Док су га 22. маја 1942. године око десет сати пре подне жандарми водили свезаног главним ваљевским улицама на губилиште у центру града, малени, тек 160 центиметара високи младић је громко клицао: “Живели народни ослободиоци! Доле фашисти и издајници српског народа! Живео Стаљин! Живео комунизам…!” Породица печалбара Недићеви жандарми су га бездушно ударали кондацима и покушавали да га ућуткају, али је његов глас бивао све моћнији и све више изазивао дивљење уплашених пролазника. Кад су схватили да га не могу тако ућуткати, спроводници су скренули и повели га споредним сокацима, пречицама које су водиле до места на којем су се већ њихала припремљена вешала. Стигли су знатно пре него што

О општој култури једног народа, а посебно о култури сећања, говори и наш однос према мртвима. Посебно према онима који су настрадали у ратним сукобима, односно у унутрашњим обрачунима. Међу њима су и они који су, као поражена страна, ликвидирани на почетку успостављања нове револуционарне власти 1944–1945. године[1] Првих новембарских дана 2017. године, на Митровске задушнице, стотинак окупљених грађана је на простору београдског Лисичјег потока присуствовало парастосу „жртвама револуционарног терора“ који је у Србији, у периоду од септембра 1944. до фебруара 1945. године, однео животе више десетина хиљада, махом цивила и то углавном без суђења и права на одбрану. Истовремено, на овом, једном од највећих стратишта на којем је својевремено

Данас се навршава 87 година од војног преврата којим је поништено потписивање протокола о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту и великих демонстрација антифашиста и патриота у Београду и другим градовима тадашње Југославије. Пуч, који је извршен у један час након поноћи 27. марта 1941. године био је не само државни удар, већ је означио и улазак Југославије у Други свјетски рат. У Београду и другим српским градовима, али и у Далмацији избиле су масовне уличне демонстрације којим су грађани подржали пуч носећи у историји запамћене пароле “Боље рат него пакт!” и “Боље гроб него роб!”. Планери и извођачи пуча били су припадници неформалне групе, углавном ваздухопловних официра и појединаца из

Поред Љуба Чупића, у Народноослободилачку борбу и југословенски револуционарни покрет се укључила и готово цела његова породица. У тој кући, осим његовог ордена народног хероја – Љубо Чупић је за народног хероја проглашен 1953. године – стоји и шест Партизанских споменица 1941, које су завредела његова браћа и сестре. Породица партизана Браћа Ратко и Момчило су били међу организаторима и руководиоцима покрета отпора у Источној Србији. Сестре Даница и Даринка и браћа Драго и Вељко су активно деловали у илегалном покрету у Београду, а најмлађа сестра Марта, са непуних седамнаест година, ступила је у пролетерске партизанске бригаде. Касније је постала супруга познатог револуционара Крста Попиводе. Брат Вукан, ипак, представља причу