Српски цивили, побијени на Старом сајмишту током Другог светског рата, масовно, поред Гардоша, сахрањивани и на Бежанијској коси, а места су до данас готово необележена.
Слободан Кокотовић (93), бивши гимназијски професор и начелник друштвених делатности у Општини Нови Београд, једини је живи сведок страшног краја српских логораша у Белановића рупи на Бежанијској коси. Имао је само 16 година када су, 1942, лешеви са Сајмишта довожени запрежним колима.
Њих готово 3.600, како је утврдила Државна комисија још 1945. године, скончало је у Белановића рупи. СУБНОР наводи да их је овде покопано чак 8.000?!
Ова масовна гробница, баш као и она на Гардошу, у Земуну, на Јеврејском гробљу, где је, како су „Новости“ писале, сахрањено још 6.500 мученика, потпуно је необележена.
– Белановића рупа се простире на око 400 квадрата и настала је када је копана земља за издизање терена ради одбране од поплава. Ту су, у јамама разних величина, сахрањивали мртве логораше. Стизали су у запрежним колима, која су имала велики сандук. Могао је да прими и до 50 мртвих. Сви су били голи – говори нам старина Кокотовић. – Мој отац Петар имао је комад земље уз рупу. Он и Ђока Драгичевић стајали су и гледали како их убацују, неке полуживе… покушавали би да подигну руку. Човек који их је довозио, Никола Пољановић звани Гуша, викнуо је: „Шта гледаш? И тебе ћемо овде!“
Законом о меморијалу на Сајмишту, који је у припреми, по мишљењу проф. Милана Кољанина, историчара и члана Комисије, требало би да буду обухваћени не само место некадашњег логора, у ком је страдало више од 10.000 Срба, око 6.300 Јевреја и неколико стотина Рома, већ и њихове гробнице – на Гардошу и на Бежанијској коси. Исти захтев имају и представници Удружења „Стара Бежанија“, на чијој територији се налази Белановића рупа, тик уз Старо бежанијско гробље, као и Троструки сурдук, у ком почива најмање 240 жртава.
На старом бежанијском гробљу, додуше постоји споменик Савеза бораца из 1951. у знак сећања на 8.000 жртава, али њега може пронаћи само онај ко већ зна где се гробница налази.
Никакав путоказ с главне улице, нити било какво обележје на старом делу гробља, не указују на постојање једног од највећих стратишта у Србији.
И у једној и у другој гробници почивају махом цивили, похапшени 1942, извучени из козарачких збегова или отргнути са кућних прагова. Они су спроведени у Прихватни логор на Сајмишту из Јасеновца и Старе Градишке.
Кољанин сматра да поред ових гробница, законом треба да буду обухваћени и место првог логора за Јевреје и Роме – Топовске шупе, као и место некадашњег логора организације ТОТ, на потезу између данашњег Музеја савремене уметности и Тржног центра „Ушће“.
Никола Пољановић Гуша, гробар, на суђењу после рата признао је да је сам довезао на Бежанијско гробље око 3.500 људи. А није их довозио само он. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача утврдила је да је на овом месту покопано 3.600 људи.
СУБНОР тврди да их је било више од 8.000. Гробари су умели лопатама да дотуку преживеле, или би их, онако немоћне, само убацили с лешевима у рупу, и преко њих просули земљу или креч. Руководилац сахране добијао би по 20, а гробари по осам куна награде. Последње жртве, како каже Мирослав Кокотовић, члан Удружења „Стара Бежанија“, сахрањене су 1944:
– Фрањо Фабијанец је утврдио да је ту стрељана и покопана 351 особа. Било је то једино стрељање у Белановића рупи.
Слободан Кокотовић, Мирославов стриц, присуствовао је, као гимназијалац, ексхумацији.
– ЗА РАЗЛИКУ од логораша, који су покопани голи, ови су сахрањени обучени. Родбина је присуствовала откопавању, по одећи препознавала најмилије и узимала да их достојно сахрани – каже Кокотовић старији.
Државна комисија за утврђивање злочина формирала је 1945. Анкетну комисију, која је извршила ексхумацију и на Гардошу. Из њеног саопштења број 87 види се да је пронађено 6.500 тела, закопаних у 23 мање масовне гробнице на гробљу, да би после ексхумације остаци били пребачени у једну велику.
Како су се мртви Козарчани нашли у овим масовним гробницама?
– Пошто јој је недостајала радна снага, немачка команда у Норвешкој склопила је споразум са командом у Србији да им одавде упуте радно способне мушкарце на принудни рад. Број потенцијалних радника из српских логора био је мали, па норвешка команда склапа исти споразум са Кватерником у НДХ.
Тако су кренули конвоји радно способних из Јасеновца и Старе Градишке преко Србије. Пошто је уследила козарачка офанзива, велики број цивила је похапшен, и они су кренули ка Сајмишту – објашњава Кољанин.
У ИСТО време, у Прихватном логору Семлин, како се звао после окончања Холокауста, у пролеће 1942. нашло се превише људи.
Услед пребукираности завладали су глад и заразне болести, а заточенике су масовно мучили и немачки чувари и логораши-батинаши. Помор је био велики.
Београђани су могли са Калемегдана да гледају мучења, чак и својих најближих. Зато су се жалили Милану Недићу, председнику квислиншке владе, а овај се обратио Немцима. Окупатори су проблем „решили“ тако што су најснажније логораше пребацили у логор организације ТОТ, док су 2.900 најслабијих вратили у Јасеновац, где су убијени.
Данас ретко ко зна за постојање логора организације ТОТ и за две велике масовне гробнице. Ђаци о њима не уче у школама.
– У коментарима на радни текст закона о Сајмишту тражио сам да сва места везана за овај логор и страдање Јевреја, Срба и Рома у њему, буду обележена – каже Кољанин.
БОМБАРДОВАНИ ЛОГОРАШИ
Логор организације ТОТ, који је такође необележен, изграђен је прво за прихват Немаца из Бесарабије. После њих, ту су смештани најздравији мушкарци из логора Сајмиште, спремни за принудни рад у Норвешкој и Грчкој. Затим је логор преузела СС команда и у њему су били Албанци из италијанске окупационе зоне на Косову, регрутовани за Ханџар дивизију. Од септембра 1943. то је био класичан заробљенички логор, у ком су били партизани, амерички и британски пилоти, Италијани после капитулације… На стотине људи је умрло. Логор је оштећен током савезничког бомбардовања, у априлу 1944, а преживели су пребачени у Милишићеву циглану, на Звездари.
ТРОСТРУКИ СУРДУК
На путу од Бежанијске косе ка Сурчину налази се још једна, мања масовна гробница. У питању је Троструки сурдук, где је Државна комисија ексхумирала 240 лешева, док се на спомен-плочи, коју је 1961. поставио СУБНОР, помиње 350. Реч је о убијеним Јеврејима. Комисија је нашла после рата и дечје лешеве, као и остатке човека без ноге, а поред њега штаке. Јеврејско спомен-гробље, како се званично зове, девастирано је, и упркос путоказу, тешко се налази.
– Као дечак гледао сам како Јевреје возе камионима ка Троструком сурдуку. Међу њима је било јако младих. Иза њих није остало ништа – каже Слободан Кокотовић.
Aутор: В. Црњански Спасојевић
Извор: Вечерње новости
Везане вијести:
Веран Матић представник за регионалну сарадњу Комисије за Старо сајмиште
Весић: Старо сајмиште биће центар за проучавање Холокауста …
Драган Поповић: Старо сајмиште је симбол свеопштег страдања …