Људи без мрље

Љета 1990. године, кад је у ливањском крају замајац међунационалних нетрпељивости и раскола почео поново узимати залет и хватати маха, кад су по зидовима и раскрсницама почели освитати усташоидни графити и злокобне поруке, кад су почела скрнављења споменика, нарочито оних на мјестима гдје је четрдесет и девет година раније земља огрезла у српској крви, у сарајевском „Ослобођењу” је бљеснуо запис ливањског дописника Светозара Љубоја.

Стари и прекаљени новинар, човјек који је као дјечак у Ливну преживио све страхоте усташких клања и само пуким случајем, захваљујући добротворима друге вјере, остао жив, осјетио је да је тренутак за вапај, за апел да се крвави ратни ножеви, каме и ханџари врате у корице и каније, да на њих занавијек рђа почине. Осјетио је да је тренутак за подсјећање на добре и племените људе, на оне који људе нијесу дијелили по капама и нијесу их мјерили пеђу но памећу. На људе који нијесу гледали како се ко крсти нити друговјерца држали за злотвора само зато што је друговјерац:

„На ливањском обзорју, у љето 1941. године, догодио се крвави обрачун са недужним људима, само зато што су били српске националности и православне вјероисповијести — пише Љубоја. – Страдали су током и непосредно послиеје рата и невини људи хрватске и муслиманске националности. Зла судбина, ето, не мимоилази ничије праведнике.

У тегобним условима ратне катаклизме било је у Ливну људи који су својим достојанственим понашањем доказали да зло није укоријењено у природи ниједног народа.

Покојни Божо Сучић и његова, такође покојна, супруга Ана, били су скромни и поштени житељи приградског кутка, надомак Ливна, који се од њиховог досељавања у ову оазу зове Сучића Храсти. Најближе комшије њихове обитељи били су и тада и сада српске породице Јове и Стојана Градине.

Кад је започео крвави пир и погром недужних људи, Божо Сучић и његов најближи рођак Анто, храбро су се ставили у заштиту својих сусједа.

Детаље је сувишно препричавати јер би то одузело превише простора на ограниченом новинском папиру, али је остала заувијек предивна успомена на Сучиће. Градинама током рата није фалила ни длака с главе.

У љето 1944. године, кад су припадници озлоглашене усташке милиције повели Владу Градину, Стојановог сина, да му на звјерски начин пресуде, Ана Сучић је засула каменицама разбојнике и, називајући их најпогрднијим именима, отела из зликовачких канџи човјека већ осуђеног на смрт.

Са пијететом се — пише даље Љубоја — у Ливну и дан-данас говори о Рахми Халапићу и Мехи Ћати, честитим и поштеним грађанима, који су трагедију људи друге националности, доживљавали као своју и несрећу властитих породица.

Било је, наравно, још људи који су своју моралну чистоту и најљепше врлине могли да изражавају једино упозорењима за спасавње и искреном тугом за страдалим комшијама и пријатељима.

Нико се од ових и оваквих часних људи из Ливна, када су се многи прсили родољубљем, није касније хвалисао својим доброчинством. Злобници су им потајно подметали да су овако поступали да се не би, тобоже, замјерили онима који су одобравали злочине.

Истина је, срећом, друкчија. Поштени људи су били дубоко увјерени да не треба на глас да се диче оним што је дужност сваког човјека.