Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Miloš Ković – Valja nam služiti istini, a ne okupatorima

Datum objave: petak, 2 oktobra, 2020
Veličina slova: A- A+

Zašto sam protiv Nikole Samardžića podneo prijavu za odobravanje genocida nad srpskim narodom u NDH?

Prof. dr Miloš Ković; FOTO: Jadovno 1941.

Genocid nad Srbima u NDH ključna je tema naše istorije. Temeljna, detaljna istorija ovog događaja, protumačenog u dužoj istorijskoj perspektivi, još nije napisana. Naša zvanična kultura, naši udžbenici i televizije nemaju odgovor na pitanje: odakle i zašto Jasenovac? Mi Jasenovac i genocid još nismo postavili u temelje našeg nacionalnog identiteta, po ugledu na Jermene ili Jevreje, tamo gde se već nalaze Sveti Sava, Kosovo, Karađorđe, ili Prvi svetski rat. Za razliku od Jevreja i Jermena, mi u sopstvenoj zemlji dozvoljavamo poricanje genocida nad srpskim narodom. Jugoslavije odavno nema, u propagandu NATO medija niko razuman više ne veruje, i zato je došlo vreme za istinu. Čemu strah? Valja nam služiti istini, a ne okupatorima, kaže u razgovoru za „Pečat“ istoričar Miloš Ković.

Činjenica da su Srbi zverski ubijani i u Prvom svetskom ratu, o čemu su pisali Ivo Andrić i Milorad Ekmečić, govori da su tragovi genocida nad Srbima dublji nego što se misli. Kako objašnjavate taj zločin u nizu?

Koreni genocida nad Srbima jesu dublji nego što se obično misli. Prvi tragovi jasno su vidljivi već u 13. veku, u dobu krstaškog razaranja Vizantije i pohoda ugarsko-hrvatskih krstaša na „jeretičku“ Bosnu. Setimo se pohoda turskog islama na Balkan, počevši od 14. veka i istovremenih poziva papa ugarskim kraljevima da osvoje „šizmatičku“ Srbiju. Doba rimokatoličke protivreformacije i dvovekovnih ratova između Habzburgovaca i Osmanlija na tlu srpskih zemalja, praćenih srpskim ustancima i turskim represalijama, ključno je za razumevanje fenomena unijaćenja i islamizacije srpskog naroda. Tek u 19. i 20. veku Srbi rimokatoličke i muslimanske vere pretvarani su u posebne nacije – Hrvate, Bošnjake (Turke, Bosance, Muslimane), Albance (Arnautaše). Bez pažljivo napisane istorije srpskih konvertita nećemo razumeti ni genocid u NDH. U Crnoj Gori sličan proces odigrava se pred našim očima, sa sve horskim pevanjem Tompsonovih hitova na Cetinju i u Podgorici. Nadajmo se da je zaustavljen.
Tri genocida koje su Srbi pretrpeli u 20. veku, u dva svetska rata i u našem vremenu, pripremljeni su u Austrougarskoj, u krilu Rimokatoličke crkve i hrvatskog pravaškog rasizma, da bi proklijali u sadejstvu s nemačkim i italijanskim nacifašizmom. Srbi su, ne zaboravimo, umirali u koncentracionim logorima i u Prvom svetskom ratu. Tito i Krleža sačuvali su kontinuitet pravaške, starčevićevske srbofobije. U tome su imali svu podršku Zapada.

Da li nas odnos Zapada prema stradanju Srba vraća na zapadno, krstaško poreklo genocida nad srpskim narodom?

Za genocid nad Srbima u „Oluji“ i „Blesku“ zapadne sile Hrvatsku ne samo da nisu kaznile nego su je i nagradile. Bosanski i kosovski muslimani, svi ti „šuckori“, „Crne legije“, SS divizije „Handžar“ i „Skenderbeg“, OVK i islamisti pod komandom dinastije Izetbegović, samo su oruđe Zapada u pohodu na „jeretički“, srpski, ruski, slovenski Istok. Stevo Lapčević, neumorni istraživač istorije genocida u Sremu, nedavno mi je poslao ustaški plakat iz 1943, poziv na zadušnice hrvatskim „braniteljima Staljingrada“. Tu se kaže da su oni pali „vjerujući u konačnu pobjedu europskog Zapada“, da su „dali dokaz neslomivog duha nove europske borbene zajednice“, i da će „njihova slava biti zvezda vodilja pred europskim narodima“. Potonji ulazak ovih Pavelićevih „legionara“ u sastav Titovih partizana nije bio slučajnost. Danas, posle svega, više nemamo prava na naivnost. Sasvim je u pravu Emir Kusturica kada kaže da je „za ulazak u EU i NATO potrebna mala, do veće doze ustašluka“. U tom evrounijatskom žaru nalazi se objašnjenje pojave proustaških ideja u Crnoj Gori.

Proustaške ideje, čini se, zapatile su se i u Beogradu…

Naši „drugosrbijanci“ više se ne zadovoljavaju samo srbofobijom i kolaboracijom sa NATO okupatorima. Ovoga leta čitali smo kako istoričari i profesori Filozofskog fakulteta i Univerziteta u Beogradu pravdaju Jasenovac izmišljenim srpskim zločinima (Nikola Samardžić), a atentatora na Pavelića nazivaju „ubicom i nasilnikom“ (Dubravka Stojanović). Gotovo cela „drugosrbijanka“ javnost u Srbiji potom je pokušavala da natera Ministarstvo kulture da za naše pare, za naše biblioteke, otkupi knjigu hrvatskog ambasadora i istoričara Ive Goldštajna, u kojoj se broj žrtava Jasenovca sa oko 700.000 svodi na 80.000–100.000, od čega bi ubijenih Srba bilo 47.000–50.000. U toj kampanji, u najvećim beogradskim medijima, o žrtvama Jasenovca i genocida govorilo se s neverovatnom bahatošću. Dva protestna pisma objavljena povodom izjava Samardžića i Stojanovićeve i ove kampanje potpisale su naše najuglednije javne ličnosti. Samo je virus korona sprečio da se na Filozofskom fakultetu u Beogradu održi konferencija o Jasenovcu, na kojoj je trebalo da glavne zvezde budu Goldštajn i Stojanovićeva.

S umanjenjem broja žrtava stradalih u Jasenovcu, na čemu je insistirala Tuđmanova istoriografija, slažu se mnogi istoričari. Kako objašnjavate njihov pristanak na pokušaje menjanja istorije a na srpsku štetu?

Ceo niz mojih dobronamernih kolega naivno su se upleli u igru licitiranja brojem žrtava Jasenovca. Sada jasno vidimo kuda to vodi. Vatikan i Zagreb nikada nisu kažnjeni zbog genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH; naprotiv, Vatikan je, uz pomoć anglosaksonskih obaveštajnih službi i ustaša, „pacovskim kanalima“ spasavao Pavelića i naciste. Danas bi da rehabilituju i Stepinca. Dok mi, da nekoga ne bismo uvredili, prećutkujemo Jasenovac i ljubazno smanjujemo broj njegovih žrtava, dok praštamo onima koji oprost niti žele niti traže, dok pristajemo na izjednačavanje ustaša i četnika, Jasenovca i Srebrenice, dok dozvoljavamo ruganje genocidu i Jasenovcu usred Beograda, proglašeni smo, pride, i za genocidni narod. Najveći svetski, zapadni mediji i istoriografije, koji to čine, pozivaju nas, u stvari, da shvatimo, da razumemo tajnu i smisao Doboja, Arada, Mauthauzena, Jasenovca, Jadovna, Kozare, Starog Broda, Kragujevca, Šapca, Kraljeva, „Oluje“ i „Milosrdnog anđela“. Oni su tu da nas, pokušajima da sakriju svoje zločine tako što će optužiti same žrtve, podsete da više ne smemo da ćutimo.

Podneli ste krivičnu prijavu protiv Nikole Samardžića. Da li je ovo prvi put u istoriji, od 1945. godine, da je protiv nekoga podneta krivična prijava zbog poricanja genocida nad srpskim narodom u NDH i Jasenovcu?

Da, to je prvi put u istoriji, od 1945. godine, da je protiv nekoga podneta krivična prijava zbog poricanja genocida nad srpskim narodom u NDH i Jasenovcu.
Zaista je došlo vreme da, posle pola veka, odbranimo sećanje na svu onu bezimenu decu, poklanu u Jasenovcu, Šargovcu, Motikama, Drakuliću, na Kozari, u Starom Brodu, po svim zaboravljenim zaseocima, živu pobacanu u hercegovačke i ličke jame. Njih nema na spiskovima žrtava i demografskim popisima, tako dragim revizionistima i poricateljima genocida nad srpskim narodom. Dovoljno će biti samo da se ugledamo na zemlje kakve su Izrael ili Jermenija. Ima li „Jad Vašem“ šest miliona imena ubijenih u Holokaustu? Želi li, sme li iko razuman da ospori taj broj? Potrebna su nam sistematska istraživanja, svest o tome da se o nekim temama ne sme govoriti na nedostojan način, ali i zakonska regulativa. Umanjivanje broja žrtava smatra se poricanjem Holokausta i zakonom se kažnjava u Izraelu i u 16 evropskih država.
Neka svako uradi samo ono što je do njega. Zato sam državnom tužiocu podneo krivičnu prijavu protiv Nikole Samardžića.
Naša javnost bi trebalo da zna da nam naš Krivični zakonik to omogućava. To je rezultat stručne ekspertize mog advokata Dušana Stojkovića i njegovog tima.

Šta ako državni tužilac odbije vašu prijavu?

Čak i ako državni tužilac odbije moju prijavu, korist će biti nesumnjiva. Tada ćemo znati da u našoj zemlji svako može da nam kaže da smo zaslužili Jasenovac.
Podneo sam prijavu protiv Nikole Samardžića jer stav da su Srbi, zbog izmišljenih nedela, zaslužili Jasenovac i „Oluju“ nije stvar akademske debate nego zakonom zabranjeno krivično delo. To se odnosi i na njegovo zalaganje za obnovu rada Golog otoka na kome su, više od svih, mučeni i ubijani Srbi. Rečeno jezikom Krivičnog zakonika, Samardžić javno odobrava i značajno umanjuje genocid i zločine protiv čovečnosti. On podstiče mržnju, diskriminaciju i nasilje nad srpskim narodom.
Ovu državu nisu stvorile strane, imperijalne vojske, nego naši junački i stradalnički preci. Ona mora opet da bude naša. Vreme je da saznamo da li naše sudstvo brani istinu i pravdu, nas, naše pretke i potomke, ili nas izlaže uvredama, prepušta mržnji i novim progonima? Da vidimo da li se našom državom upravlja iz Beograda, Sombora, Ljiga i Lebana, ili iz Zagreba, Berlina, Londona i Vašingtona?

Autor: Nataša Jovanović

Izvor: PEČAT

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top