У хрватском уџбенику социологије пјевач Марко Перковић Томпсон, познат по пјесмама у којима често слави усташка обиљежја и вријеђа Србе, смјештен је у умјетнички правац – „постмодерну“. Аутор уџбеника Ненад Фанук наводи да би се Томпсон можда могао смјестити у „постмодерну“, и то „са његовом јединственом комбинацијом музике групе АББА, хајдучких текстова и хеви метал имиџа“. Иначе, нигдје уз Томпсона нису поменути његово отворено кокетирање са усташтвом и забране концерата у иностранству, а аутор каже да није желио да „убацује идеолошка питања у иронични осврт“. Наиме, Фанук је рекао за „Нови лист“ да се та реченица у уџбенику налази још од 2004. године и да је ријеч о – иронији.

  Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима. Лујо Војновић (Сплит, 1864 – Загреб, 1951) био је српски правник, адвокат, историчар, дипломата и писац из старе српске племићке породице (венецијанских кнезова) Војновића. Докторирао је права у Грацу, био је дубровачки адвокат и човек „са два српска двора“. 1896. постаје

Бивши декан сплитског Медицинског факулета и ветеран ХДЗ Матко Марушић изјавио је да оног ко каже да је хрватски језик исти као српски треба одстранити Бивши декан сплитског Медицинског факулета и ветеран ХДЗ Матко Марушић изјавио је да оног ко каже да је хрватски језик исти као српски треба одстранити, преноси хрватски портал “Индекс”. Како наводе, он је данас на сплитском ПМФ-у одржао предавање о томе чему служи наука. “Индекс” истиче да је Марушић током говора показао да је поприлично незадовољан ситуацијом у академској заједници у Хрватској. „Стање је страшно, више од пола професора не заслужују да буду професори. А од тих пола треба да оду у затвор. Свако бира

Мало је позната чињеница да је Беч град у коме су неки српски епископи и патријарси тајанствено завршили свој многонапаћени живот. Довољно је погледати књигу епископа Саве Шумадијског „Српски Јерарси“ где су наведене кратке биографије свих српских познатих епископа до двадесетог века, па да се човек запита над чињеницом: како је толики број наших епископа „напрасно“ преминуо у овој европској престоници и у осталим деловима Аустроугарске. Иначе, умирали су „напрасно“ патријарси српски и у другој престоници државе која је владала над Србима – у Цариграду, као што је то био случај са патријархом Викентијем(Стефановићем) 1758, али се то чешће дешавало у Бечу. Турци се нису много „стидели“ да над нашим епископима јавно изврше смртну казну, чак су им