Почетна » Најновије вијести » Дејан Микавица: Беспризорно историописање неодговорних појединаца у кругу око Музеја жртава геноцида у Београду

Објављено: 31 октобар, 2020

Објављено у: Јасеновац, Стратишта НДХ

Подијелите вијест:

Дејан Микавица: Беспризорно историописање неодговорних појединаца у кругу око Музеја жртава геноцида у Београду

Пише: Dušan Bastašić

Геноцидна политика хрватске државе и погром Срба у Ендехазији добија у последње време најгору могућу интерпретацију у квази научном, злонамерном и беспризорном историописању несавесних и крајње неодговорних појединаца у кругу око Музеја геноцида у Београду, у сред Србије!

Форензичка истраживања српских жртава извршена после Другог светског рата и резултати до којих су дошли истраживачи окупљени у комисији око Србољуба Живановића преко Терзићевих резултата саопштених у Војној енциклопедији, пребројаних хумки и сабраних жртава хрватских зличина до најновијих научно образложених доказа изложених у делу Гидеона Грајфа нису били сметња Душану Никодијевићу да стане својом књигом (Јасеновац – између броја и жртви, Музеј жртава геноцида, Београд 2019) у одбрану хрватске историографије која упорно настоји да број убијених Срба у хрватским логорима смрти умањи и маргинализује.

По свему судећи, више није довољно само оно што пишу хрватски историчари (и што је прилично сажето описано у делу Беспућа Фрање Туђмана) да би се размере геноцида који су починили хрвати умањиле, ублажиле и самим тим опростиле и обесмислиле, већ на том гнусном послу морају бити ангажовани српски историчари попут Никодијевића.

Да све буде још горе и опасније, политику ревидирања историјских чињеница и размера хрватских монструозних злочина оправдавају и уздижу српски интелектуалци за које смо до јуче били сигурни да им је српски национални интерес па и историјска истина о броју убијених Срба у хрватским усташким логорима изнад свега.

Дошло је по свему судећи неко зло време у којем управо Срби и њихова интелектуална елита национално-патриотске провенијенције треба да обави најпрљавији посао и под изговором да се бори за истину – сведе број српских жртава у НДХ са милион на неких 100 или 200. 000?!

И све то покрије и оправда потребом да се тако најбоље брани научна истина, да није важно колико је Срба убијено већ само – како је то учињено итд. У оваквој лудости иде се и корак даље и унапред се квалификују сви противници нове српске псеудо науке као ,,велико Срби”!?

Суманутом логиком да је помирење Срба са Хрватима извесније ако се ,,истини” приђе из хрватског угла и број убијених Срба у хрватским логорима смањи на што мању меру, српски интелектуалци свесно или несвесно (сасвим је свеједно) стају у одбрану хрватске злочиначке идеологије, маргинализују њене стравичне размере, руше представу о хрватима као највећим српским непријатељима и њихове злочине своде на бројеве који се могу и са хрватске стране прихватити.

Од прихватања оваквих бројева до разумевања геноцида почињеног над Србима само је корак!

Српски историографи који се приближавају на овакав начин хрватској историографији (а она је у директној служби хрватске усташке идеје) чине немерљиву штету и српској националној и државној политици и српским интересима и историјској науци.

Овакво историописање подсећа нас на све оно што раде у последње време српски режисери, продуценти и сценаристи стварајући серије и филмове у којима се национална историја интерпретира на српску штету: подсетимо се само Немањића или Равне Горе или филмова попут Светог Георгија …

Српски историчари, као и српски режисери налазе се увек пред истим избором: или неће урадити ништа у интересу своје нације и своје струке или ће урадити нешто ште ће бити на штету и националне ствари и историјске науке. Предраг Марковић, Душан Никодијевић, Вељко Ђурић Мишина … покушавају нас уверити да је боље ово друго.

У ревизионистичкој школи хрватске историографије они ће несумњиво заслужити значајно место.

Извор: Фејсбук страница Дејан Микавица

О аутору:

Проф. Др Дејан Микавица (1964) запослен је као редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Дужност шефа Одсека за историју обављао је од 2004. до 2015. године. Област ужег научног и професионалног интересовања је политичка и друштвена историја српског народа од 16. до 20. века. Аутор је бројних историографских студија које се односе на политичку историју Срба, приредио је и објавио историјске изворе који се тичу међународних уговора, државно-правних аката, сабраних и изабраних списа најистакнутијих представника српске политичке елите у Аустроугарској.

Везане вијести: