arrow up

Афе­ра­ „Томпсон” ­– ко је убица под уздољским храстом

Нај­но­ви­ја од­лу­ка Устав­ног су­да Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске (број У-IIIБи-2741/2020. од 19. ма­ја 2026), ко­јом је усво­је­на ту­жба бра­ће Сло­бо­да­на и Ми­ла­на Бе­ри­ћа из Бе­о­гра­да, зва­нич­но је и под пе­ча­том нај­ви­ше суд­ске ин­стан­це у За­гре­бу по­твр­ди­ла оно што До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­тив­ни цен­тар „Ве­ри­тас” твр­ди већ ду­же од три де­це­ни­је: Хр­ват­ска све­сно, на­мер­но и си­стем­ски оп­стру­и­ше и во­ди „не­у­чин­ко­ви­ту” ис­тра­гу о бру­тал­ном уби­ству сед­мо­ро ста­ри­јих срп­ских ци­ви­ла у се­лу Уз­до­ље код Кни­на, по­чи­ње­ном 6. ав­гу­ста 1995. го­ди­не. Ова од­лу­ка ни­је са­мо прав­ни ша­мар зва­нич­ном За­гре­бу, већ и крун­ски до­каз о по­сто­ја­њу „за­шти­ће­них ка­сти” уну­тар хр­ват­ског дру­штва. Ана­ли­зом са­мог обра­зло­же­ња суд­ске од­лу­ке, пред на­ма се скла­па мо­за­ик за­стра­шу­ју­ћег др­жав­ног са­у­че­сни­штва у при­кри­ва­њу зло­чи­на, у чи­јем се

Драгослав Страњаковић: Село Бубањ, срез Доњи Лапац, НДХ

Усташе су 3. јула 1941. године напале село Бубањ, у срезу Доњи Лапац. Одмах су издали наредбу да нико не сме да се удаљује од своје куће. У наредби су, поред тога, истакли да више не треба нико никога да се боји, да може да ради на својој њиви, да су, тобоже, рачуни са Србима пречишћени, и да нема више никакве разлике, јер су Србин и Хрват у НДХ једнаки и уживају сва права“. Ова наредба „и топли јулски дани извели су народ у поље, где га је жељно чекала летина, чије обрађивање је каснило услед вечитог страха сељака за сопствени живот и живот своје породице“. Тога дана, рано изјутра,

Ђурђица Драгаш: ЗАВЕТ

Можеш ме газити, нићи ћу опет као трава у пролеће, као цвет после кише. Име ми газиш,крст скрнавиш.Децу ми преклану коровом коровиш. Несоју, јаде… Кућу ми раскриваш,ливаду трњем зацрниш.У јами моје поново затиреш.Са камена име ми бришеш. Несоју, јаде… И божуре ми чизмом газиш.По пољу крваве трагове остављаш.Песму ми браниш,молитву поганиш. Несоју, јаде… Болим те жива,с песмом на уснама.Болим те жива,с миром у срцу,са свећом у рукама. Жари ти очи погане моја хаљина бела.Горе ти дланови крви жељни.Прогони те светло из јаме,мирис земље коју си чемером напојио. Несоју, јаде…. Можеш ме газити,нићи ћу опет.Као трава у пролеће,као цвет после кише.Можеш ми кућу рушити,градићу је опет.Гнездо ћу свити међ’ облацима,у крошњама,са

Маја Видовић: Историја нас је више пута научила колико је скупа цијена неслоге

Понекад је довољно да, умјесто што једни другима тражимо мане, отворимо те старе, прашњаве странице историје и подсјетимо се шта се дешава онда када сами постанемо највећи противници једни другима. Као дијете најљепшег града 76230, на ушћу двије ријеке, и као неко ко себе сматра потпуно аполитичним, ипак осјећам моралну обавезу да кажем неколико ријечи. Развој једног града не значи брисање његове прошлости. Напротив, истински развој подразумијева да чувамо оно што је вриједно иза нас, а истовремено стварамо боље услове за живот садашњих и будућих генерација. Градови живе онолико колико су њихови становници спремни да их граде, уређују и воле. Зато сваки пројекат који доприноси љепшем, функционалнијем и уређенијем Шамцу

Немања Девић: Беседа уз Шаранову јаму

Поводом обележавања Дана сећања на Јадовно 1941 – 2026. окупљеним ходочасницима уз Шаранову јаму на Велебиту, беседио је историчар др Немања Девић научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Часни оци, драга браћо и сестре, Опростите мени недостојноме, што узимам реч на овом светом месту. Свето место, то за нас овде окупљене није тек фраза, која се изговара у пригодном тренутку. Нити је за нас 85-годишњица страдања ни по чему значајнија, од 83-годишњице или 86-годишњице. Овде је време за нас одавно стало. Овде престају да важе овоземаљска мерила, и немогуће је на свет гледати са својих пет чула. Кад бисмо могли да видимо само делић ондашњег покоља, из

Исак Асиел: Крст страдални на раскршћу неба и земље су поставили живи, да се не заборави

Поводом судског спора везаног за постављање Часног крста над гробницом 6.500 Срба на гробљу у Земуну, Врховни рабин Јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел послао је писмо Момчилу Мирићу, председнику удружења Јадовно 1941. Београд чији садржај преносимо у целости. Поштовани г. Мирић, Жао ми је што су се догађаји око постављања православног крста на делу јеврејског гробља у Земуну нанизали у тако немилом смеру и довели до судског спора. Након што су нацисти побили јеврејске заточенике и затворили Јеврејски логор (децембар 1941 – мај 1942), у новоформираном Прихватном логору Земун (мај 1942 – 1944), почињен је злочин, немерљив и непојмљив, над Србима и припадницима других народа на Старом сајмишту. Тела тих невиних

Лордан Зафрановић о свом новом филму: Истина о Јасеновцу мора да се каже – неки је неће прихватити!

Бивши немачки канцелар Вили Брант направио је велики, светски гест када је клекнуо у Аушвицу и затражио опроштај. Једино тако нешто има снагу. Док неко не клекне у Јасеновцу, на оном страшном месту где је убијено толико невиних људи, Јасеновац неће добити свој епилог. И даље ће бити место оптужби, мржње и подела, каже редитељ Лордан Зафрановић. Прослављени редитељ се од ране младости бави темом зла – како оно настаје, како се развија и како се остварује, посебно оног зла које су починили Хрвати – усташе, људи поникли из његовог народа. Зафрановић својим делима опомиње: будимо људи, суочимо се прво са сопственим гресима и учинимо све што је до нас

suvaja-28.jpg

Суваја, мјесто злочина које не смијемо заборавити

Усташки покољ, 01. jула 1941. над становништвом села Доња Суваjа, смjештеном између Срба и Доњег Лапца, представља наjмасовниjи усташки злочин над становништвом котара Доњи Лапац приjе устанка српског народа у борби за опстанак.[1] О размjерама овог злочина, али и злочина уско везаних за оваj догађаj, тj. покоља у мjестима Лички Осредци и Бубањ, говоре и подаци о укупном броjу жртава. Према подацима историчара др Ђуре Затезала (1931-2017.) из Карловца, усташе су тог дана “убиле и ножем усмртиле 243 српска цивила од коjих 118 дjеце, 75 жена и 50 мушкараца”[2] По неким другим изворима, тj. поименичним списковима жртава, у поменутим селима Суваjа, Осредци и Бубањ, у прва три дана мjесеца jула,

Бојан Вегара: Има и нас који се сјетимо трагедије породице Голубовић

На данашњи дан 1992. године у Коњицу су убијени Ђура, Власта, Петар и Павле. Познавао сам их. Ђура и Власта нису у животу мрава згазили. Петар је имао 7 година, а Павле 5 година и били су криви јер су Срби. Извели су их из стана ти њихови “специјалци” и убили. Петра чак два пута, јер прво стрељање је преживио. Наишао је на патролу муслиманске полицији која га је вратила убицама. Други пут су били прецизни, погодили су то мало тијело и убили га. Ни данас се у широј јавности о том злочину не зна и убијамо их наново нашим заборавом. Али, ето, видим да има и нас који их

Владимир Бурсаћ: Судбина Станка Опачића – Ћанице је била величанствена и у исто време трагична, страшна и тужна

Организатор устанка на Кордуну, најуспешнији командант партизанских одреда, човек који је отворио Прво заседање АВНОЈ-а у Бихаћу новембра 1942.г. Човек који је судио другима и одлучивао ко ће живети а ко неће. Човек који је требао да постане Народни херој Југославије, а завршио је на супротном крају живота. Као затвореник на Голом Отоку, којем су одузета грађанска права и којег су избегавали његови партијски другови. Његова судбина је јасно показала заблуде српског виђења југословенства као нечега већег и значајнијег од српства, у име чега је вредело одрећи се делова свог националног бића. Хрватско и словеначко виђење су југословенство схватали само као привремено решења до коначне федерализације и настанка њихових држава.

putevima-kozarske-djece01.jpg

ТАЈНА ПАРЦЕЛЕ 142 НА ЗАГРЕБАЧКОМ ГРОБЉУ МИРОГОЈ

Неодговорни и недостоjни имена наших предака олако заборављамо своjе жртве. Имамо ли право тражити опрост од Новомученика српских због нашег бесмисла и недостатка егзистенциjалног самопоштовања !? Парцела броj 142 на загребачком гробљу Мирогоj криjе таjну дjеце мученика, жртава онтолошког зла оличеног у Независноj Држави Хрватскоj. То свето мjесто коjе jе 1942. године , изван тадашњих граница Мирогоjа, служило за закопавање „иновjераца“ данас одише миром на граници шуме, гдjе лежи скроман споменик и мала надргобна плoча. Код овог светог мjестане долазе званичне делегациjе са српских простора, нема великих изjава у обjективе фотоапарата и камера државних сервиса. Данас, тек по коjа играчка испред надгробне плоче свjедочи о томе да ово мjесто ниjе обичан гроб, како на плочи пише, „неколико

Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време. Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!! Уједе ме звер, окрвављеним зубима.Растргну ми кожу дивљим канџама. Баци ме у понор…. Падох тихо, нечујно, меко.Узе ме Господ милостиви, ослободи ми тело муке овоземаљске. Лагана и неболна гледала сам из мрака безданог.Гледала сам невиђено, пакао што га људски ум не докучи. Гледала сам децу без очију, жене без утробе, старце без руку…Миловала сам им ране, смиривала јауке, брисала зној са чела.Молила сам Господа да их узме, да однесе бол, да нас сједини. И чуо је

Немања Девић: Српска мајка

Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је пет синова. Српска мајка – Радојка Ристивојевић из села Кусадак, срез Јасенички, округ Смедеревски. У сутону живота. Са букетом цвећа у рукама. И осмехом на лицу. Сећамо ли се оваквих наших бака, које су нас једноставно училе шта се у животу сме а шта се не сме? Шта је добро, а шта није? Пре него што нам је све постало релативно… И, промислимо о томе како ће изгледати баке наше деце и чему ће их учити. Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је

Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45. године (2)

Априлски рат, хрватска издаја и побуна, проглашење НДХ у Чапљини, огорчене борбе за град, окупација прве српске жртве, успостављање хрватске власти и припреме геноцида. Пише: Миленко Јахура  За потпуно истребљење Срба идеална прилика после Хитлеровог и Мусолинијевог разбијања Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, мрачне злочиначке творевине. Хрватске масе су је дочекале са еуфоричним одушевљењем. Муслиманске такође, у нешто мањој мери. О каквом се расположењу ради говори и чињеница да је у Чапљини, под вођством католичких свештеника Јуре Врдољака и Илије Томаса, предратних чланова усташке организације, проглашена Независна још 8. априла 1941.године, два дана пре него је исту Кватерник прогласио у Загребу! Опијене шовинистичке масе нападају и разоружавају југословенску војску,

Данас је 24. јун – Међународни дан сјећања на Јадовно 1941.

Међународни дан сјећања на жртве комлекса логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг 1941, одређен је и обиљежава се од 2010. године. Инцијатива а онда и одлука за одређење Дана сјећања на Јадовно 1941, дјело је удружења “Јадовно 1941.” из Бањалуке, удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса логора смрти Госпић – Јадовно – Паг основаног крајем 2009 године. Тога дана, 24. јуна 1941. године, логори Метајна и Слана на острву Пагу примили су своје прве заточенике. Истога дана, логор смрти Јадовно на Велебиту добија у смислу простора који захвата и капацитета пријема заточеника, своје максималне границе. Датум за Дан сјећања, на иницијативу оснивача удружења Јадовно 1941, одредили су фебруара

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Формирање логора

Мучење, убијање и уништавање у логорима испробан је систем нацистичког потпуног уништавања

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.