили назначили су другачији епилог.

Хрватском путу у независност претходило је устројство снага које су се све отвореније залагале за одвајање од Југославије. Као кључни моменат у афирмацији ових идеја узима се говор Фрање Туђмана у Друштву писаца Хрватске почетком 1989. године, у коме је јавности први пут представио програм будуће Хрватске демократске заједнице. Свесни ефекета „антибирократске револуције“, Хрвати ће по узору на Словенце на својој граници блокирати демонстранте из Србије, а убрзо за свог новог политичког челника изабрати Ивицу Рачана.

Почетком 1990. године догађаји ће сустизати једни друге. Јасна назнака да је компромис готово немогућ била је видљива на 14. конгресу СКЈ, који су Словенци и Хрвати солидарно напустили. У Книну се оснива Српска демократска странка, председника Јована Рашковића, а свега седам дана касније Туђман у „Лисинском“ поручује:

„НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа“.

После ових речи Ивица Рачан, председник Савеза комуниста Хрватске, означава ХДЗ као „странку опасних намера“.

Српски одговор брзо је уследио. Са великог народног скупа Срба Хрватске и северозападне Босне одржаног на Петровој гори поручено је да Југославија мора да опстане, а српски народ да буде равноправан са осталима. Да од тога нема ништа постало је јасно већ половином маја после пребројавања гласова на парламентарним изборима, на којима је убедљиво победио Туђманов ХДЗ. Ређали су се потом нереди на фудбалским утакмицама, митинзи, буне српског народа у Лици и Далмацији, које су кулминирале референдумом о аутономији, балван револуцијом и проглашењем САО Крајине.

Мирис наступајућег рата у Хрватској и одлучни поход Слободана Милошевића у Србији донекле су помели српску интелигенцију, укључујући и САНУ. Њени чланови нису имали јединствен став према начину изласка из кризе, нити јасан поглед на будућност српског народа. Иако су Хрвати и Словенци увелико били на путу изградње сопствених држава код највећег броја српских интелектуалаца и даље је била жива идеја о очувању какве-такве Југославије, у чијим границама би на новим основама и даље живели Срби. То је и био разлог што је већина интелектуалаца у Милошевићу видела лидера по својој мери.

„Милошевић се залаже за политички плурализам, осуђује сваки национализам и тражи заједнички језик за очување Југославије. Он је и први партијски функционер у Србији који даје начелну подршку Академији и Француској 7. Подржава прогресивне интелектуалце, одбацује досадашње осуде непријатеља у САНУ и Удружењу књижевника. То су нови ставови и нове речи. Данас смо сви у Академији после дуге депресије били озарени надом – Слободан Милошевић је реформатор и рушилац титоизма. И на улици смо се поздрављали са надом. И Михиз и Мића (Поповић) очекују промене. Олуја са Истока захвата и српску мочвару“, каже у „Пишчевим записима“ Добрица Ћосић.

Ћосић износи и своје виђење ситуације рапидног удаљавања Словенаца и Хрвата и односа Срба према њиховом путу одласка из Југославије:

„Данас се Југославија не брани југословенством. Она се тако могла бранити само до 1974, до кобног брионског Устава. Све потом је било и бива процедура њеног распада. Срби треба да се одрекну улоге браниоца Југославије. Одбрана Југославије може нас одвести у рат“, записује Ћосић у свој дневник.

На почетак рата није се дуго чекало. Сукоб августа 1991. године у Хрватској пред српском интелектуалном елитом отворио је многа питања, међу којима и питање будућности српског народа, али и државну перспективу после распада. Излаз из кошмарне ситуације многи су виделу у спрези Србије, као лидера остатка Југославије, и ЈНА, која је важила за чувара државног уређења. Упркос све јачем ратном набоју, Милошевић не помиње рат, а још мање борбу за српске територије и „Велику Србију“. Ову тезу заговарају челници опозиције Вук Драшковић и Војислав Шешељ.

Публициста Славољуб Ђукић наводи да је Милошевић борбу први пут поменуо 16. марта 1991. године на затвореном састанку са председницима општина у Србији.

„Границе увек диктирају јаки, никада слаби. Морамо бити јаки. Ми сматрамо да је легитимно право и интерес српског народа да живи у једној држави. То је почетак и крај. Уосталом, шта ће им ти Срби који им толико сметају по Книну, по Петрињи, Глини, Лици, Банији, Кордуну, ако је тај проблем толики. А ако треба да се тучемо, богами ћемо да се тучемо. Надам се да неће бити толико глупи да се са нама туку. Јер ако не умемо добро да радимо и привређујемо, бар ћемо знати добро да се тучемо“, преноси Ђукић Милошевићеве речи у својој књизи „Како се догодио вођа“.

Новој ситуацији прилагођавају се и академици, тражећи начин за укрупњавање српског духовног корпуса. То је био циљ оснивања Српског националног савета (СНС), у коме су активно учествовали Матија Бећковић, Добрица Ћосић, Михаило Марковић, Милорад Eкмечић… СНС је замишљен као „врховна национална институција која ће заступати интересе свих Срба без обзира где живе“.

ПРВИ СУСРЕТ ЋОСИЋА И МИЛОШЕВИЋА

У пролеће 1990. године догодиће се први сусрет вође српске интелектуалне опозиције Добрице Ћосића и још увек комунистичког српског лидера Слободана Милошевића.

„Разговор у четири ока трајао је скоро четири сата. Он је комуниста који има модерну концепцију економије, комуникације и развоја, какву нисам чуо ни од једног комунистичког функционера. Оставља утисак самоувереног и одлучног политичара. ‘Ваш је најважнији политички задатак да обезбедите настајање демократске и компетентне опозиције’, рекао сам му. Збунио га је овај задатак. Моје демократске и реформистичке идеје није прихватио са одушевљењем, али их је радознало и са уважавањем саслушао. Видећемо“, забележио је Ћосић утиске са овог састанка у свом дневнику.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Сенка која лебди над Академијом

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом