Подгорички “Дан” тврди да је, захваљујући свом фоторепортеру Жељку Шапурићу и новинарки Биљани Брашњо, на локалитету Дубраве изнад горњепољског села Шуме, десетак километара од Никшића, откривена јама, масовна гробница из Другог светског рата у коју су комунисти – партизани у периоду од 1941. до 1943. године, наводно бацили више од 300 невино побијених, углавном цивила и претежно из никшићког краја. О јами необичног имена “Котор” одавно се говоркало, али све до сада никад нико, чак ни од најближе родбине страдалих није ни покушао да је пронађе и завири у њену утробу, иако је била сасвим доступна и надомак насеља. Учинио је то тек ових дана Шапурић, који је уз помоћ

Србија има 135 праведника међу народима, носилац повеља коју додељују “Јад вашем” и држава Израел.Током Другог светског рата сачували животе 230 људи Ко је спасао иједно људско биће, као да је спасао цео свет. Овај дирљиви натпис краси повељу Праведници међу народима, коју додељује “Јад Вашем”, односно држава Израел, људима који су током рата спасавали Јевреје. Услов је да за то нису стекли никакву материјалну корист, као и да нису одговорни за друге злочине. У Србији је титулу праведника до сада понело 135 људи, који су спасли око 230 јеврејских мушкараца, жена и деце, што је највише у региону. Један од праведника је и Мартина Левец, удата Марковић, из Земуна,

Црквени одбор при Цркви Св. Јоакима и Ане на Видровану код Никшића до детаља ће испратити све најављене активности полиције и тужилаштва по питању масовне гробнице из периода Другог свјетског рата у мјесту Дубраве, изнад Горњег Поља. Да у унутрашњости безданице, у народу познате каојама „Котор“, постоје људски посмртни остаци „Дан“ је објавио ексклузивне податке и фотографије, након чега је реаговало надлежно тужилаштво које је наложило полицији да, чим то временски услови дозволе, испита детаље и ексхумира посмртне остатке. На јучерашњој сједници Црквени одбор је, уз благослов епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, одлучио да одабере неколико чланова који ће пратити ексхумацију, како би спријечили евентуалне злоупотребе. Њихов став је и да ће, уколико

Црногорски Че Гевара, Љубо Чупић, народни херој, враћа се својим Никшићанима, и корзоу, којим је 9. маја 1942. уочи смртне пресуде последњи пут прошао везан ланцима у пратњи италијанских војника, да би неколико тренутака касније био стрељан у подножју Петрове главице, недалеко код Цркве Светих апостола Петра и Павла. Претходно су га заробили четници на Кабленој главици у околини Никшића и спровели у затвор где је остао све до егзекуције. Народни херој стиже у лику бронзане скулптуре која ће до лета бити постављена на Тргу слободе. Новац за израду је обезбедио приватни мецена који не жели да му се име помиње, док споменик ради у свом атељеу у Паризу познати

Јосип Броз Тито после 1945. није био антифашист, јер је владао методама које се ничим не разликују од фашистичких,односно нацистичких: увео је терор, отварао логоре,у којима су под нељудским условима затварани непријатељи његове власти, спроводио масовна убиства; сетимо се Голог отока и насилних откупа крајем четрдесетих година. Биле су то методе достојне Јосипа Стаљина и Адолфа Хитлера!.. Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као “тамницу” југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано одлучили и навели Србске земље које

У Србији је за време Другог светског рата заиста постојао један добар Немац у униформи Вермахта – пруски аристократа који је спасао део српског културног наслеђа. Име барона Јохана Алберта фон Рајсвица (Johann Albrecht von Reiswitz), који је као мајор Вермахта и шеф Одељења за заштиту уметнина (Kunst und Denkmalschutz) био у окупираној Србији, данас је мало познато српској јавности. Барон Рајсвиц, који је након рата био професор у Минхену, спасао је мошти српских светаца из фрушкогорских манастира које су напале усташе, иницирао је доношење Закона о заштити културног добра и формирање Завода за заштиту културе, што је било први пут у српској историји, инсистирао је на поновном отварању Универзитета,