Маја Видовић: Историја нас је више пута научила колико је скупа цијена неслоге

Понекад је довољно да, умјесто што једни другима тражимо мане, отворимо те старе, прашњаве странице историје и подсјетимо се шта се дешава онда када сами постанемо највећи противници једни другима.

Као дијете најљепшег града 76230, на ушћу двије ријеке, и као неко ко себе сматра потпуно аполитичним, ипак осјећам моралну обавезу да кажем неколико ријечи.

Развој једног града не значи брисање његове прошлости. Напротив, истински развој подразумијева да чувамо оно што је вриједно иза нас, а истовремено стварамо боље услове за живот садашњих и будућих генерација. Градови живе онолико колико су њихови становници спремни да их граде, уређују и воле. Зато сваки пројекат који доприноси љепшем, функционалнијем и уређенијем Шамцу заслужује подршку, без обзира на то ко га је покренуо. Уколико нешто представља културно-историјско насљеђе, постоје институције и законски механизми који су позвани да га штите.

Жао ми је што многе добре ствари нису урађене много раније. Да јесу, можда би данас више наших људи живјело овдје, градило своје породице и будућност у свом граду, умјесто што велики број њих долази само током љетних мјесеци, као гости у мјесту у којем су некада живјели (а можда и мене чека слична судбина).

Оно што ме, ипак, највише растужује у свему овоме јесте када у јавном простору препознам омаловажавање Републике Српске или српског народа. Што се нажалост, све чешће дешава. Свако има право на своје мишљење, на критику и на различите ставове. Али исто тако, свако има обавезу да туђе достојанство поштује. Љубав према сопственом народу никада не би смјела бити разлог за вријеђање туђег, као што ни неслагање не би смјело прерасти у провокацију или омаловажавање.

Историја нас је више пута научила колико је скупа цијена неслоге. Управо зато вјерујем да би свако од нас требало да стави интерес заједнице испред личних сујета. Нека нам прошлост не буде терет, већ учитељ. Понекад је довољно да, умјесто што једни другима тражимо мане, отворимо те старе, прашњаве странице историје и подсјетимо се шта се дешава онда када сами постанемо највећи противници једни другима.

На крају, ово није политичка порука. Ово је порука некога ко воли свој град, поштује своју Републику Српску и искрено жели да најљепши град 76230 буде мјесто у којем ће се људи препознавати по међусобном поштовању, раду и слози, а не по подјелама. Јер градове не чине улице и зграде већ људи. А најљепши град је онај у којем знамо да чувамо и оно што смо наслиједили и оно што заједно градимо.

Ето толико граде моје, можда дођу нека боља времена те младалачка мудрост превлада старачку бахатост.

Извор: Маја Видовић – Фејсбук страница