fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Људи без мрље

Ливно
Ливно

Љета 1990. године, кад је у ливањском крају замајац међунационалних нетрпељивости и раскола почео поново узимати залет и хватати маха, кад су по зидовима и раскрсницама почели освитати усташоидни графити и злокобне поруке, кад су почела скрнављења споменика, нарочито оних на мјестима гдје је четрдесет и девет година раније земља огрезла у српској крви, у сарајевском „Ослобођењу” је бљеснуо запис ливањског дописника Светозара Љубоја.

Стари и прекаљени новинар, човјек који је као дјечак у Ливну преживио све страхоте усташких клања и само пуким случајем, захваљујући добротворима друге вјере, остао жив, осјетио је да је тренутак за вапај, за апел да се крвави ратни ножеви, каме и ханџари врате у корице и каније, да на њих занавијек рђа почине. Осјетио је да је тренутак за подсјећање на добре и племените људе, на оне који људе нијесу дијелили по капама и нијесу их мјерили пеђу но памећу. На људе који нијесу гледали како се ко крсти нити друговјерца држали за злотвора само зато што је друговјерац:

„На ливањском обзорју, у љето 1941. године, догодио се крвави обрачун са недужним људима, само зато што су били српске националности и православне вјероисповијести — пише Љубоја. – Страдали су током и непосредно послиеје рата и невини људи хрватске и муслиманске националности. Зла судбина, ето, не мимоилази ничије праведнике.

У тегобним условима ратне катаклизме било је у Ливну људи који су својим достојанственим понашањем доказали да зло није укоријењено у природи ниједног народа.

Покојни Божо Сучић и његова, такође покојна, супруга Ана, били су скромни и поштени житељи приградског кутка, надомак Ливна, који се од њиховог досељавања у ову оазу зове Сучића Храсти. Најближе комшије њихове обитељи били су и тада и сада српске породице Јове и Стојана Градине.

Кад је започео крвави пир и погром недужних људи, Божо Сучић и његов најближи рођак Анто, храбро су се ставили у заштиту својих сусједа.

Детаље је сувишно препричавати јер би то одузело превише простора на ограниченом новинском папиру, али је остала заувијек предивна успомена на Сучиће. Градинама током рата није фалила ни длака с главе.

У љето 1944. године, кад су припадници озлоглашене усташке милиције повели Владу Градину, Стојановог сина, да му на звјерски начин пресуде, Ана Сучић је засула каменицама разбојнике и, називајући их најпогрднијим именима, отела из зликовачких канџи човјека већ осуђеног на смрт.

Са пијететом се — пише даље Љубоја — у Ливну и дан-данас говори о Рахми Халапићу и Мехи Ћати, честитим и поштеним грађанима, који су трагедију људи друге националности, доживљавали као своју и несрећу властитих породица.

Било је, наравно, још људи који су своју моралну чистоту и најљепше врлине могли да изражавају једино упозорењима за спасавње и искреном тугом за страдалим комшијама и пријатељима.

Нико се од ових и оваквих часних људи из Ливна, када су се многи прсили родољубљем, није касније хвалисао својим доброчинством. Злобници су им потајно подметали да су овако поступали да се не би, тобоже, замјерили онима који су одобравали злочине.

Истина је, срећом, друкчија. Поштени људи су били дубоко увјерени да не треба на глас да се диче оним што је дужност сваког човјека.

Аутор књиге са Светом Љубојом и попом Мирком Јамеџијом пред кућом Бошковића у Рујанима по повратку са јаме Равни Долац 8.јуна 1991.
Аутор књиге са Светом Љубојом и попом Мирком Јамеџијом пред кућом Бошковића у Рујанима по повратку са јаме Равни Долац 8.јуна 1991.

Кад неко нема мрље на савјести, он ће увијек, без обзира на то у којем се времену затече, остати — човјек. Не тако давно умрла је у дубокој старости Ана Сучић, супруга Божа Сучића. На челу погребне поворке, заједно са католичким свећеником, били су и православни поп и муслимански хоџа“ — истиче на крају Светозар Љубоја.

Занимљиво је, иначе, да је и сестра Божа Сучића, Ката Врдољак, која је такође доживјела дубоку старост (умрла је у деведесет деветој години), попут снахе Ане за живота оставила овакав аманет:

„Кад умрем, ако не буде католичког свећеника, доведите ми православног свештеника да ме сахрани…“

 Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

budo-ognjena_marija_livanjska.jpg

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: