Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

1941. у Глини : историјски извори о рушењу глинске Богородич­ине цркве

Датум објаве: уторак, јун 11, 2019
Објављено у Глина, Стратишта НДХ
Величина слова: A- A+

Други свјетски рат и сплет историјских околности довели су до слома Краљевине Југославије и стварања усташке Независне Државе Хрватске, која је идеолошки и политички била дио “Новог европског поретка” под доминацијом нацистичке Њемачке.

Богородичина црква у Глини крајем 1930-их (извор: Национална и свеучилишна књижница у Загребу, Графичка збирка, Фото-материјал твртке Griesbach и Knaus, разгледница инв. бр. 177/1973)
Богородичина црква у Глини крајем 1930-их (извор: Национална и свеучилишна књижница у Загребу, Графичка збирка, Фото-материјал твртке Griesbach и Knaus, разгледница инв. бр. 177/1973)

Недуго затим, усташка држава почиње с провођењем политике уништења непожељних националних, вјерских и “расних” дијелова становништва, односно Срба, Жидова и Рома (нпр. доношењем Законске одредбе за обрану народа и државе од 17. травња 1941., којом је озакоњен терор и одређене државне институције које ће терор проводити), а све у циљу стварања “етнички чистог хрватског простора”.2

Тако већ у прољеће и љето 1941. Глина постаје поприште масовних усташких злочина над српским становништвом,3 који ће трауматизирати овај банијски градић све до данашњих дана.4 Премда је масовно убијање Срба у глинској православној цркви у љето 1941. добро документирано, још увијек нису познате све околности око рушења цркве.5 Стога је задаћа овог прилога да пружи увид у мање познате и досад некориштене повијесне изворе, евентуално укаже на важност даљњих знанствених истраживања овог масовног злочина, који је постао један од највећих симбола страдања Срба у НДХ.

* * *

Рушевине глинске Богородичине цркве из 1947. године (извор: Министарство културе, Управа за заштиту културне баштине, Фототека, инв. бр. 8362; снимила Анђела Хорват)
Рушевине глинске Богородичине цркве из 1947. године (извор: Министарство културе, Управа за заштиту културне баштине, Фототека, инв. бр. 8362; снимила Анђела Хорват)

“Сада се руши грчко-источна црква у Глини. На њој се налазе три звона у врло добром стању”, писао је 18. коловоза 1941. Божо Павлов 6, управитељ римокатоличке жупе Гора код Петриње, у допису којег је насловио Државном равнатељству за Понову у Загребу.7

Потом се осврнуо и на своју жупну цркву у селу Гора: “Са звоника ове цркве дигла је Аустрија два велика звона. Жупљани су више пута били одлучили набавити нова, али због лоших материјалних прилика су морали одустати. Жупа не би могла дати никакову одштету, јер је јако сиромашна, к томе је у дерутном стању. Топло се моли угледни наслов да изађе усусрет понизној молби народа и да опредјели два звона за цркву у Гори.

Црква је врло угледна и знаменита и по положају и повијесној старини, па би јој и одговарала звона за која се моли. Упућујући молбу у име свих вјерника, вјерујемо да ћете нас услишати, те искрено истичемо да смо – За Дом спремни”. У потпису: Божо Павлов, управитељ жупе. Печат: Подарцидјаконални уред у Горама.

Масовна усташка убијања Срба у глинској православној цркви у љето 1941., која су праћена уништавањем свих трагова српског постојања у Глини, њихове духовне и материјалне културе, а изнад свега, њиховог вјерског идентитета, очито нису била препрека да Божо Павлов, секуларизирани фрањевац поријеклом с отока Брача, напише допис усташким властима и моли за два звона с Богородичине цркве у Глини.8

Штовише, он је тог 18. коловоза 1941. написао још један допис, и то Великој жупи Гора са сједиштем у Петрињи: у њему прилаже допис којег шаље у Загреб те љубазно моли за препоруку. Уједно моли да се његов предмет “што прије ријеши, јер ће звона бити уложена, па би их могао неко и отштетити.”

Потакнут овим дописом, поджупан Велике жупе Гора у Петрињи, Јосо Рожанковић, 27. коловоза 1941. пише Државном равнатељству за Понову у Загребу и предлаже да се молба римокатоличког жупног уреда у селу Гора уважи (“Предлажем предњу молбу ркт. жупног уреда у Горама с препоруком на уважење”). Допис је запримљен 1. рујна 1941. и просљеђен Вјерском одјелу Понове, који је био надлежан за имовину Српске православне цркве. Већ сутрадан, 2. рујна 1941., Котарска област у Глини извјестила је Велику жупу Гора у Петрињи о стању отпреме “црквених слика и звона одузетих у православној цркви у Глини”.9

У кратком допису “извјешћује се да је у предмету наведеној цркви одузето и то: 24 комада великих црквених слика, један лустер, један дрвени мањи бронзирани криж, четири велике црквене заставе, једно небо, три комада литија, три слике од олтарника, један оквир од олтарских врата, једна врата од олтарника, четрдесет комада мањих плехнатих слика, два празна велика дрвена побрончана кастла, исто тако два мала дрвена кастла, затим три велика црквена звона и то: Велико у тежини од по прилици 20 мтц. средње 15 мтц. те мање звоно од по прилици 10 мтц. тежине, затим бакра у тежини 190 клг.

Моли се наслов да би за превоз ових ствари послао један камион будући да ова област нема превозних средстава, а нити мјеста гдје би односне ствари дуже смјештене биле”, пише котарски предстојник у Глини, Драгутин Импер. 10

Овај допис запримљен је у Петрињи још истог дана, 2. рујна 1941. Након извјесних конзултација, Котарска област у Глини добила је упуту да по питању црквених слика и звона одузетих у глинској православној цркви “извјести Државно Равнатељство за Понову у сврху даљње расположбе, а исто тако гледе потребних новчаних средстава у колико су такова потребна за даљњи рад око рушења цркве”, стоји у одговору којег је 6. рујна 1941. потписао поджупан Рожанковић.11

Каква је била даљња судбина отетих и опљачканих предмета из порушене православне цркве у Глини показат ће даљња истраживања, премда се на једном од ових докумената налази руком писана биљешка службеника Понове да је предмет ријешен у Загребу, 14. листопада 1941. (“Згб 14. X. 41. Рјешено” /потпис нечитак/). Поред биљешке стоје и два печата: први, Државног Равнатељства за Понову; и други, с натписом “Изнешено”, чије је значење нејасно, али може упућивати на црквене слике и звона с православне цркве у Глини.

Темељи глинске Богородичине цркве из 1961. године (извор: Хрватски државни архив у Загребу, 1422/Р-311/42, снимио Драго Рендулић)
Темељи глинске Богородичине цркве из 1961. године (извор: Хрватски државни архив у Загребу, 1422/Р-311/42, снимио Драго Рендулић)

Ове повијесне изворе о глинској Богородичиној цркви, који досад нису били у хисториографском оптицају, а који се налазе у Хрватском државном архиву, надопуњују новински извори тог времена. Тако сисачке Хрватске новине, које су биле службено гласило Хрватског усташког покрета за Велику жупу Гора, у броју од 11. листопада 1941. јављају да је “заузетошћу жупника дон Боже Павлова уређен коначно вањски изглед жупског стана у Горама. Сада се мисли пријећи и на поправак звоника жупске цркве, као и поправак црквене ограде”.12

Но, чини се да је црквени инвентар из порушене православне цркве у Глини тада већ био у Загребу, заједно с бројним предметима из порушене православне цркве Светог Спиридона у Петрињи и порушене православне цркве Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Костајници. Истраживања говоре да је Петриња тих мјесеци служила као сабирни центар за културно благо српског народа читаве Баније, одакле је транспортирано у Загреб, гдје му се губи сваки траг.13

Но, не треба заборавити ни чињеницу да је тих дана Велики жупан Велике жупе Гора, др. Мирко Јерец,14 потакнуо питање нове локације Хрватског дома у Петрињи, на мјесту порушене православне цркве Светог Спиридона.15 Међутим, ова накана Великог жупана је отклоњена, каже постојећа литература.

Важан запис о рушењу глинске Богородичине цркве оставио је Словенац Иван Ројс, до 1941. полицијски службеник у Орможу, којег су њемачке окупацијске власти депортирале у Славонску Пожегу, одакле је стигао у Вргинмост, 27. српња 1941.16 У свом Дневнику, који се данас чува у Згодовинском архиву у Птују, Ројс је записао како је почетком коловоза 1941. видио православне мушкарце, младиће и људе, који су у поворци дошли на “покрст” у Вргинмост.17

Такођер је видио како их усташе камионима отпремају за Глину, док је о рушењу глинске православне цркве записао сљедеће: “Кад смо се у септембру 1941. ми и возила враћали покрај Глине, неки зидарски мајстор с радницима рушио је православну цркву у Глини и за награду добио је њезину грађу. О томе нам је причао супутник који је у Глини ушао у влак.”18

Повијесни извори тог времена мало говоре о масовном рушењу православних цркава, а још мање о масовном убијању српског становништва у глинској православној цркви у љето 1941. Изузетак је службени извјештај Велике жупе Покупје у Карловцу, који је достављен Министарству унутарњих послова НДХ и просљеђен Главном стожеру Министарства домобранства НДХ, 16. студеног 1942.19

У том извјештају дан је осврт на бројне догађаје из ове и претходне године. Констатира се да “партизани господаре цијелим подручјем војнићког котара” и “топуског котара”, а за ширење устанка да одговорност сносе глинске усташе и њихове “превише драстичне мјере” против цивилног становништва. Наводи се примјер када су крајем српња 1941. у околици Војнића, на изазов ремећења јавног реда и мира, одговорили масовним убијањем “око 400 жена и људи котара војнићког”.

Посљедица тога је да се у шуму одметнуо “прилично велик број православног пучанства”, као и спознаја да “у то вријеме падају први напади на оружничке или домобранске опходње” и посаде. У истом извјештају даље се наводи како је “у сусједном котару Вргинмост средином љета 1941. забиљежен незгодан изпад баш тих истих Глинских усташа”. Тада је учитељ из Војишнице Никица Генераловић сакупио “у своме мјесту службовања и околним селима око 2.000 Срба и повео их је под хрватском заставом у Вргинмост у намјери, да пређу на католичку вјеру.

Дошавши у Вргинмост били су ти људи товарени у камион и одведени у Глину. У Глини су их по групама уводили у цркву тобоже ради приелаза, а у ствари су ти људи били у самој цркви сви поклани”. Премда је процјена броја убијених превисока, јер нису сви убијени у цркви, подаци Велике жупе Покупје јасно показују да је Покољ Срба у глинској православној цркви пресудно утјецао на још веће ширење масовног устанка на Кордуну и Банији, под водством партизана.

Допис управитеља римокатоличке жупе Гора Боже Павлова Државном равнатељству за Понову у Загребу од 18. коловоза 1941.
Допис управитеља римокатоличке жупе Гора Боже Павлова Државном равнатељству за Понову у Загребу од 18. коловоза 1941.

Осим ових извора, о рушењу глинске Богородичине цркве говори још један повијесни извор, који је настао те исте године, али у Србији под њемачком окупацијом. Ријеч је о Записнику који је састављен пред “Комесаријатом за избеглице и пресељенике” у Београду 27. вељаче 1942., када су Зорка Радојчевић, Даница Сужњевић, Катица Бабић, Анђа Радовановић и Ева Еремић дале заједничку изјаву о усташком терору у Глини у прољеће и љето 1941.

Ријеч је о удовицама глинских Срба, чији су мужеви убијени у масовној усташкој ликвидацији у ноћи с 12. на 13. свибња 1941. у селу Прекопа недалеко Глине, њих око 400 (међу њима и глински парох и прото, Богдан Опачић).20 Након што је овим женама почетком коловоза 1941. одузета сва имовина, протјеране су у Србију, без права на повратак.

Њихова опширна изјава пред “Комесаријатом за избеглице” важна је у оном дијелу гдје се по први пут износе детаљи о рушењу цркве, који гласе: “Почетком августа 1941. године почели су усташе рушити српско-православну цркву у Глини. Рушење цркве преузео је Фајерфер Стјепан, млинар и усташа из Јукинца крај Глине. Шубарић Стјепан, лимар из Глине, први се је попео на црквени торањ и срушио крст”.21

Наше спознаје продубљује и филмски журнал Хрватског сликописа Хрватска у ријечи и слици, број 64, којим је забиљежен посјет Анте Павелића Глини, 5. ожујка 1943. У његовој пратњи налазио се и др. Мирко Пук, члан Државног вијећа, предратни глински одвјетник и организатор усташког покрета у Глини те први министар правосуђа у Влади НДХ, који се опћенито сматра налогодавцем масовних усташких злочина у Глини.22

Филмска камера снимила је њихову шетњу главном градском улицом, поред порушене глинске православне цркве. Одушевљен Павелићевом посјетом, књижевник Керубин Шегвић написат ће у свом Дневнику да је “Поглавник јучер био у Глини, царевини Дра Пука, да храбри ово пучанство на узтрајност”.23

Међутим, након тешких битака на Неретви и Сутјесци, Седма банијска дивизија вратила се у рујну 1943. на ослобођени териториј Баније и почетком сијечња 1944. ослободила Глину,24 која ће уз сусједно Топуско имати важну улогу у стварању завноховске Хрватске.

Након што је у коловозу те исте године у Глини одржан први Конгрес правника антифашиста Хрватске 25, у листопаду 1944. с радом је почела Окружна комисија за ратне злочине Баније, која ће наредних мјесеци позивати свједоке и прикупљати доказе (у већини случајева изјаве) о бројним злочинима, који су почињени на подручју Глине и глинског котара, како би надлежни судови могли покренути судске поступке.26 Но, ове изјаве важне су и за нашу реконструкцију повијесних околности под којима се догодило рушење глинске православне цркве.

Допис поџупана Велике жупе Гора у Петрињи Јосе Рожанковића Државном равнатељству за Понову у Загребу од 27. коловоза 1941.
Допис поджупана Велике жупе Гора у Петрињи Јосе Рожанковића Државном равнатељству за Понову у Загребу од 27. коловоза 1941.

Дана 10. листопада 1944., у присуству секретара Комисије др. Александра Голдштајна,27 исказ је дао Анте Шешерин, стар 32 године, електричар из Глине, који је изјавио: “Пред црквом сам видио тога јутра Стеву Прајдића, опанчара из Јукинца, усташу, који је наређивао чишћење и сам је прао плочник пред црквом као и у цркви. Њему су помагали усташе у цивилу, носећи воду у цркву, која се је чистила. …

Послије мјесец дана Никола Видаковић (оп. а. – усташки таборник у Глини) тражио је у граду људе, који би преузели рушење цркве, те су тај посао примили Анте Грегурић, градитељ из Јукинца, сада на раду код Окружног НОО Баније и Стјепан Пфајфер, млинар из Прекопе, сада у Загребу.

Они су добили финанцијску помоћ од НДХ у ту сврху па су циглу, цријеп и грађевни материјал распродали сељацима, док су звоно и лим са крова предали држави. Ограду од цркве си је узео Никола Видаковић, а тешки камен око цркве употребио је Пфајфер за брану своје воденице (оп. а. – на ријеци Глини). Друго мени ништа није познато, а на исказано можем се заклети”, рекао је Шешерин.28

Сутрадан, 11. листопада 1944., позван је Антун Грегурић из Јукинца, градитељ и члан техничког одјела Окружног НОО Баније, 38 година стар, римокатолик, који је изјавио: “Кратко вријеме – неколико дана – послије покоља дошли су у Глину велики жупан Др. Мирко Јерец, шеф техничког одјела Опенхајм из Сиска, па су са тадашњим кот. Предстојником Импером ријешили срушити цркву, односно, Опенхајм је предлагао да се претвори у кино или какову другу јавну установу”.29

Грегурић је Комисији рекао да је тадашњи глински жупник, Словенац Франц Жужек 30, био против рушења цркве, али је “одлучено да се црква сруши, па је према мојим прибиљешкама, које спису прилажем, црква рушена од 12.8.1941. и наредних дана. Материјал је продаван, па су из утршка подмиривани радници и плаће намјештеника. Тај су посао по упути кот. Предстојника вршили глински обртници, па сам ја као градитељ водио надзор”, рекао је Грегурић, и додао: “Ја сам био у цркви прије рушења, па сам видио по стубишту у лађи на стубишту улаза у торањ велике млазове крви, и ако је црква била прана друго јутро по клању, те сам том згодом видио, како усташе љевају воду на сва четвора врата. Зидови су били попрскани крвљу а у цркви били су разбацани одјевни предмети жртава и црквени уређај”.

Нови архивски извори откривају нове чињенице о рушењу глинске православне цркве. Данас знамо да је 8. просинца 1945. у Истражном затвору ОЗН-е за Банију осумњичени Стјепан Палијан, 36 година стар, римокатолик, по занимању зидар из села Скеле, котар глински, дао изјаву која потврђује досадашње спознаје, али доноси и неке нове.

Допис котарског предстојника у Глини Драгутина Импера Великој жупи Гора у Петрињи од 2. рујна 1941.
Допис котарског предстојника у Глини Драгутина Импера Великој жупи Гора у Петрињи од 2. рујна 1941.

Записник о његовом саслушању садржи дио у којем је Палијан изјавио да је након полагања усташке заклетве пред логорником Тиљак Матом из Глине, “почео радити на рушењу православне цркве, који посао је био преузео Анте Грегурић из Јукинца а ја сам радио уз остале као радник. На том послу познато ми је точно да је у главном минао при рушењу цркве Мато Штајдухар и Анте Грегурић као предузетник доносио је мине и лично присуствовао минању исте, који нас је за посао и исплаћивао. На томе послу у главном радили су људи из села Јукинца и Скеле”.31

Ову изјаву надопуњује необјављени рукопис Штефанчић Драгана, дугогодишњег учитеља у Глини, који је у својим сјећањима на ратну Глину 1942.–1943. записао: “Црква је откривена стајала више од годину дана. … Грађевина је била јача него што су предмјевали. Зидови су били урушени напола и тако је остало. Послије двоструког пада Стаљинграда јавила се идеја градити бункере у граду и около”, који би бранили прилаз партизанима у Глину, након чега је домобрански пуковник Лалић дао Глину опасати низом бункера од цигле с православне цркве, након чега је црква, по свему судећи, порушена до темеља.32

* * *

Од свега што је српска православна црква у Глини посједовала сачувана су само два мједена свијећњака, која се данас налазе у православној цркви у Мајским Пољанама недалеко Глине.33 На мјесту гдје се налазила глинска Богородичина црква, а чији су темељи стајали и послије рата, изграђен је 1969. године Спомен дом жртвама фашизма.34

Међутим, послије трагичног и трауматичног искуства с почетка 1990-их, глинска локална власт донијела је двије потпуно неразумне одлуке: прву, од 23. рујна 1995., да се Спомен дом, који је изграђен на мјесту масовног усташког злочина над српским становништвом и порушене српске православне цркве, преименује у Хрватски дом 35; и другу, од 21. листопада 2014., којом се у суштини забрањује окупљање, полагања вијенаца и паљења свијећа на том мјесту.36

Стога, ако прва одлука глинске локалне власти већ показује недостатак политичке интелигенције, онда друга, којом се забрањује комеморирање невиних жртава, представља цивилизацијски пад, чију дубину је све теже измјерити.

Аутор: Игор Мркаљ, 1941. у Глини : повијесни извори о рушењу глинске Богородичине цркве’, Просвјета : новине за културу, Загреб, број 149, април 2019, стр. 32–37

НАПОМЕНЕ:

(1) Милан Д. Ристовић, Немачки “Нови поредак” и Југоисточна Европа 1940/41-1944/45. : планови о будућности и пракса, Београд 2005.

(2) Фикрета Јелић-Бутић, Усташе и Независна Држава Хрватска 1941-1945., Загреб 1977; Иво Голдштајн, “Независна Држава Хрватска 1941. године : пут у катастрофу”, у: Независна Држава Хрватска 1941.-1945., Загреб 2009, стр. 29–41; Милан Кољанин, “Идеологија и политика уништења Срба у НДХ”, Војноисторијски гласник, Београд, бр. 1, 2011, стр. 66–91.

(3) За масовна убојства глинских Срба (у прољеће 1941.) и масовна убојства Срба с Кордуна у глинској православној цркви (у љето 1941.), види: Ђуро Роксандић, “Усташки злочини у глинском котару од 1941. до 1945. године”, у: Глина. Глински крај кроз стољећа, Глина-Загреб 1988, стр. 283–303.

(4) Славко Голдштајн, “Отворено писмо Предсједници Владе Републике Хрватске Јадранки Косор : Донесите одлуку … потпис који ће исправити срамоту из Глине важан је као и онај за улаз у ЕУ”, Јутарњи лист, Загреб, год. XИВ, бр. 4666, 9. српња 2011, прилог Магазин, стр. 34–35; Предраг Матвејевић, “Глинска црква, мјесто страшног покоља, заслужује да буде заједничко мјесто меморије”, Јутарњи лист, Загреб, год. XV, бр. 5038, 28. српња 2012, прилог Магазин, стр. 31–32.

(5) Марко Миљановић, “Богородичина црква”, у: Глина. Глински крај кроз стољећа, стр. 504–511.

(6) ХР-ХДА-1076, Државно равнатељство за понову, Српски одсјек, кутија 471, 10078/41.

(7) Понова је кратица за Уред за подржављени иметак Одјела за новчарство, државну имовину и дугове Министарства државне ризнице НДХ, који је дјеловао на подручју цјелокупне НДХ од 1941. до 1945. године, са основном задаћом исељавања нехрватских елемената из НДХ кроз народну понову (Државно равнатељство за понову тзв. Српска понова) односно искључивање Жидова из господарства НДХ кроз господарску понову (Државно равнатељство за господарску понову тзв. Жидовска понова); Живана Хеђбели, “Понова : Архивско градиво Уреда за подржављени иметак Независне Државе Хрватске”, Љетопис Српског културног друштва Просвјета, свезак VI, 2001, стр. 511–521.

(8) За биографију Боже Павлова, управитеља жупе Гора од 1941.–1944., види: Лојзо Бутурац, Осам стољећа жупе Гора, Петриња 2004, стр. 85.

(9) ХР-ХДА-1076, Државно равнатељство за понову, Српски одсјек, кутија 481, 14090/41.

(10) Драгутин Импер, котарски предстојник у Глини, који је након 1945. побјегао у Аргентину, Buenos Aires; види постхумно објављена сјећања једног од водећих усташа у Глини, др. Јураја Ребока, “Сјећања на неке људе и догађаје из НДХ”, приредила и биљешкама попратила Бенедикта Зелић-Бућан, Марулић : хрватска књижевна ревија, Загреб, год. 33, бр. 2, 2000, стр. 294.

(11) ХР-ХДА-1076, Државно равнатељство за понову, Српски одсјек, кутија 481, 14090/41.

(12) “Гора”, Хрватске новине : гласило Хрватског усташког покрета за Велику жупу Гора, Сисак, год. XVII, бр. 37, субота, 11. листопада 1941, стр. 5.

(13) Марко Миљановић, “Девастација православних цркава у Хрватској – горњокарловачка Епархија”, Српски глас, Топуско, год. 2, бр. 15, јули 1991, стр. 13.

(14) “Јерец, Мирко, велики жупан”, у: Тко је тко у НДХ : Хрватска 1941.–1945., Загреб 1997, стр. 171–172; “Јерец, Мирко, велики жупан Велике жупе Гора”, у: Петрињски биографски лексикон, Петриња 1999, стр. 192–193.

(15) Ивица Голец, Повијест града Петриње (1240-1592-1992), Загреб 1993, стр. 426.

(16) За биографију Ивана Ројса, види: Раде Булат, Свједочанства из Петрове горе, Загреб 1981, 2. изд., стр. 116; за шири контекст, види: Иво Голдштајн, “Исељавање Срба и усељавање Словенаца у НДХ 1941. године”, у: Med srednjo Evropo in Sredozemljem : Vojetov zbornik, Љубљана 2006, стр. 595–605.

(17) О “покрсту” и усташкој политици присилног покатоличавања, види: Маrk Biondich, “Religion and Nation in Wartime Croatia: Reflections on the Ustaša Policy of Forced Religious Conversions, 1941–1942”, The Slavonic and East European Review, London, Vol. 83, No. 1, 2005, str. 71–116; Игор Мркаљ, “Мамац за смрт : како је учитељица Кордунаше умјесто на покрштавање одвела на покољ”, Просвјета, Загреб, бр. 132–133, септембар 2016, стр. 50–52.

(18) Раде Булат, Свједочанства из Петрове горе, стр. 117.

(19) Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату југословенских народа, Београд 1964, Том В, Књига 32, Борбе у Хрватској 1941–1942. године, Усташко-домобрански документи, Документ бр. 184, стр. 509.

(20) Спасио се само постолар Никица Самарџија, који је након рата свједочио о свом хапшењу, затварању и бијегу са стратишта; опширније, види: Игор Мркаљ, “Мислио сам само како да се спасим : сјећање на покољ у Глини”, Просвјета, Загреб, бр. 134, новембар 2016, стр. 52–55.

(21) Архив Југославије, фонд 110, инв. бр. 249, Изјава Зорке Радојчевић, Данице Сужњевић, Катице Бабић, Анђе Радовановић и Еве Еремић, Београд, 27. фебруара 1942.

(22) Игор Мркаљ, “Тко је био др. Мирко Пук, одвјетник и организатор усташког покрета у Глини”, Просвјета, Загреб, бр. 135, децембар 2016, стр. 35–42 и бр. 136, март 2017, стр. 42–48.

(23) Стјепан Матковић и Томислав Јоњић, “Дневник Керубина Шегвића 1943.–1945.”, Croatica Christiana Periodica, Zagreb, vol. 40, бр. 77, липањ 2016, стр. 215.

(24) “Глина у рукама наше прослављене дивизије”, Банијске вијести, Издаје Окружни НОО за Банију, Ванредно саопћење, 12. I. 1944, стр. 1.

(25) “Одржан је први Конгрес правника Хрватске”, Српска ријеч : орган Српског клуба вијећника ЗАВНОХ-а, год. II, бр. 20, 21. августа 1944, стр. 3; Споменица Првог конгреса правника антифашиста Хрватске, Глина 12-14. коловоза 1944., Загреб 1974.

(26) Игор Мркаљ, “Пред Земаљском комисијом”, Љетопис Српског културног друштва Просвјета, Загреб, свезак XXI, 2016, стр. 163–313.

(27) “Александар Голдштајн, свеучилишни професор Правног факултета у Загребу, правни знанственик и писац”, у: Хрватски биографски лексикон, свезак 5, Загреб 2002, стр. 25–26; Јаша Романо, Јевреји Југославије 1941-1945. Жртве геноцида и учесници Народноослободилачког рата, Београд 1980, стр. 376.

(28) ХР-ХДА-306, ЗКРЗ-ЗХ, кутија 150, бр. 890, Изјава Шешерин Анте, Глина 10. X. 1944.

(29) ХР-ХДА-306, ЗКРЗ-ЗХ, кутија 150, бр. 890, Изјава Грегурић Антуна, Глина 11. X. 1944.

(30) Игор Мркаљ, “Словенац међу Хрватима и Србима: Франц Жужек, жупник у Глини, 1927.–1955.”, Трагови : часопис за српске и хрватске теме, Загреб, год. 1, бр. 1, 2018, стр. 124–165.

(31) ХР-ДАСК-765-1, Збирка судских предмета политичких процеса 1945.-1951., кутија 11, КЗП 46/46, Записник о преслушању осумњиченог Палијан Стјепана, 8. XII. 1945.

(32) Драган Штефанчић, Глина 1942.-43.-44., необјављени рукопис, Глина 1986, стр. 62. Ради се о пуковнику Карлу Лалићу, заповједнику В. горског здруга, који је заробљен 29. свибња 1943; “У Банији су заробљена два домобранска пуковника”, Напријед : орган Комунистичке партије Хрватске, год. I, бр. 9, 16. ВI. 1943, стр. 3.

(33) Милан Радека, Горња крајина или Карловачко владичанство : Лика, Крбава, Гацка, Капелско, Кордун и Банија, Загреб 1975, стр. 250.

(34) “Спомен-дом завјет братству и јединству. На великом збору народа Кордуна и Баније у Глини говорио М. Трипало”, Вјесник, Загреб, год. XXX, бр. 8038, субота, 5. српња 1969, стр. 1-2; “Завет братства и јединства Срба и Хрвата. Приликом отварања Спомен-дома у Глини говорио Мико Трипало”, Борба, Београд, год. XXXIV, бр. 182, субота, 5. јул 1969, стр. 4.

(35) “Опћинско вијеће Опћине Глина одржало прву сједницу у слободној Глини. Преименоване улице, тргови и установе”, Глински гласник, Глина, год. I, бр. 3, 26. рујна 1995, стр. 2–3; за одлуку о преименовању Спомен дома у Хрватски дом, види: Службени гласник Жупаније Сисачко-мославачке, Сисак, бр. 8, 19. листопад 1995, стр. 74.

(36) “Одлука о утврђивању мјеста полагања вијенаца, цвијећа и паљењу свијећа на подручју насеља Глине”, Службени вјесник, Сисак, год. LX, бр. 47, субота, 25. листопада 2014, стр. 1831.

Аутор: ИГОР МРКАЉ

Извор: БАНИЈА ОНЛИНЕ

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top