Kроз логоре прошлог рата прошло је око 26 милиона мушкараца, жена и дјеце, а од тога их је убијено око 10 милиона
Фељтон „Пакао у каменој пустињи“ стравична је прича о усташком концентрационом логору Слана и мањем логору (за жене и дјецу) у Метајни на отоку Пагу које су усташе основали половином липња и расформирали крајем коловоза 1941. године.
У фељтону су описана мучења и звјерства усташких крвника који надмашују средњовјековне примјере мрачне инквизиције. Имена и догађаји су аутентични. То су казивања очевидаца, ријетких преживјелих логораша и преслушања ухваћених усташких крвника.
Слана и Метајна, море око њих, сабирни центар Госпић те пут до Kарлобага – мјеста су стравичних звјерстава, дивљања изопачених људи – монструма, мјеста надљудских патњи тисућа недужних људи, повијест крвљу исписана.
У систему хитлеровског фашизма концентрациони логори и затвори представљали су најекстремнији израз фашистичке диктатуре. Према томе, они нису били нека случајност или само плод духовне изопачености појединих личности, већ је то био саставни дио владајућег сустава њемачког фашистичког империјализма.
Стога се стварање концентрационих логора и других облика изолације људи проводило систематски и с провођењем програма фашиста о уништењу големог дијела човјечанства. У времену од 1933. године, када су хитлеровски фашисти створили први концентрациони логор у Дахау (20. III) на тлу Њемачке и окупираних земаља, било је успостављено укупно 58 главних и 968 подручних логора.
Створена је велика и стравична машинерија кроз коју је прошло, према досад систематизираним подацима, око 26 милијуна мушкараца, жена и дјеце. И то само зато што су били Жидови, Роми или Славени, или пак они, без обзира на националну припадност, који су се супротстављали или нису подржавали њемачки нацизам или се борили за слободу свога народа, а против окупационих снага и њихових помагача.
Ти големи успостављени простори, опкољени бодљикавом жицом и стражарницама, праве „творнице“ за уништење дијела људског рода, вјечита су опомена и поука свим генерацијама и обвеза, да се у самом коријену сасијече свака појава трагичних авети не тако давне прошлости.
ХИТЛЕРОВА РАСНА ТЕОРИЈА
У окупираним земљама у току Другог свјетског рата, њемачки и талијански фашисти потпомогнути квислинзима, поступали су према становништву на тако нељудски начин да је у повијести човјечанства тешко наћи сличне примјере. За њих није постојала Женевска конвенција од 27. ожујка 1929. године о поступку с ратним заробљеницима и цивилном становништву. Не поштујући међународне прописе и користећи право силе, фашистичке земље проводиле су геноцид над појединим народима и својим политичким противницима.
Затварања и уништавања људи у концентрационим логорима био је само један облик злочина. То су фашистичке земље радиле и на друге начине: тјерањем на прислилни рад, расељавањем становника, уништењем и пљачком њихове имовине. На тај начин фашистичке и квислиншке творевине практички су проводиле Хитлерову теорију о животном простору и расну теорију коју је изнио на више мјеста у свој књизи „Мei Kampf“ (Моја борба) и дуце Муссолини у својим бројним говорима.
Отуда се је њихов план истребљења дијела човјечанства и састојао у ликвидирању мушкараца, жена и дјеце на најразличитије начине: стријељањем, исцрпљивањем глађу, уништењем тешким физичким пословима, па све до масовних уништења у плинским коморама и крематоријима.
Успоставом окупацијског система и квислиншких творевина на рушевинама Kраљевине Југославије 1941. године, цјелокупни систем већ опробаног механизма затвора, логора и концентрационих логора фашистичке силе пренијеле су и на запосједнуто југославенско подручје. Одмах након окупације, у травњу 1941. године, окупатори и квислинзи доносили су такве наредбе и разне прописе по којима је могао бити ухапшен сваки грађанин који се није лојално односио према фашистичким властима или се није одазивао на њихове позиве, тражећи од грађана беспоговорно извршавање свих својих захтјева. У противном – према њима су примјењивали све врсте репресалија – све до физичког уништења.
ТЕРОР – ОСНОВА УСТАШKОГ РЕЖИМА
Проглашењем Независне Државе Хрватске – 10. травња 1941. године – уз помоћ и благослов окупаторских сила уједно је био и први корак којим су усташе преузели власт. Но, до стварног преузимања власти, јер то није циљ овога фељтона, констатират ћемо само оне најбитније одлуке. У том погледу треба истаћи да је СЛАВKО KВАТЕРНИK 12. травња 1941. године именовао тзв.
Хрватско државно водство, а дан прије и „Хрватског усташког надзорног стожера“. Био је то, како с правом истиче повјесничарка др ФИKРЕТА ЈЕЛИЋ-БУТИЋ (у својој књизи „Усташе и НДХ“), „први већи корак у легализацији руководеће језгре усташке организације у земљи“. Дакле, још у вријеме трајања травањског рата не само да се радило на легализацији усташког покрета у појединим дијеловима Хрватске, већ и на подручју Босне и Херцеговине, гђе у појединим срединама такођер проусташки елементи преузимају власт.
У многим срединама проусташки елементи имали су помоћ Хрватске сељачке странке, а посебно Хрватске сељачке и Хрватске грађанске заштите. Дапаче, управо су се у Заштиту још прије рата најуспјешније укључивали проусташки елементи и у њој су остварили најизраженији утјецај. До ПАВЕЛИЋЕВА доласка у Загреб (15. травња 1941) с око 300 усташа већ су биле донијете и извршене неке од битних акција у преузимању власти.
ЗАШТО СЕ ДОСАД О СЛАНИ НИЈЕ ОПШИРНИЈЕ ПИСАЛО?
Још од 1981. године, када су аутори овог фељтона почели истраживати повијест усташког концентрационог логора Слана на отоку Пагу, често су се налазили у недоумици како да одговоре на питање субесједника:
– Зашто се досад о Слани није опширније писало?
На први поглед чини се чудним да се кроз вријеме од четрдесет година живота у слободи – након што су окружне, републичке и земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача давно завршиле свој рад, након што су у земљи откривени зликовци који су убијали у логорима (и у Слани, такођер), те затим и осуђени – нитко није прихватио озбиљног посла да истражи и опише стравичност геноцида каква је била у усташком логору Слана и њему припадајућем логору у Метајни на отоку Пагу.
Међутим, да се о Слани досад није писало, има разлога и субјективне и објективне природе.
Најприје треба рећи да је драгоцјени документарни материјал о усташким злочинима у Слани и Метајни доста оскудан, те да се оно што постоји налази на више различитих мјеста – у музејима и архивима широм земље. Ову чињеницу понајбоље илустрира податак да су аутори фељтона „ПАKАО У KАМЕНОЈ ПУСТИЊИ“ у току устраживања прикупили цјеловитији и опсежнији материјал о Слани него што га о том усташком концентрационом логору на Пагу има – појединачно – било који архив или музеј у нашој земљи. То је свакако врло отежавајућа околност у истраживању.
Такођер смо утврдили да су неки драгоцјени доказни изворни материјали изгубљени или загубљени. За неке документе смо добили само податке да су постојали, те да можда још постоје и на њиховом смо трагу.
На подручју Заједнице опћина Ријека, као и шире, нитко се досад није стручно и темељито бавио проучавањем злочина у усташком логору на Пагу. Премда је на подручју Заједнице опћина Ријека, од ослобођења до данас, одржано много симпозија и савјетовања с тематиком посвећеном народноослободилачкој борби и прошлом рату, о логору Слани и Метајни – 1941. године нитко досад није расправљао. И овај податак довољно говори о тежини и озбиљности па и осјетљивости истраживања и писања о усташким злођелима у Слани и Метајни.
Наш лист је прије четири године ставио у програм обиљежавања јубилеја револуције, побједе над фашизмом и живота у слободи – ТЕМЕЉИТО проучавање грађе везане за усташки логор Слана – Метајна како би се казала ИСТИНА заснована на документима и доказаним чињеницама, исказима очевидаца, оснажена АНАЛИЗОМ свега доступног о том ужасном уништавању недужних људи, жена и ђеце.
Тај наш програм истовјетај је с настојањима Центра за хисторију радничког покрета и НОР-а Истре, Хрватског приморја и Горског котара у Ријеци и Опћинског одбора СУБНОР-а Паг што нам је значајно помогло у реализацији овог фељтона.
Ауторима овог фељтона свесрдно су помогли многи којима су се обратили (институције и појединци) што је резултирало прикупљањем значајних и драгоцјених података о усташком логору Слана – Метајна на Пагу.
Након разговора с појединим особама које су живјеле на подручју Пага у вријеме постојања логора у Слани и Метајни можемо рећи да је вријеме од 44 године избрисало многа сјећања – и што се тиче имена људи и сами догађаја. Мало је позданих тврдњи и конкретних појединости.
Нарочито нам је било тешко доћи до фотографија Пага из времена успостављања усташке власти и логора у Слани и у Метајни. Они Пажани, које смо питали, нису имали никаквих фотографија из тог времена. Да ли вриједних документарних фотографија ипак има, показат ће накнадна истраживања.
Истраживање документарних материјала – текстова и фотографија – везаних за Слану и Метајну – врло је тешко. Да је то тако, и сами ћете се увјерити читајући овај фељтон. Можда је и то један од разлога што се досад нитко није упуштао у истраживање повијести усташког логора Слана – Метајна.
Овај фељтон само је потицај и основа за нова истраживања која су и могућа и неопходна. Досадашње истраживање о усташком логору на Пагу 1941. године показало је да још има отворених питања и нејасноћа што захтијева нове провјере на изворним документима.
ПОЗИВ НА СУРАДЊУ
Обиљежавајући 40 година побједе над фашизмом и подсјећајући се на жртве које су наши народи и народности дали за ослобођење земље, прави је тренутак да се подсјетимо и на бројне и невине жртве убијене у усташком KОНЦЕНТРАЦИОНОМ ЛОГОРУ СЛАНА НА ОТОKУ ПАГУ. То тим прије и више, што се о том злогласном усташком логору доиста изузетно мало писало у нашој хисториографији и публицистици. Само се спомиње у неколико књига, а тек нешто више о овом логору биљеже књиге Бранимира Станојевића „Усташки министар смрти“ (Београд 1985. стр. 135–144) и др Јаше Романа „Јевреји Југославије 1941–1945 Жртве геноцида и учесници народноослободилачког рата“ (Београд 1980, стр. 122–124).
Због тога су се аутори овог фељтона у његову писању суочили с бројним тешкоћама у разрјешавању многих сложених питања везаних за повијесно освјетљавање овог злогласног концентрационог логора на Пагу. С истраживачким радом требало је кренути од самог почетка, те су, с тим у вези, аутори фељтона обавили истраживање грађе у више архива: Хисторијском архиву у Ријеци, Архиву Хрватске у Загребу и Архиву Југославије у Београду, те посебно истражили грађу са судског процеса у Задру одржаног 1953. године у групи усташа који су оптужени за злођела у логору Слана.
Међутим, проведена истраживања грађе показала су да се сачувао изузетно мали број изворних докумената што на било који начин говоре о логору Слана, те је стварна основа за било какву реконструкцију повијести логора Слана и судбине његових заточеника могуће, прије свега, темељити на материјалима које је скупила Окружна комисија за утврђивање ратних злочина за Хрватско приморје, те иста таква комисија за Лику.
Позивамо све читатеље фељтона, уколико знају неке појединости о логору и његовим заточеницима, а посебно имена преживјелих, да напишу и пошаљу нам своја сазнања и свједочења, како би се о том свирепом и злогласном усташком логору прикупили што опширнији и потпунији подаци. Све те нове појединости објавит ћемо у наставку фељтона.
Аутор:БОРИСЛАВ ОСТОЈИЋ, МИХАЕЛ СОБОЛЕВСКИ,
Усташки концентрациони логор Слана на Пагу – 1941.
Везане вијести:
Логор Слана – Паг 1941.-Пакао у каменој пустињи (2)-ПОДИЈЕЛИ ПА ВЛАДАЈ
Логор Слана – Паг 1941.-Пакао у каменој пустињи (3)- ГЛАВНИ ЦИЉ – УНИШТЕЊЕ ЉУДИ
